Nedavni prevod Starog zaveta Dragana Milina na srpski jezik veliki je događaj u našoj kulturi, ne samo zato što je nakon prevoda Đure Daničića iz 1867. i Luja Bakotića 1933. godine – jedini.
Dragan Milin, profesor Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta u penziji, prevodio je sa starojevrejskog originala. Tridesetpet godina je predavao starojevrejski, tu je primetio sve manjkavosti i poteškoće sa kojima se teolozi susreću u prevodu Đure Daničića, i prihvatio je predlog Vere Mitić, direktorke Biblijskog društva Srbije, da Stari zavet prevede sa originalnog jezika. Podsetimo, Danićić je prevodio sa latinskog prevoda. U izdanju Biblosa je i Bakotićev prevod Novog zaveta.
Prevodu je posvetio devet godina ozbiljnog i temeljnog rada. Osim prevođenja, profesor Milin je i rekonstruisao tekst s obzirom da je trebalo obratiti pažnju na brojne fusnote koje se nalaze na svakoj stranici. Za „Vreme“ kaže da se odlučio za takozvani originalni način prevođenja, onaj koji teži da bude što verniji izvornom tekstu, za razliku od prevoda koji nastoji da se približi ukusu savremenog čitaoca i kolokvijalno se naziva popularni prevod. Podseća nas na izreku: „Ako je prevod veran, nije lep; a ako je lep, nije veran“. S obzirom da kod nas nije postojao prevod sa starojevrejskog originala, želja mu je bila da prevod bude što tačniji, što bliži originalu. Za prevođenje je, kaže, koristio Biblia Hebraica Stuttgartensia (Bibliju Štutgartenziju) iz 1997. godine koja se smatra najpribližnija originalu, i poredio je sa prevodima Starog zaveta na grčki, latinski, crkvenoslovenski, ruski, francuski, engleski, nemački, dva hrvatska i Daničićev prevod. Od pomoćnih sredstava profesor izdvaja klasične rečnike Gezeniusa i Lišovskog, kao i preparacije za svaku knjigu na nemačkom jeziku, a konsultacije sa dr Lenartom de Regtom, holandskim stručnjakom za hebrejski jezik, bile su mu od velike pomoći.
Ključna razlika koju doktor Milin navodi između svog i Daničićevog prevoda je u savremenom govoru. Trudio se da prikaže stil starog pisca, pa je zato zadržao pleonazme i tautologije poput „a on odgovarajući otvori usta svoja i reče govoreći“, što bi danas značilo „a on odgovori“. Zadržao je i nazive ličnih imena i geografskih pojmova, jer su se, kako kaže, uselili u nas, pa je zato ostao, na primer, Vitlejem iako je tačnije prevesti Betlehem. Zadržao je i ustaljeni naziv starozavetne knjige Knjiga Isusa Navina iako bi trebalo da bude Jošua ili Jehošua. Takođe, zadržao je i red reči, pa u poetskim delovima imenica sledi pridev – na primer „zemljo moja“, a ne „moja zemljo“. Kao najveću poteškoću u radu izdvaja male delove iz Knjige o proroku Danilu pisane aramejskim jezikom koji se razlikuje od starojevrejskog jezika.
Da li novi jezik donosi i nova saznanja o Starom zavetu? Profesor Milin odgovara negativno, ali kaže da je „saznao neke interesantne detalje. Na primer, u Postu 24,22 Daničić prevodi da Avramov sluga hoće da obdari svoju izabranicu zlatnom grivnom, a radi se o alki za nos, za koju sam izmislio reč nanosnica rukovodeći se činjenicom da već postoje narukvica, naušnica, pa čak i nanogica. Inače, izbegavao sam neologizme.“ Mnogim čitaocima je, kaže, smetao imperfekat u prevodu Đure Daničića (znadijahu, iđahu itd). U ovom prevodu su vremena koja se upotrebljavaju u svakodnevnom govoru.
S obzirom da prevod Luja Bakotića, koji je preveo i Stari i Novi zavet, nije zaživeo, logično je pitanje zašto nam je trebalo 150 godina da se neko odvaži i proba da nadmaši Đuru Daničića, pogotovo što stručnjaci kažu kako je vek jednog prevoda 15 do 20 godina. „Novi zavet u Srba je više puta prevođen jer je pisan grčkim jezikom, a imali smo više odličnih znalaca grčkog jezika. Za starojevrejski je bilo manje stručnjaka, a Stari zavet je oko četiri puta opširniji. Mlađi profesori fakulteta moraju da pišu knjige i članke koji donose bodove za napredovanje u zvanja, a prevodi se ne boduju. Prevođenje je, znači, idealno za penzionere!“ odgovara profesor Milin. Nada se da će sama pojava novog prevoda najviše uticati na one koji se prvi put upoznaju sa Starim zavetom i dodaje da su prve reakcije pozitivne. Stari zavet, napominje, nije stvar vere nego kulture. U tome se najviše i ogleda važnost i značaj ovog savremenog prevoda. Ne možemo da kažemo „Ahilova peta“ ili „David ubio Golijata“, a da ne znamo značenje i poreklo tih reči.
Pre dve godine objavljena je informacija da četrdeset stručnjaka Pravoslavnog bogoslovskog, Filozofskog i Filološkog fakulteta, Instituta za srpski jezik i Vizantološkog instituta SANU rade na projektu „Septuaginta na srpskom“, s ciljem da se prvi put pojavi celovit prevod knjiga Starog zaveta s grčkog originala na srpski jezik. Podsetimo, Septuaginta je naziv za prevod Starog zaveta sedamdesetorice, jevrejskih učenjaka, koji su, prema legendi, po nalogu ptolomejskog grčkog vladara iz Aleksandrije nezavisno preveli Stari zavet na grčki za svega 72 dana, odnosno, kako je objašnjavao rukovodilac projekta profesor Rodoljub Kubat (vidi „Vreme“ br. 1536), Septuaginta je hrišćanski Stari zavet, a Biblija je jevrejska. „Septuagintin prevod nastao je u Aleksandriji, među tamošnjim Jevrejima koji više nisu znali jevrejski jezik, a predložak sa kojeg je nastao prevod Septuaginte oslanjao se na egipatsku rukopisnu tradiciju. Naime, biblijski tekstovi nastajali su u dugom vremenskom periodu. Budući da su Jevreji posle ropstva u Vavilonu bili rasejani širom Bliskog istoka, pojavilo se više rukopisnih tokova, u kojima tekstovi nisu bili samo prepisivani nego i kreativno dorađivani. U tom procesu dorade pojavile su se razlike. Prevod nije nastao sa jednog završenog korpusa knjiga, niti danas postoji jevrejski predložak sa koga je nastajala Septuaginta. Prevod je nastajao istovremeno sa oblikovanjem kanona. Stoga se ne može govoriti da je Septuaginta prevod u klasičnom smislu, ona je zapravo apsorbovala raniju tradiciju u sebe i predstavlja završni tekst. Dakle, ona jeste prevod u smislu da se tekst preneo iz jednog jezika u drugi, ali taj tekst je još bio živ, to jest nije imao kanonski status koji je kasnije dobio. U tom smislu, Septuaginta je original“ rekao je tada profesor Kubat.
Prevod Septuaginte napreduje, saznajemo od redovnog profesora Filozofskog fakulteta dr Vojina Nedeljkovića i čeka se objavljivanje nekih već prevedenih delova. Glavno je da po završetku projekta i taj novi prevod uđe u našu bogoslovsku i kulturnu sredinu i bude jedan od relevantnih prevoda Starog zaveta.
