Monumentalna lepota umetnosti

Za Filipa Drijea je skromno reći da je strip autor, pa čak i vizuelni umetnik. U kategoriji stripa njegov uticaj je sveprisutan od sedamdesetih godina. Oblikovao je generacije čitalaca i stvaralaca, gradio ukuse, isprobavao nove trendove, ukratko – utemeljio je scenu podjednako koliko i Mebijus.

...

Njegov opus je u Srbiji – a i bivšoj Jugoslaviji – bolno zapostavljan. Doskora je bio objavljen samo jedan njegov album, beogradski Stalker je objavio Noć, koji se unisono smatra njegovim najsnažnijim delom (“Vreme” 21. avgusta 2021). Noć je osim opčinjujuće vizelnosti doista kriptično delo koje je teško razumeti bez svesti da je reč o alegoriji smrti Drijeove supruge i gnevu koji umetnik oseća pred gubitkom voljene osobe. Malo koji umetnik može da toliko efektno slije bes, frustraciju i celokupnu agoniju preživelog u jedno umetničko delo i pritom da stvori nešto do te mere uznemirujuće i lepo poput Noći. No, Drije nije bilo kakav umetnik.

A onda je nedavno Stalker objavio i Louna Slouna.

Integralno izdanje Drijeovog Louna Slouna obimno je štivo. Čak sedam stotina stranica jednog od najrevolucionarnijih pristupa mediju stripa sadržano je u njemu. Zarad čitalačkog iskustva i lakoće čitanja, Stalker je domaće izdanje podelio u dve knjige po 350 strana. To je jedina razlika u odnosu na najreprezentativnije francusko izdanje, u odnosu na koje je srpsko baš zahvaljujući tome bolje. Iako Drije iza sebe ima nekoliko manje obimnih naslova, pa i manje rizičnih u komercijalnom smislu (poput Yragaëla inspirisanog Murkokovim Elrikom), hvalevredan je potez da se objavi baš njegovo ključno delo koje je definisalo čitav njegov opus.

Loun Sloun je definisao Drijea u istoj meri koliko je i umetnik definisao taj serijal. Njihova spona je neraskidiva. Dok je Loun Sloun bio poligon za Drijeove nejrevolucionarnije ideje u mediju stripa, toliko je i Loun Sloun umetnika terao da istražuje granice svoje umetnosti. Kao što je i prvi ozbiljniji strip koji je nacrtao, Tajna ambisa iz 1966, koja se nalazi na početku prve od dveju Stalkerovih knjiga. Proći će skoro decenija od Tajne ambisa pre nego što Drije sa Dioneom i Mebijusom osnuje Humanoide i pokrene Metal irlan. I tu vidimo jednog rudimentarnijeg Drijea, čiji ovaj prvi rad predstavlja tek podsetnik koliki je put prešao do zrelih radova iz Noći ili ostatka Slouna. Slounovo fantazmagorično putovanje od Tajne ambisa, pa preko Šest putovanja Louna Slouna i dva dela Delirijusa kao ključnim ciklusima unutar ovog opusa, pa sve do Gaela, dva dela Salambe i Haosa, čine umetničko putovanje od skoro pola veka stvaralaštva.

...

Dok su nastajali ovi pojedinačni delovi Louna Slouna, Drije je bio ključni učesnik frankofone revolucije stripa sedamdesetih, izgubio je suprugu i nacrtao Noć, i prešao put od anonimusa, preko reformatora do neospornog autoriteta devete umetnosti. I tokom svih tih značajnih raskršća u životu kraj njega je stajao Loun Sloun i sazrevao zajedno sa njim.

Drije je u crtačkom pogledu brzo postao sila sa kojom je teško nositi se. Nakon rudimentarnih Tajni ambisa, već mini opus Šest putovanja Louna Slouna iz 1972. donosi zrelog umetnika. Kompozicija svake table je umetnički eksperiment i delo zapanjujuće lepote, dok se u narativnom smislu poigrava Odisejom, Biblijom, mitovima, filozofijom i antičkim spevovima, pa i samim poimanjem medija stripa. Ime broda Louna Slouna – “O Sidarta” – dovoljno svedoči koliko je Drije išao u širinu pri osmišljavanju raznih aspekata svog glavnog serijala. I same razmere njegovih kompozicija poprimaju galaktičke dimenzije. Prepune detalja i izuzetnog kolorita, Drijeove table plene lepotom. Posebno one urađene preko cele dve strane, a nije zazirao ni od toga da natera čitaoca da vertikalno okreće izdanje kako bi sagledao određene prizore.

Ako su Šest putovanja Louna Slouna pre svega odisejske pripovesti, dva dela Delirijusa iz 1973. i 2012. predstavljaju fantazmagoričnu avanturu na planeti užitka sa anarhističko-disidentskim elementima. Naravno, Drije jednostavnu potragu pretvara u događaj galaktičkih razmera, a od svog glavnog junaka stvara mesijansku ličnost. Razlog tolikog hijatusa između dva dela je jednostavan: scenarista Žak Lob je u međuvremenu preminuo, a Drijeu je bilo potrebno vreme da zaleči rane još jednog gubitka. Podjednako vizuelno fascinantan kao prethodnik, Delirijus 2 predstavlja mnogo oporijeg i ciničnijeg Drijea.

Gail iz 1978. je subjektivno vizuelno najupečatljiviji, ali i najmračniji po tonu i temama. Naime, započet je pre smrti supruge, da bi rad na njemu bio prekinut zbog Noći. On pada tačno u najmračniji, ali i kreativno najuzbudljiviji period Drijeovog stvaralaštva.

Nasuprot njega stoji Salamba, nastala između 1980. i 1986, prema istoimenom delu Gistava Flobera. Ovde je umetnik uspeo da pomiri premisu naučnofantastičnog epa sa herojsko-fantazijskom tematikom Floberovog romana o dekadenciji Kartagine. Ako je ranije dostigao crtački vrhunac, Drije kroz Salambu doseže krajnji domet svog narativnog umeća. S lakoćom se poigrava pripovedanjem i koristi reči vešto kao što je do tada baratao četkicama i olovkama. Kroz Salambu – Ogoljeni iz 2010. oprobao se u novom vidu naracije direktno citirajući Flobera i ponovo prepričavajući celokupnu priču samo uz velike i veličanstvene prikaze ženskog tela.

I na kraju, Haos iz 2000. je kompletna dekadencija otelotvorena u još jednoj vizuelno fascinantnoj pripovesti. U Haosu je Drije stavio tačku na Louna Slouna kao lika, a istovremeno ga je vratio u život, samo je njegovu sudbinu ostavio kao neizvesnu. Zašto? Zato što može.

Pola veka Drijeovog stvaralaštva, svi njegovi usponi i padovi, sumnje i strahovi, gubici i trijumfi, sve je sadržano u ovih sedam stotina stranica, ispunjenih nekim od najlepših stripskih prizora koje je moguće videti. Te stranice i dalje zrače snagom jednog od najvećih autora stripa, fascinantne su kao i kada su prvi put ugledale svetlo dana, i predstavljaju večni podsetnik šta je sve moguće u ovom mediju.