Mir se ponovo uspostavlja

Čini se da je od prve do poslednje svoje godine, od 1842. do 1932, Čedomilj Mijatović samo radio. Počeo je kao profesor političke ekonomije i finansija na beogradskoj Velikoj školi, pa je šest puta bio ministar finansija, dva puta ministar inostranih dela i poslanik Kraljevine Srbije u Londonu duže od trideset godina. Bio je jedan od prvih 16 akademika Srpske kraljevske akademije, njen drugi predsednik, osnovao je Narodnu banku Srbije i valuti savremene Srbije dao ime – dinar, jedan je od začetnika ekonomske nauke kod nas i jedan od osnivača Narodne stranke. Bio je potpisnik trgovinskog sporazuma sa SAD iz 1881. koji se označava kao uspostavljanje diplomatskih odnosa dveju država. Njegove istorijske romane su voleli i čitaoci i kritičari, prevodio je sa engleskog, bio je prvi Srbin izabran za počasnog člana Kraljevskog istorijskog društva u Londonu, prvi novinski dopisnik iz Londona, promovisao je Kremansko proročanstvo, a mogao je da bude i patrijarh.

CedomiljMijatovic–memoirsofbalkand00mijaiala.jpeg

Zašto se sad bavimo Čedomiljom Mijatovićem? Zato što u njegovim Uspomenama balkanskog diplomate (RTS i Dosije) ima mnogo tema koje nas se upravo tiču. Na primer, o odnosu Srbije prema Evropi i Rusiji.

Prvi Mijatovićev zadatak u diplomatiji bio je put u Peštu i Beč, da od grofa Andrašija, predsednika Vlade Ugarske, i grofa Bajsta, ministra inostranih poslova Habsburške monarhije, sazna da li je istina da otomanska železnica neće proći kroz Srbiju, pa da ako je to tačno, dobije njihovu podršku da pruga Carigrad-Beč prođe kroz Srbiju a ne kroz Bosnu. I u Beču i u Budimpešti je saznao kako je Rusija podstakla tursku Portu da se njen deo pruge spoji sa austrijskom u Bosni, a da je bila protiv da se to desi u Srbiji “prvenstveno iz vojnih i političkih razloga”, ali da će oni učiniti sve da železnica prođe i kroz Srbiju.

Borba između ruske i austrougarske diplomatije zbog otomanske železnice trajala je još devet godina. Jedan od većih “bojeva” desio se prilikom prve posete Milana Obrenovića, novog kneza, turskom sultanu kako bi, kao što je red, svom sizerenu ukazao poštovanje. Iako mu je pre posete obećano da će sa prugom biti sve u redu, na kraju posete je saznao da Turci nemaju nameru da ispune svoje obećanje zato što ih je veliki prijatelj Srbije, ruski ambasador general Ignjatijev savetovao “da ne bi bilo mudro za sultana da svako delo poslušne odanosti vazala učini odmah naplativim kroz značajne političke i ekonomske ustupke”.

“Najveći deo naroda u Srbiji bio je uvek rusofilski”, napisao je Mijatović. “Ali, Srbi rusofili ne idu tako daleko da bi rado pristali da ih Rusija upije i preobrati u Ruse”. Na primer, Srbi “su bili jedini Sloveni koji su potpuno i jasno odbili” ruski predlog upućen predstavnicima slovenskih naroda okupljenim na velikoj Etnografskoj izložbi u Moskvi 1867. godine da “prihvate ruski jezik kao književni jezik svih Slovena”. Da se ne bi shvatilo pogrešno, Čedomilj Mijatović precizira da je ovo bio predlog slavenofilske stranke u Rusiji, a ne ruske vlade. Ta stranka je istina, napominje Mijatović, bila veoma uticajna, čak je uspela da preko ruskog ambasadora ubedi tursku portu da najveći deo episkopija u Makedoniji i Staroj Srbiji (današnje Kosovo) da bugarskim episkopima, a oni su “odmah preduzeli odgovarajuće pobugarčenje Makedonije koja je do tada upirala pogled u Srbiju za vođstvo i spas”.

Mijatović podseća i da je Srbija, nakon dva rata s Turskom, 1876. i 1877. godine, koje je vodila “da bi pomogla ruskoj vojsci”, očekivala da će joj “mirovni ugovor koji je diktirala Rusija doneti pravedno zarađenu nagradu”. Međutim, Sanstefanski mir, kojim je okončan Rusko-turski rat, pokazao je da je Rusiji više stalo do Bugarske nego do Srbije. Sledeće razočarenje usledilo je posle Berlinskog kongresa 1878. godine. Mijatović piše da je Jovan Ristić, predsednik Vlade i predstavnik Srbije na Berlinskom kongresu, “tamo morao da se bori protiv ruskih napora da dobiju Pirot i Vranje za Bugarsku”, i da mu je rečeno “da Rusija, u tom trenutku, ne može da uradi ništa za Srbiju. Da bi Srbiji obezbedio vranjski, niški, pirotski i toplički okrug, Ristić je morao da pristane na zahtev da Srbija izgradi srpsku deonicu pruge Beč-Carigrad u roku od tri godine, i da smesta otpočne pregovore o trgovinskom ugovoru sa Austrougarskom. Kada su sve ove činjenice obznanjene, a naročito činjenice da je Rusija, želeći da stvori Veliku Bugarsku, dala istoj srpsku Makedoniju i da se složila sa austrijskom okupacijom Bosne, krajnje ogorčenje zahvatilo je Srbe svih stranaka”. Tajna konvencija sa Austrougarskom je događaj koji je Čedomilju Mijatoviću bio posebno važan. U Uspomenama ga naziva “najosetljivijom stvari”.

Prema Centru za društvenu stabilnost, “Tajna konvencija predstavlja dokument koji je 28. juna 1881. potpisan između Kneževine Srbije i Austrougarske. Tom konvencijom Srbija i knez Milan napravili su dramatičan politički zaokret. Napustili su do tada tradicionalno prorusku i zauzeli proaustrijsku spoljnopolitičku orijentaciju. Do danas u srpskoj javnosti taj dokument o savezništvu Srbije i Austrougarske izaziva brojne kontroverze i tumači se na različite načine. Neki Tajnu konvenciju smatraju izdajničkim aktom, ponižavajućim ugovorom kojim je Srbija samo nekoliko godina od sticanja pune nezavisnosti, odnosno međunarodnog priznanja na Berlinskom kongresu, potpala pod gotovo kolonijalnu zavisnost od svog severnog suseda. Drugi pak smatraju da je tim dokumentom Srbija napravila hrabar iskorak ka zapadnoevropskom kulturno-političkom krugu, gde joj je oduvek i bilo mesto. Interesantno je pomenuti da su se gotovo identične rasprave vodile i krajem XIX veka kada je taj tajni dokument ugledao svetlo dana”.

Centar dalje ukazuje da nam to “nesumnjivo govori o dubokoj podeljenosti srpskog društva u odnosu na to kakav bi trebalo da bude spoljnopolitički kurs zemlje. Iako je prošlo skoro 140 godina od tog dokumenta, dileme su ostale iste, treba li politički pravac zemlje usmeriti prema Zapadu ili Istoku. Samim tim, ta koncepcijska razmimoilaženja oko budućnosti Srbije uzrokuju i različita tumačenja karaktera ovog dokumenta, po pravilu uvek zavisno od toga kom od dva pomenuta pola srpske javnosti tumač pripada. Međutim, ukoliko želimo da bez unošenja ideološko-političke dimenzije, isključivo kroz istorijsku prizmu, sagledamo uzroke, značaj i posledice nastanka Tajne konvencije, moramo pažljivo analizirati okolnosti u kojima taj dokument nastaje”.

A prema Čedomilju Mijatoviću, do Tajne konvencije došlo je ovako.

“Poznato je svima i svakome da je knez Milan krajem leta 1880. godine proveo više dana u Išlu, gde je video cara Franca Josipa, i još više dana u Beču, gde je skoro svaki dan bio u društvu sa princem Rudolfom. Ja sam danas uveren da je knez Milan došao u Beograd sa gotovim planovima o svojoj novoj i daljoj akciji.”

Prvo je pozvao Milutina Garašanina i Milana Piroćanca, vođe Napredne stranke, da oforme novu vladu. Predložio je da Čedomilj Mijatović bude i ministar finansija i inostranih poslova zato što će u budućim poslovima ta dva ministarstva morati zajedno da deluju, pa je zato lakše da poslom rukovodi jedan čovek. Nova vlada je odlučila da ispuni obaveze potpisane na Berlinskom kongresu 1878. i jasno je bila protiv ruske politike na Balkanu i austrijske okupacije Bosne.

Početkom proleća 1881. godine, zabeležio je Mijatović, knez Milan ga je posavetovao da ide na odmor bar dve nedelje da se malo oporavi od teških poslova. Predložio mu je Beč, poželeo dobar provod i, kao uzgred, mu saopštio: “Naravno, videćeš se sa glavnim ljudima, i na svaki način videćeš se i sa Kalajem. Stoga, u interesu državne službe ja tebi dajem odsustvo dve nedelje.” Tako je i bilo. Mijatović je znao Benjamina fon Kalaja, pomogao mu je da napiše Istoriju srpskog naroda, pa ga je posetio već na početku svog odmora. Kalaj je tada bio šef političkog odeljenja austrougarskog Ministarstva spoljnih poslova. Kad su se dotakli austrougarske okupacije Bosne i Hercegovine, razgovor se zaoštrio. Mijatović je nedvosmisleno bio protiv njihove okupacije smatrajući je greškom, Kalaj ga je razuveravao, da bi raspravu okončao sledećim rečima: “Evropa je nama dala da okupiramo Bosnu i Hercegovinu. Taj fakat vi ne možete izmeniti. Vi ste sad ministar spoljnih poslova, zašto ne upotrebite priliku da kao praktičan političar profitirate od toga fakta?” Odmah je precizirao i – kako. “Nemojte nam smetati u Bosni vašim agitacijama, a mi vama nećemo smetati da se širite u pravcu k jugu. Na primer, ja mislim da ćemo čak tako daleko ići da vam pomognemo da jednoga dana Makedonija doista postane vaša zemlja. Vi ćete razumeti da bi to vama daleko prijatnije bilo nego da vidimo Makedoniju u rukama rusofilskih Bugara.”

Desetak dana nakon što je Mijatović izvestio kneza Milana, Piroćanca i Garašanina o Kalajevom predlogu i dobio njihovu dozvolu da nastavi razgovore, Kalaj je došao u Beograd sa konceptom Tajne konvencije.

Piroćanac, Garašanin i Mijatović tražili su izmenu tačke kojom se Srbija obavezuje da izvesti Austrougarsku ako sklopi ili ako namerava da sklopi sporazum sa nekom drugom državom, smatrajući je nepovoljnom po državni suverenitet. Međutim, kako kaže Mijatović, tu je nastao zaplet. “More, Mijatoviću, mahni se ćoravih poslova. Ja sam kao knez Srbije i kao Milan Obrenović dao reč caru da ću ovu Konvenciju potpisati, a što ti i Piroćanac bulaznite o ispravkama nekakvim većim, ja o tome neću da vodim računa.”

Nekoliko dana nakon toga, knez Milan je pozvao Mijatovića, saopštio mu da će za dve nedelje u Išlu videti cara, da će potpisati Konvenciju i da očekuje od njega da učini to isto. Zatim je dodao: “Sad imam još jednu molbu za moga ličnog prijatelja Čedu Mijatovića. Ako kažeš Piroćancu sad odmah da si potpisao Konvenciju, on može podneti ostavku i ministarska kriza sprečila bi me da ostavljam Beograd sad odmah i da na urečeni dan budem u Išlu. Stoga ja od tebe kao od ličnog prijatelja tražim da, kad mi dadeš prema-potpis mom potpisu, nikom ništa o tome ne govoriš dok se ja ne vratim iz Išla.” Tako je i bilo. Piroćanac je potpisao Konvenciju kasnije, kad je austrougarska vlada uverila srpsku da sporna tačka ugovora ne ugrožava državni suverenitet.

Time je, juna 1881. godine, Srbija i zvanično prestala da spoljnu politiku zasniva samo na saradnji sa Rusijom.

Tajnom konvencijom, Austrougarska je priznala pravo Srbije da prisvoji Kosovo i Makedoniju, obavezala se da će podržati to pravo na mogućem kongresu koji bi rešavao ponovnu podelu Balkanskog poluostrva, da će podupirati dinastiju Obrenović, a Srbija je, zauzvrat, pristala da ne podstrekava Bosnu protiv austrougarske okupacije, da će u slučaju rata na Balkanu dozvoliti austrougarskoj vojsci da prođe preko srpske teritorije i da će svog novog partnera obavestiti u slučaju sklapanja tajnog ugovora sa nekom drugom državom.

FirmantesDelTratadodeBucarest1886–memoirsofbalkand00mijaiala

O Balkanu, konkretno o miru nakon Srpsko-bugarskog rata, u kome je Srbija teško poražena i kada se bugarska vojska našla nadomak Niša, pregovarano je početkom 1886. godine u Bukureštu. Jedini opunomoćenik Srbije bio je Čedomilj Mijatović. Usaglašavanje interesa dveju država nije bilo jednostavno, o čemu Mijatović detaljno piše u Uspomenama. Zanimljiv je kraj te priče.

Na sednici koja je zakazana u momentu veoma zategnute situacije, kad je kralj Milan bio spreman da obnovi rat zato što nije bio zadovoljan pregovorima, Bugari su tražili od Srbije 25 miliona franaka ratne štete. Mijatović je, shodno uputstvu koje je dobio od svoje vlade, objavio kraj mirovnih pregovora i nastavak rata sutra ujutru u šest časova i ‒ krenuo prema izlazu.

“Vrata su bila na izvesnoj udaljenosti od mesta gde sam sedeo, a mnogo bliža Madžid-paši, koji požuri prema njima i postavi svoje zdepasto, kratko telo prema njima, šireći obe svoje ruke kao da ga neka nevidljiva sila iznenada razape na udubljenja u vratima. Gotovo gnevno vrišteći, urlaše na jadnog Gešova (bugarski političar): ‘Zar vam nisam rekao da je to bilo glupo i opasno? Zar ne vidite šta ste učinili? Dragi gospodine Mijatoviću, vi ste dobar čovek, i mudar čovek, i pravedan čovek. Zastanite na trenutak da razmislite. Zar treba da nam bude uskraćena slava obnavljanja mira na Balkanu? Zar ćete tako bezbrižno da nastavite strašni sukob? Zar nema izlaza iz ovog položaja?’” Onda je Mijatović tražio da se smatra kako bugarski uslovi “nisu predloženi”, a Madžid-paša je odgovorio: “Sjajno! Bio sam uveren da ćete naći izlaz iz neprilike!”

_127229301_img_9783

Mijatović je u Bukureštu sklopio najkraći dogovor o miru u istoriji diplomatije, koji se sastoji od jedne rečenice i to bez ikakvih posledica po poraženu stranu. To je mogao da uradi samo zahvaljujući diplomatskoj podršci Austrougarske.

Tekst mirovnog ugovora koji je potpisao Mijatović glasi: “Mir se ponovo uspostavlja između Srbije i Bugarske”.

Nekrolozi objavljeni u “Njujork tajmsu” i “Tajmsu” povodom smrti Čedomilja Mijatovića posebno su istakli ovaj mirovni ugovor. Ocenili su da je jedinstven u istoriji diplomatije, da je “najkraći mir ikada napisan” i da je postignut bez “teritorijalnih promena, ratne štete, bez poniženja za poraženu naciju”.

Ovovremena javnost ga je otkrila pre dve godine kad je Ambasada Srbije u Londonu objavila da je otkupila njegov portret, zahvaljujući uglednom britanskom advokatu srpskog porekla Petru Orliću, koji ga je otkupio i donirao ga Ambasadi.

Slika je delo indijskog slikara Lalkake, čiji se portret britanskog kralja Džordža nalazi u Bakingemskoj palati. Portret je bio u vlasništvu porodice i Mijatovićeve ćerke iz drugog braka Milice Prajor. Objavljujući da je portret postao vlasništvo Republike Srbije, ambasadorka Aleksandra Joksimović je rekla da je “Milica Prajor doživela duboku starost, ali je živela vrlo skromno i o njoj je vodio računa anglikanski sveštenik Majkl Tavinor, koji je kasnije postao starešina katedrale u Herefordu. U znak zahvalnosti za njegovu požrtvovanost, pomoć i podršku u poslednjim godinama, Milica je poklonila jedinu vrednost koju je imala, a to je bio portret njenog oca. Trevor je prilikom odlaska u penziju, ponudio ambasadi da otkupi sliku i to je urađeno uz pomoć advokata Petra Orlića.”

Bilo je to povodom 185 godina od uspostavljanja diplomatskih odnosa Srbije i Velike Britanije.