Mira Trailović je rođena 1924. godine u Kraljevu od oca Andreje i majke Radmile rođ. Simić Milićević, koji su bili profesori francuskog jezika u kraljevačkoj gimnaziji. Mira i njena sestra Olga su od malih nogu vaspitavane da nema ustupaka kada su u pitanju disciplina, odgovornost i visoko postavljeni zahtevi. Mira Milićević je završila Drugu beogradsku gimnaziju, zatim je bez znanja roditelja upisala srednju glumačku školu kod Zlate Markovac. Završila je Muzičku akademiju gde je primećen njen pijanistički talenat i talenat za pedagogiju.
Njen otac Andreja je imao neostvarenu želju da studira Arhitektonski fakultet, što je preneo na svoje dve ćerke. Mira je upisala Arhitektonski fakultet i odustala posle dva semestra, dok je njena mlađa sestra Olga ispunila ocu želju i diplomirala na ovom fakultetu.
Milićevićka je 1950. godine završila sa odlikom Visoku filmsku školu, odsek režije, gde je pokazala i takav glumački talenat da se nosila mišlju da bude glumica. Takođe, studirala je četiri semestra na Tehnološkom fakultetu i apsolvirala Istoriju umetnosti. Igrom slučaja je postala spiker, jer se Jovanu Marinoviću, direktoru Radio Beograda, dopao njen glas dok je sa drugaricama razgovarala ispred ulaza u zgradu Radija. Malo je nedostajalo da na jednom sastanku postane članica SKOJ-a (Savez komunističke omladine Jugoslavije), ali se tome kategorički usprotivio jedan mladić. Milićevićka je dobro zapamtila taj trenutak jer “da bi ga kaznila”, kako to ona duhovito kaže, udala se za tog novinara Dragoljuba Gucu Trailovića (1949).
U Radio Beogradu se angažovala kao urednica radio-dramske redakcije i došla je na ideju da neke radio-drame budu izvođene uživo pred publikom. Uspeli eksperiment bio je inspiracija da se formira Beogradski dramski kvartet u sastavu: Marija Crnobori, Mata Milošević, Ljubiša Jovanović i Viktor Starčić.
POČETAK ATELJEA 212
Nekoliko tekstova u NIN-u 1953. godine o pariskim kamernim pozorištima koje je napisao Borislav Mihajlović Mihiz privukli su pažnju Mire Trailović. Ona je pozvala Mihiza i iznela mu svoju ideju o pokretanju avangardnog pozorišta nezavisnog od vlasti (koliko je to moguće), koje bi bilo po ugledu na pariska. Trailovićeva je tražila adekvatnu salu za izvođenje predstava i pronašla ju je u zgradi Borbe. Novac dobijen od Skupštine grada i NIN-a uložen je u adaptaciju te sale.
Ideja o novom kamernom pozorištu bila je na talasu političkog, književnog i pozorišnog osvajanja slobode. U Beogradskom dramskom pozorištu, koje je bilo deo tog otvaranja, zabranjena je predstava Čekajući Godoa Samjuela Beketa u režiji Vasilija Popovića. Inače, ovaj tekst je Mira Trailović donela iz Pariza, njen otac Andreja ga je preveo, a ona prosledila reditelju Vasiliju Popoviću. Odlukom Umetničkog veća BDP-a, predloženo je kompromisno rešenje da se održi generalna proba koja je privukla ogromnu pažnju kulturne javnosti. Posle novog ciklusa proba, predstava je prebačena i izvedena u ateljeu slikara Miće Popovića na Sajmištu. U publici je bio i Radoš Novaković, koji će kasnije postati prvi upravnik Ateljea 212 i uvrstiti ovu predstavu na repertoar novoosnovanog pozorišta. Predstava Čekajući Godoa premijerno je izvedena 1956. godine u zgradi Borbe gde je bila prva scena Ateljea 212.
Prva predstava u zgradi Borbe bilo je koncertno izvođenje predstave Faust Johana Volfganfa Getea u režiji Mire Trailović 12. novembra 1956. Igrali su Viktor Starčić, Mata Milošević, Marija Crnobori i Ljubiša Jovanović. Mira Trailović je sačinila manifest Ateljea 212, koji je, po njenom sećanju, počinjao ovako: “Obavezujemo se da ćemo se umetnošću baviti na jedan drugi način, da nikad nećemo dozvoliti da se Atelje institucionalizuje, da se pretvori u pozorište konvencionalnog tipa.”
Jednom prilikom Bojan Stupica je sreo Miru Trailović na Bulevaru revolucije i izrazio spremnost da sarađuje sa Ateljeom 212. Predlog je prihvaćen, a Stupica je počeo od unapređivanja tehničke opreme pozornice u zgradi Borbe. Poboljšao je organizaciju i uveo promene u repertoaru. Iako se to kosilo sa početnim manifestom Ateljea 212, založio se za formiranje stalnog honorarnog glumačkog ansambla na godinu dana i poveo kampanju za zidanje nove zgrade za Atelje 212. Trailovićeva je to prihvatila u paketu sa projektom nove zgrade Ateljea 212 u Ulici Lole Ribara. Stupica je projektovao multifunkcionalnu salu koja je bila daleko ispred svog vremena. Bojan Stupica je podsticao stvaralačku klimu okupljanjem različitih umetničkih saradnika (pisci, prevodioci, primenjeni umetnici). U glumačkom ansamblu su bili već poznati glumci, kao i glumci iz novoformiranog Studija mladih Ateljea 212. Kada je 1961. godine dobio priliku da formira stalni ansambl Ateljea 212, brojnost njegovog projektovanog glumačkog ansambla bila je veća od očekivanja gradskih vlasti. Beskompromisni Stupica je odstupio sa mesta upravnika, ali iza njega je ostala zgrada i dobro profilisan ansambl. Mira Trailović je uz Stupicu mnogo naučila tako da je bila spremna da uđe u nemirne upravničke vode.
ATELJEA 212 I BITEF
Repertoar Ateljea 212 su činile predstave po provokativnim delima dramskih pisaca iz Evrope i SAD i praizvedbe domaćih pozorišnih komada. Najveće iznenađenje za pozorišnu javnost je predstavljala postavka prvog hipi mjuzikla Kosa Džejmsa Radoa i Džeroma Ragnija u Ateljeu 212, u korežiji Mire Trailović i Zorana Ratkovića (1969).
Trailovićeva je režirala 19 predstava u Ateljeu 212, ali se vrlo brzo pronela nikada dokazana glasina da ona zapravo prepisuje režije poznatih predstava koje je videla u inostranstvu. U odnosu na druge poznate reditelje svog vremena, ona nije zazirala od niza konsultacija povodom izbora teksta, zatim paralelnih podela glumaca do diskusija o rešenjima koja je posle mnogo promišljanja primenjivala u predstavi. Međutim, kritičar od autoriteta kakav je bio, Vladimir Stamenković je, praveći listu najboljih predstava koje je gledao tokom svoje pedesetogodišnje karijere, shvatio da je čak pet predstava po komadima iz domaće i strane klasike režirala Mira Trailović. Trailovićeva je režirala samo jedan domaći tekst u Ateljeu 212 – praizvedbu Čuda u “Šarganu” Ljubomira Simovića (1975).
Polovinom šezdesetih godina prošlog veka Mira Trailović je počela da razmišlja o festivalu koji bi bio mesto okupljanja avangarde u teatru iz celog sveta. Uspela je da obezbedi finansijsku i političku podršku i da 1967. godine sa kapacitetima koje je imao Atelje 212 pokrene prvi BITEF pod nazivom BITEF 212 i podnaslovom “Nove tendencije”. Publika BITEF-a je mogla da vidi nove tendencije u postavljanju tzv. klasičnih dramskih dela, zatim predstave koje istražuju u domenu izvođačkih umetnosti i pozorišne antropologije. Napravljen je reprezentativan uvid u predstave koje se bave umetničkom igrom i teatrom pokreta. Stekao se utisak da je zahvaljujući Bitefu u Beograd došlo sve ono što je bilo zanimljivo i inovativno, tako da je bilo pitanje prestiža naći se u takmičarskom ili bar pratećem programu ovog festivala.
Mira Trailović je veoma uspešno vodila Atelje 212 i festival BITEF, ali su nju do kraja života pratile sumnje u vrednost njenog rada i čaršijska ogovaranja. Ona je to objasnila na sledeći način: “Kada žena ulazi u posao koji po tradiciji predstavlja muški domen, nju po pravilu primaju lakše nego njenog vršnjaka suprotnog pola. Problem se pojavljuje kasnije, kada se prisustvo žene u tom poslu mora primiti kao nešto što je činjenica. U tom trenutku počinje – iskreno kažem da sam to na svojoj koži osetila – neprijatna, okrutna opstrukcija: laki prezir, pripisivanje onoga što ste postigli vašem ličnom šarmu, vašoj ženskoj spretnosti ili snalažljivosti. U trećoj fazi vas ili rezignirano prihvataju ili ste već izborili ravnopravni status. Ali, sigurna sam da tu ravnopravnost izbori vrlo malo žena. Pogotovo kod nas”.
PENZIJA, BOLEST, SMRT
Na osnovu konkursa za upravnika Ateljea 212, koji je bio raspisan 1982. godine, Mira Trailović je dobila podršku kolektiva, ali Skupština opštine Stari Grad je oročila svoje “poverenje” na samo dve godine. Na to je ona odgovorila radikalnim potezom – dala je ostavku i otišla u penziju 1. januara 1984. godine sa nepunih šezdeset godina. Aleksandar Bakočević, tadašnji gradonačelnik Beograda, ponudio joj je da pokrene Bitef teatar. Međutim, ovoj snažnoj ženi opaka bolest se prikrala bez najave, polako i neumoljivo. Nalazi koje je dobila iz bolnice “Dragiša Mišović” i pregledi koje je obavila u Parizu potvrdili su mračne sumnje. Rešila je da neke nezavršene poslove privede kraju. TV dramu Roman o Londonu, koju je po romanu Miloša Crnjanskog dramatizovao Jovan Ćirilov, snimila je delom u Londonu, delom u studiju. Feliks Pašić je zajedno sa njom snimio emisiju za seriju Učesnik i svedok za TV Beograd u decembru 1988. Preminula je 8. avgusta 1989.
Ko je (bila) Mira Trailović? Za one koji su je poznavali, koji su sa njom sarađivali ili za nove generacije koje su samo čule za nju – ona je građanka sveta, ambasadorka kulture i pozorišta, animator(ka) pozorišta, vizionarka, hrabra putnica na putu kojim se niko ne usuđuje da ide, rediteljka, žena velike energije i nesvakidašnje lepote, diplomata i gospođa koja je spremna da proguta svoj ponos i sujetu kada su viši, odnosno, pozorišni interesi u pitanju.
Ovo istraživanje je deo projekta “Istorija i identitet umetnice u srpskoj modernoj umetnosti – ARSFID” koji je podržao Fond za nauku
