Kad sam prvi put kročio u redakciju radija, ima tome dvadeset godina, zatekao sam starije kolege sa tako ljudskom potrebom da konzerviraju svet na koji su navikli.
Bio je, recimo, stari tonac koji nije hteo da se petlja sa modernim miksetama i puštanjem muzike ili informativnih priloga sa računara. Umesto toga, za njega je izmišljeno radno mesto – sa video-kaseta koje su donosili snimatelji televizije prastarim snimačem prebacivao je tonove na male audio-kasete, pa onda to donosio nama, na radio.
Drugi kolega, urednik dnevnika, nije otvarao Word da u njemu piše vesti ili najave. Agencijske vesti je štampao i onda ih prekrajao olovkom, kao što se nekad radilo. Ulazeći u studio sa kupusom papira, uvek je izlazio sa pristojno odrađenim dnevnikom. Dočekao je penziju, a Word je za njega ostao “ono kucanje” koje se otvara samo u krajnjoj nuždi, uz pomoć nekog mlađeg kolege.
Tada mi je bilo smešno, ali danas znam da srastamo sa onim sa čime smo rasli, da postajemo džangrizavi i barem malo konzervativni.
Ali, ipak mi deluje da je današnji lom koji ide kroz medije drukčiji, suštinski. Vest može biti jednako dobro (ili rđavo) napisana i olovkom i tastaturom, a slušaoca se ionako ne tiče, niti primećuje, koju alatku smo koristili. A danas? Danas se sve menja, poglavito sa veštačkom inteligencijom.
Recimo, Word oduvek podvlači crvenom linijom reči koje ne nalazi u svojoj bazi pa računa da su napisane sa tipfelerom ili pravopisnom greškom. U tome ponekad greši, naravno; recimo u ovom tekstu mi je već podvukao reči “miksetama” i “tipfelerom”, ali je ipak od pomoći.
Niko nikada nije postavio pitanje da li tekst i dalje piše živ čovek ili je to koautorstvo sa mašinom samo zato što softver ukaže da je tu i tamo progutano slovo. On radi delić posla lektora, ali u suštinu ne zadire, kao klasično pomagalo, alat ili oprema. Kao što moderne kopačke imaju površinu za koju lopta bolje prianja, ali ne mogu od mene da načine Lea Mesija.
Kad novinari koriste alatke koje im olakšavaju ili ubrzavaju rad – telefon umesto nesigurnog diktafona, Word umesto guščijeg pera, laptop koji se nosi na lice mesta umesto kućnog računara – publika na kraju može proći samo malčice bolje.
Izvesno je, doduše, da će kapital to iskoristiti za uštedu što onda kvalitet opet niveliše nadole. Recimo, kad se od novinara traži da načini par fotografija malenim objektivom telefona umesto da to radi fotograf koji em ima bolju opremu em nešto zna o kompoziciji fotografije, svetlu, uglu i tako dalje.
No, da li smo sada, mic po mic i bez da nas je iko pitao, ušli u sasvim drukčiji svet? Gde su novinari, mediji i publika između veštačke inteligencije, algoritma, i pada koncentracije na dužinu jednog reel-a?
SAMO ALATKE?
Najpre, veštačka inteligencija (VI) bi mogla biti pomagalo, svakako. Koristim je da pretvori (prevede?) tekst sa latinice na ćirilicu i obratno, kao i sa drugih varijanti srpskohrvatskog na srpsku ekavicu. Tu manje brlja od mene, a o brzini ne vredi trošiti reči. Razume se da tekst posle moram da pročitam, popravim stil, sintaksu.
Ili brejnstorming. Ponekad, recimo, pitam ChatGPT da mi da ideje za anketu u njuzleteru Međuvreme. Šta da pitam čitaoce? I on nabraja i nabraja, uglavnom neupotrebljivo, ali ponekad me inspiriše.
Ne osećam da je to varanje, već samo mala pomoć zgodnog alata. Sav kreativni posao je u mojim rukama, svu odgovornost snosim ja, i to shvatam ozbiljno.
Ali, ne lezi vraže. Kad ljudima daš takvu igračku, granice je teško povući. Svuda po portalima vidim tekstove koje je cele napisao ChatGPT. Vidi se po metalnim robotskim rečenicama, nabrajanju, banalnim formulacijama. Desi se da “kolegama” – koji su u tom slučaju tu samo još dok VI ne bude baš sve mogla sama – ostane i prompt u objavljenom tekstu, dakle, komanda koja se zadaje alatu VI.
I ozbiljniji mediji počinju da generišu “ilustracije” umesto fotografija. U tom slučaju čitalac ne dobija zapravo ilustraciju – koja se zasniva na temi, mašti i umeću crtača – nego dobija isprdak koji pokazuje samo kako veliki jezički model, koji je pročitao milijarde stranica i video milijarde slika i crteža, zaključuje da bi se nešto trebalo ilustrovati. Nezanimljivo.
Društvene mreže su pune uradaka VI. Neki se mogu prepoznati lako, neki samo kad se čovek udubi ili ima odgovarajuće alate, neki nikako. “Posle izuma automobila, bilo je potrebno vreme da se izumi sigurnosni pojas. Neki misle da ćemo naći sigurnosni pojas i za VI, ali uopšte nisam sigurna”, rekla je nedavno Sandra Ristovska, profesorka na Univerzitetu Kolorada u intervjuu za “Vreme”.
Već i to što znamo da su svuda dela VI čini sve što gledamo manje realnim i više upitnim. To je zamorno. Ljudi su oduvek voleli da gledaju i slušaju druge ljude, da čitaju šta drugi pišu.
NAŠE GAZDE?
Televizija Hepi je počela da u vestima koristi voditelje koje je generisala veštačka inteligencija. Vesti su im i dalje isto đubre, naravno, ali su sada još i doslovno neljudske.
Prednosti su očite – za gazde medija. VI nema radno vreme, bolovanje, loše dane i žute minute, a ako se i plaća, to je smešna suma u odnosu na platu živog čoveka. Prednosti za samu stvar ne postoje – ni za novinare i novinarstvo, ni za publiku i javni interes.
Posebno zato što odnos grešnog, navodno lenjog i preskupog čoveka i tobože nepogrešive i nemilosrdno efikasne mašine brzo ume da izađe na ono čemu svedočimo na Svetskom prvenstvu u fudbalu gde su VAR i senzori u lopti postali gazde sudijama.
Kad ljudima, dakle, daš takvu igračku, neće je koristiti samo kao pomagalo nego će efikasno raditi na sopstvenom samoubistvu i tome da im mašina uzme posao. Tren smo od toga da napišemo poveći prompt i da VI uradi sve ostalo – dizajnira sajt, napuni ga vestima i tekstovima sa sve generisanim slikama i videima, da sve to raspoređuje, deli na društvene mreže i tako dalje. Ko zna, možda i da završi svu birokratiju, recimo, održava hosting.
Valja primetiti – mašina nije zbilja uzela posao novinaru (kao što ga, generičkom ilustracijom, nije zbilja uzela crtaču) jer je bit novinarskog posla nešto što VI ne može – da imenom i prezimenom garantuje da je stvar od javnog interesa obrađena u dobroj veri i najbolje što može, provereno i pouzdano.
Sve redakcije će publici, naravno, garantovati visoke standarde. Recimo, u smernicama za korišćenje VI koje su i na sajtu “Vremena” stoji: “Za naš rad su odgovorni novinari i urednici, a naš medij je primarno orijentisan ka novinarstvu koje kreiraju ljudi. Ljudski nadzor je ključan. (…) Veštačka inteligencija ne može da zameni novinarski rad, uredničko odlučivanje niti profesionalnu etiku”.
No, zamislite redakcije koje i danas rade tako što kopi-pejstuju stotine tekstova dnevno! Poznata anegdota u novinarskoj čaršiji kaže da je neka mlada koleginica nagrađena malim bonusom jer je jednog jedinog dana sama objavila četrdeset sadržaja na portalu. Stariji kolega je pitao: “A koliko od toga je pročitala?”
Drugim rečima, mnogi mediji će, da ni trepnu, sve naprosto prepustiti VI, a lagaće da i dalje na sve motri budno oko novinara i urednika. No, ako je to statistički nemoguće već sada na velikim portalima, onda će tek biti nemoguće tada, sa još manje ljudi jer biće to vreme još većih “ušteda”.
BOTOVI UMESTO LJUDI
Tu, nažalost, nismo ni blizu kraja. Jer, kao što novinarima preti egzodus, tako isto preti i publici.
Stižemo do “teorije mrtvog interneta” koju su neki, kad se pre pet godina pojavila po forumima, odbacivali kao “teoriju zavere”. Osnovna teza je, međutim, vrlo dokaziva, posebno danas – većinu interakcija na internetu obavljaju botovi.
Oni “klikću” i na angro glume “pratioce” ljudi na društvenim mrežama. Mogu se pazariti vrlo jeftino. Oni pišu komentare, komuniciraju jedni sa drugima. Ovde se ne misli na “botove” koje znamo iz Srbije, dakle, ljude plaćene da po internetu hvale predsednika i proganjaju njegove kritičare (živi ljudi koji to rade po svetu obično se zovu “trolovima”), nego na pravcate programe.
“Oh, to se desilo ranije nego što sam predvideo”, napisao je početkom juna Metju Prins, prvi čovek Cloudflarea, jednog od najvećih servisa za hosting na internetu. A desilo se da sada 57,4 odsto internet-saobraćaja prave botovi. To, naravno, ima veze sa veštačkom inteligencijom koja besplatno “uči” na sadržaju koji ljudi prave.
“Vreme” je pre nekoliko meseci imalo navalu “čitalaca” iz Singapura. Iako botovi mogu da služe za famozne DDoS napade na medije – šalju toliki broj upita da serveri padnu pod navalom – ovo nije bio taj primer jer nije bilo ni blizu da nam obori server. Pretpostavljamo da su u pitanju programi veštačke inteligencije koji “čitaju” naš portal da bi “učili”. To smo eliminisali blokiranjem Singapura – možda je zato ostao zbunjen pokoji pravi čitalac “Vremena”, ako takvih ima u ovom gradu-državi.
(Uzgred, nedavno se saznalo da jedna kanadska firma za razvoj VI poručuje milione knjiga iz antikvarnica širom sveta, na bilo koje teme i na raznim jezicima. Jer, stare knjige nisu na internetu, a VI je “pročitala” ceo internet. Knjige se skeniraju i njima se hrani VI, a onda se fizičke kopije uništavaju jer se sme posedovati samo jedan primerak – onaj skenirani.)
Teorija mrtvog interneta je u osnovi tačna – botovi generišu saobraćaj i tako usmeravaju algoritme. Po internet-divovima poput Jutjuba već su postojale bojazni da bi moglo da nam se desi nešto kao u Pekićevoj Atlantidi – da sistem počne da prepoznaje botove kao uobičajene korisnike, dakle, ljude, a da ljude počne da smatra za uljeze.
KAKO ALGORITAM KAŽE
Teorija dalje kaže – i zato je neki još zovu “teorijom zavere” – da je navala botova namerna radi zarađivanja para i manipulacije građanstva. Moglo bi, naravno, biti i da je samo koloplet sitnih interesa – neko hoće sebi da digne “čitanost”, da zaradi od reklama ili ide u razne propagandne akcije. Ne bi bilo prvi put da čovečanstvo srlja u katastrofu nizom malih koraka.
Kako god bilo, ishod je blesav – algoritmi nam sugerišu vesti i “trendove” koje onda novinari slede. Većinu “trendsetera” čine botovi, a onda će drugi botovi (VI) po tome pisati vesti i tekstove, generisati čitave videe za društvene mreže, emisije za televiziju ili podkaste.
Dodajte tome činjenicu da veliki sistemi – koji su usisali sav internet-saobraćaj, doduše, i mi smo na to naivno pristali – odavno slede logiku da vas ne puste da odete. Fejsbuk, recimo, daleko više gura objave sa tekstom i slikom ili videom nego one koje sadrže link ka nekom mediju. U prevodu, objavite sve kod nas, na Fejsbuku.
Gugl je uz pomoć veštačke inteligencije smanjio kolač medija što je upravo bizarno – na osnovu pisanja ozbiljnih medija, Gugl dajdžestira vesti (i to ponekad neprecizno i naivno), čineći tako da se većina čitalaca zadovolji time što mu Gugl sažvaće i na link izvora vesti i ne klikne.
Od ove godine Gugl, kao i odranije Fejsbuk, Iks, Jutjub i drugi, mnogo više polaže na plaćene sadržaje po modelu – you pay, you play. Neki beogradski mediji, navodno, troše i desetine hiljada evra mesečno kako bi baš njihove vesti bile bolje plasirane u pretrazi i na društvenim mrežama.
Između botova, krupnih interesa, sitnih manipulacija i medija uvek spremnih da legnu na rudu, publika je ostavljena da tumara i da se snalazi, da što više poručuje preko interneta i da naseda. Čitanost (to jest – kliktanost) pokazuje da se publika ne snalazi bogzna kako već da odlazi mahom za pričama koje servira algoritam, senzacijama i plaćenim kampanjama.
JEDAN MALI IZLAZ
U potpuno distopijskoj viziji, krug se zatvara ovako – mediji koji se još bave svojim poslom ne mogu da opstanu jer pravo novinarstvo više ne nudi mogućnost za zaradu i ne mogu da izdrže nepoštenu konkurenciju onih koji se oslanjaju samo na VI i botove i najbolje slede zahteve algoritma. Čitaoci ostaju bez ikakvog vrednog sadržaja pa kao zombiji prate veštačke “vesti” ili od toga sasvim dižu ruke.
Izlaz iz kruga je samo jedan, majušni. Naime, stvaranje kritične mase ljudi koji misle da je valjano informisanje važno i spremni su da to podrže svojim ponašanjem (čitanjem, gledanjem, slušanjem) i novcem.
To zvuči jednostavno, ali nije – valja najpre utrošiti energiju da se prepozna koji mediji su vredni podrške. Valja se još izvući iz kolotečine i navlakuše, pa i fizičke zavisnosti od društvenih mreža koje serviraju sadržaje po svojoj logici, a ne logici javnog interesa. Valja naposletku platiti za sadržaj i još se uzdati u to da će novinari na drugoj strani ispuniti svoj deo pogodbe.
To je mnogo uslova, strma krivudava stazica nad kanjonom. Ali jedina koju imamo.
