Molim te daj mi večnu nevinost

Otac, vrhovni bog, drži svoju trogodišnju ćerkicu u krilu i pita je šta bi želela. Ona kao iz topa odgovara „Molim te, daj mi večnu nevinost“, a zatim nastavlja sa nimalo „ženstvenim“ zahtevima – traži luk i strelu, lovačku tuniku i nimfe da se brinu o njenim čizmama i hrane pse dok je u lovu. Devojčica se zove Artemida, a njen otac je Zevs.

Artemida je bila zaštitnica lova i divljih životinja, ali i dece i plodnosti. Porođaj, menstruacija, čak i smrt žena – u sve to je bila umešana baš ova boginja-devica. Elizabet Abot piše u svojoj knjizi o istoriji celibata da su ženski ciklusi u kojima je Artemida imala uloga bili povezani sa bolom i krvarenjem i to je cena koju su žene morale da plate napuste li njen svet devičanstva. Međutim, mora se reći da i one koje bi u tom svetu ostale nije baš nužno čekalo blaženstvo. Tako je jedna od njenih nimfi želela da bude baš kao ona pa se oblačila i šišala kao dečak i to je toliko iznerviralo Afroditu da ju je kaznila ogromnom željom. Ova nesretnica nije uspela tu želju da obuzda i ubrzo ju je sustigla druga kazna, ovog puta od Artemide, koja ju je i pretvorila u vodu. Naravno, grčkih mitova i njihovih verzija je pregršt pa se i razlikuju u razrešenjima, detaljima zapleta, učesnicima… Drugu Artemidinu saputnicu je zaveo i/ili silovao Zevs. Ona je zatrudnela, a njena boginja ju je pretvorila u medveda kog su rastrgli lovački psi. Priča o devicama-smrtnicama i njihovoj tužnoj sudbini ima dosta. Bogovi se nađu izazvani tim zemaljskim insistiranjem na devičanstvu i lako je pretpostaviti ko pobedi u bici bogova i ljudi. A Artemida nije bila baš popustljiva prema svojim nekadašnjim saputnicama makar one same i nisu zgrešile. U nekim od mitova, prelepe devojke, težeći da sačuvaju svoje devičanstvo, mole da poružne. Ovo podseća na hrišćanske priče o „bradatim sveticama“ kojima je Bog uslišio molbe, te su im porasli brkovi i brada i mogle su da se zaštite od pohotnih muškaraca.

Hestija, Zevsova sestra bila je prava časna žena-domaćica. Ostajala je na Olipmu, skoro se nikada nije raspravljala niti svađala. Bivajući devicom, ona je mogla da izbegne Afroditu i ate, obmanu koju stvara strast. Mari Lefkovic zaključuje: „Boginje koje su bile u celibatu su ne samo mnogo pouzdanije (zbog prethodno navedenog), već su i oslobođene od svih odgovornosti povezanih sa reprodukcijom i time su u stanju da se brinu o svima onima kojima su potrebne.“

Koliko god su na grčkom nebu, ove boginje-device imale moćne uloge, dotle je u „zemaljskom“ Polisu situacija bila drugačija. Nije nesuvislo pretpostaviti da su mnogobrojni mitovi u kojima device stradaju bili opomena za grčke žene koje su htele da izbegnu svoju uobičajenu žensku ulogu. Imajući u vidu ulogu koju je religija igrala u Polisu, odricanje od seksualnosti i time od rađanja u društvu u kojem se od članica očekivalo da „rađaju i podižu decu koja će zameniti mrtve“ nije baš bilo poželjno ponašanje (zvuči poznato?), pa je u to morala da se umeša i religija.

Postoje različita stanovišta o tome kakva je bila svakodnevica žena u antičkoj Grčkoj. Uglavnom se smatra da su bile obično isključivane iz društva i marginalizovane (iako ovo nije opšteprihvaćeni stav). Ipak, zna se da su u funkcionisanje Polisa bile uključene kroz religiju, bivajući sveštenicama. Međutim, od njih se nije tražilo da bilo šta žrtvuju zbog toga. Naprotiv. Morale su biti majke, supruge i sveštenice istovremeno. Celibat se mogao tražiti tek od starijih žena koje su već podigle svoju decu. Takođe, u pojedinim svetilištima služile su samo sveštenice-device, ali njihova služba je trajala kratko. Kada je reč o čuvenom delfskom proročištu, službu je u početku vršila mlada devica-sveštenica, ali jedan od onih koji su došli da se posavetuju, zaljubio se u nju, oteo je i silovao. Nakon toga, delfske proročice su birane od žena koje su imale preko pedeset godina.

I dok su grčke boginje mogle da naprave svoje izbore, grčke smrtnice teško da su imale tu mogućnost.

A onda su Rimljani zakoračili korak dalje.

NEVINOST ZA DOBRO RIMA: Rimske Vestalke bile su fenomen, neuporediv u grčko-rimskom svetu. Bio je to svet u kojem je jedan od zakona, donesen 19/18. godine pre nove ere od strane rimskog cara Avgusta, načinio brak skoro pa zakonskom obavezom, a žene su motivisane da imaju više dece. Jedan naučnik je izračunao da je bilo potrebno, da bi rimska populacija ostala na istom nivou, da svaka žena ima petoro dece. Ipak, u tom i takvom svetu gde je društveni imperativ bivanja majkom bio izuzetno snažan, postojale su žene čije je devičanstvo bilo strogo povezano sa dobrobiti Rima, a njihova netaknutost viđena je kao znak neokrnjenog odnosa između države i bogova – Vestalke. One su birane za red u uzrastu od šest do deset godina, dok je cela njihova služba trajala trideset godina. Pretpostavlja se da je ova donja granica u godinama bila odabrana da bi se osiguralo da devojčica nije „zaprljana“ pre inicijacije, dok se period od tri decenije obično tumači kao period u kojem je žena bila plodna.

Nakon toga one su bile slobodne da se udaju, ali Plutarh piše da je sudbina onih nekoliko koje su odlučile da tako i urade bila vrlo nesrećna te da su patile od osećaja krivice i kajale se do kraja života, ispunjavajući ostale sujevernim strahom, tako da su ove druge istrajavale u svom devičanstvu do smrti. Postajući Vestalka, devojčica je prestajala da biva članicom svoje porodice. Ritual u kojem bi se to dešavalo, mnogi današnji naučnici smatraju vrlo sličnim bračnom ritualu. Bilo je ukupno šest Vestalki u hramu.

Smatralo se da su ove sveštenice Rima, čiji je pol povezan sa moći rađanja i stvaranjem novog života, uzdržavajući se mogle preneti svoju snagu, svoj ženski potencijal, Rimu. Za to su bile bogato nagrađene. Njihov položaj i prednosti, političke i društvene slobode, bili su izuzetni. Istog trenutka kada bi stupile u red Vestalki, automatski bi bile oslobođene od muškog tutorstva, što je uključivalo i slobodu u finansijskim odlukama. Društveni život im se nije previše razlikovao od života jedne rimske žene više klase, dok su političke, finansijske i uopšte slobode koje su imale bile poput onih koje je imao Rimljanin iz više klase. Čast koja im je ukazivana je bila ogromna.

Međutim, jednu slobodu nisu imale. Ako bi bilo dokazano da je Vestalka imala seksualne odnose sa nekim, ona bi bila živa zakopana. Njihovo devičanstvo je bila svojina Rima, kao što je devičanstvo drugih devojaka bilo ubrajano na listu imovine domaćinstva. Postoji bezbroj priča o hrišćanskim devicama koje su činile čuda da bi odbranile svoje devičanstvo, a isto tako su i Vestalke morale pred rimskom publikom da dokažu da ih boginja Vesta još štiti, te da učine neko čudo kako bi dokazale da su i dalje nevine. Kako svako društvo teži da pronađe žrtvenog jarca kada mu baš ne ide sve po loju, tako su se i retki trenuci u kojima su Vestalke optuživane za greh, obično događali u vremenima kriza.

Žena, Vestalka, mogla je imati sve prednosti vladajućeg pola, ali samo ne bivajući ženom odista, ženom-kako-joj-priroda-nalaže, po grčko-rimskoj perspektivi.

A onda je došlo hrišćanstvo i u prvim vekovima, malo pomalo, prevrtalo svet naglavačke. Nova uloga žene u društvu došla je silovito, a ona je bila povezana sa jednom bitnom stvari – te žene su bile u celibatu. Ipak, žensko mesto u novom svetu bilo je do tada nezamislivo.

ŽENSKI VOJNICI HRISTOVI: I dok se u antičkom svetu brak smatrao nužnošću koja obezbeđuje opstanak zajednice, rano hrišćanstvo ga je često videlo kao manje zlo. Tertulijan to slikovito objašnjava – ipak je bolje da ti fali jedno oko, nego da ti fale oba. No, nemoguće je iznaći neki jedinstveni, nepodeljeni hrišćanski stav prema braku i devičanstvu u prvim vekovima.

Zapadna teologija obiluje primerima slavljenja devičanstva. „Uspešna devica postala je tada arhetip svega čemu Crkva teži“, stoji u knjizi „Ovaj ženski čovek Božiji: Žene i duhovna moć u doba otaca, 350-450 AD“.

Iako su Grci u svojoj mitologiji i filozofiji znali za devičanstvo kao „kanal“ za netaknuti, čisti odnos između bogova i čoveka, a Rimljani osnovali čak i red kojem je to bila osnovna karakteristika, masovno, dobrovoljno devičanstvo koje se videlo kao željeno stanje, bila je specifičnost hrišćanstva. Asketizam koji je bio praktikovan na svakom nivou nije bio više povezan sa društvom, kao kod Vestalki, već sa ličnim spasenjem. Ako bi one pale, ne bi bile kažnjene na ovom svetu, ali kako piše sveti Jeronim, Bog može sve učiniti, ali ne može pomoći devici koja je jednom posrnula. U Novom zavetu ima nekoliko odlomaka koji idu u prilog važnosti devičanstva.

Takođe, starozavetni diskurs o Prvoj Ženi igrao je određenu ulogu u zapadnoj teološkoj misli prvih vekova. Odricanjem od seksualnosti žene su mogle ponovo, laički rečeno, da se oslobode tereta prvorodnog greha. U jednom trenutku rano hrišćanstvo stavilo je devicu u centar, dokazujući, između ostalog, da je snaga nove religije toliko jaka da može da promeni čak i žensku prirodu.

Hrišćanske su mogle sada da izaberu svoj put, odbijajući da budu majke i žene. Imale su mogućnost da uče i predaju, da budu savetovane i savetuju najpoznatije muškarce tog doba, da putuju same i provode život kao pustinjaci, što ih je stavilo na isti nivo na kojem su bili muškarci. Ova delimična jednakost koju su one konačno uživale podrazumevala je i da su isti zahtevi postavljani za oba pola. Do tada, grčko-rimski svet nije očekivao od muškarca da ispolji iste vrline koje je trebalo da ima jedna žena. Asketizam je dao, u dobroj meri, u prvim vekovima, mogućnost ženi da izabere sopstvenu sudbinu (u ovome su podsećale na grčke boginje, bile su slobodne, ali su morale da se odreknu seksualnosti).

Naravno, hrišćanska devica je morala biti svesna da je ona opasnost i iskušenje, jer samim tim što je žena mogla je navesti muškarca na grešnu pomisao ili delo (a dosta je priča bilo o fizičkoj lepoti hrišćanskih devica). Tako je Melanija starija, tokom svog putovanja, srela isposnicu koja je živela u grobnici. Ona joj je ispričala da je neki muškarac bio uznemiren zbog nje, a ona nije želela da mu nanosi bol te je radije odabrala da se sakriju u grobnicu, nego da učini da jedna duša Božija posrne. Ona je zato živela zatvorena godinama ne videvši ni muškarca ni ženu. Naglašavala se snaga njihove volje, odnosno njihovo pokoravanje volji Božijoj.

Kratka digresija: Još jedan aspekt ovih ženskih vojnika Hristovih bila je, kada su neke od njih u pitanju, neodređenost tela. Po Siriji su se širile priče o ženama koje su, kako bi današnjim rečnikom kazali, istupile iz svog rodnog identiteta i tako dostigle anđeosku neodređenost. Sekle su svoje kose, oblačile mušku odeću i lutale slobodno. Pelagija je, na primer, bila prostitutka takve lepote da bi se svako ko ju je video zaljubio u nju istog trenutka. U godinama ispaštanja, ona ne samo da je izgubila taj izgled, nego je ceo Jerusalim mislio da je reč o evnuhu. Niko nije ni posumnjao da je reč o ženi. Tek nakon njene smrti istina je izašla na videlo.

Drugim rečima, seksualnost je trebalo da bude negirana, a ko je to činio bolje od devica koje nisu okusile greh. Neke od njih su živele u malim grupama i hodočastile, prelazeći kilometre i kilometre. Neke su nastavljale, i nakon što su postale device Hristove, da žive u sopstvenim kućama kao što je to bio slučaj sa Ambrozijevom sestrom i sestrom Grigorija Nazijanskog, neke su dolazile u ženske manastire, neke su živele sa muškarcima u nekoj vrsti duhovne zajednice kao što žive brat i sestra, neke su putovale sa crkvenim ocima i bile njihove zaštitnice (ovo poslednje se češće odnosilo na bogate udovice).

Device su smatrane najvažnijima, ali su udovice iz visokih klasa imale dosta uticaja na Crkvene stvari. Jedan istoričar uporedio je sadašnje i tadašnje, ženu koja ima novca i poziciju u javnost kao, na primer, vojvotkinja od Kenta ili Ivana Tramp i sada zamislite da one sve što imaju odbace zbog nekog malog, ali rastućeg, religijskog pokreta, počnu da žive u siromašnim komunama i dele letke po uličnim ćoškovima. Mereno današnjim novcem, donacija koju je Olimpija dala Crkvi iznosila je oko 660 miliona evra, dok je godišnji prihod Melanije mlađe bio toliki da je bio dovoljan da izdržava dvadeset devet hiljada ljudi.

Sveta Paula, žena senatora, ostala je udovica u svojim tridesetim. Imala je petoro dece. Njen slučaj nije jedini u kojem se opisuje kako majka ostavlja svoju decu da bi se posvetila Hristu i živela u potpunoj askezi. Pošto je sav, više nego pozamašan novac, potrošila pomažući siromašne, svojoj ćerki, devici Eustohiji, koja je takođe proglašena svetom, ostavila je nakon smrti ogromne dugove. Ovo je viđeno kao velika vrlina svete Paule.

Piter Braun piše kako je hrišćanstvo preokrenulo tradicionalne rimske porodične vrednosti.

„Stotinama godina ove vrednosti su diktirale da žena treba da se uda mlada (muža je birao njen otac), vodi ljubav sa svojim mužem, podiže decu i ostane unutar granica domaćinstva.“

A onda je ta žena ohrabrena da izabere nešto drugo. Ipak, kasnije, nakon prvih vekova, hrišćanska retorika počela je da se menja…