Kada je kompanija Meta u junu 2024. godine usvojila izmenjenu politiku privatnosti, civilno društvo i nadzorni organi u državama članicama Evropske unije reagovali su bez odlaganja.
Naime, Meta je tada najavila da počinje razvoj svog novog modela veštačke inteligencije, i to korišćenjem podataka korisnika društvenih mreža Instagram i Facebook. Usledila je reakcija irskog organa za zaštitu podataka, usled koje je (bar privremeno) Meta stopirala navedeni projekat. Kompanija je potom prilagodila svoj pristup i, sledeći pravila Opšte uredbe o zaštitu podataka EU (General Data Protection Regulation – GDPR), omogućila korisnicima da podnesu prigovor, odnosno zahtevaju da njihovi podaci budu isključeni iz procesa treniranja i razvoja modela.
Ista (izmenjena) politika privatnosti odnosila se i na korisnike iz Srbije, ali i drugih država Zapadnog Balkana. Njihovi sadržaji, uključujući javne objave, lajkove i
komentare, kao i geolokacijske podatke, podatke o uređajima i interakcijama sa sadržajem, te podatke prikupljene van samih platformi putem partnera, postali su deo seta podataka za treniranje i razvoj Metinog modela veštačke inteligencije.
Međutim, za razliku od korisnika iz Evropske unije, korisnici iz Srbije nisu bili obavešteni o ovim promenama ni pre nego što su stupile na snagu. Meta im nije omogućila ni transparantnu informaciju ni realnu mogućnost da se informisano izjasne pre početka obrade. Time je kompromitovan princip poštene i transparentne obrade podataka, koji je osnovni stub zakonske zaštite privatnosti u Srbiji.
Naime, naš Zakon o zaštiti podataka o ličnosti uspostavljen je na istim principima kao GDPR. Međutim, nedostatak nadzora, kao i značajno niže propisane kazne, omogućavaju digitalnim platformama da koriste podatke korisnika sa znatno manje ograničenja. Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti je
reagovao na ovu situaciju iniciranjem kontakata sa Metom i drugim tehnološkim kompanijama kako bi skrenuo pažnju na obavezu određivanja lokalnih predstavnika i ujednačavanje tretmana građana Srbije sa građanima EU. Ostvarena je i saradnja sa srodnim telima iz Bosne i Hercegovine i Crne Gore, kako bi se skrenula pažnja na
marginalizovanu poziciju čitavog regiona na digitalnoj globalnoj mapi. Međutim, u praksi su stvari ostale nepromenjene. Tako je još jednom dokazano da preslikani propisi u odnosu na one u Evropskoj uniji ne garantuju i jednak nivo zaštite našim građanima.
Primer za to su i nedavni koordinisani napadi na Instagram naloge nezavisnih medija, organizacija i aktivističkih grupa, poput Radara, Nove.rs, Autonomije info, CRTA-e, Istinomera, i drugih. Napadi su rezultirali privremenom suspenzijom, pa čak i brisanjem pojedinih naloga, između ostalog i zbog spore i neadekvatne reakcije Meta-e koja nema predstavnika u Srbiji, pa se proces utvrđivanja činjenica svakog slučaja sprovodi automatizovano i uglavnom bez poznavana lokalnog konteksta.
Utisak je da velike kompanije koriste regulatorni jaz i institucionalne slabosti kao izgovor da ne poštuju standarde zaštite digitalnih prava korisnika, i da izbegnu odgovornost za njihove povrede. Uz to, veličina tržišta (čak i ako govorimo na nivou regiona Zapadnog Balkana) i sindrom “malih jezika”, ne daju dovoljno podsticaja kompanijama da investiraju u usklađenost poslovanja na našem prostoru ili u direktnu saradnju sa našim nadzornim telima. Primera radi, pojedine afričke ili zemlje Latinske Amerike, iako ne ekonomski previše jake, uspele su da izvrše pritisak na velike kompanije usled činjenice da se broj korisnika sa njihovih teritorija meri u stotinama miliona.
Tako, dok se međunarodni nadzor, uključujući evropske regulatorne organe, sve više fokusira na odgovornost digitalnih platformi, Srbija i dalje ostaje suočena sa izazovima u primeni važećeg zakonodavstva. Ovo posebno zabrinjava imajući u vidu da je digitalni prostor ostao gotovo jedini slobodan izvor informisanja građana, i prostor za njihovo demokratsko delovanje. Konačno, najavljene “reforme”, poput predloženih izmena Krivičnog zakonika i Zakona o javnom redu i miru, ne ulivaju nadu da će se stvari razvijati u boljem smeru.
Šta je, onda, rešenje (ako ga uopšte ima)?
Jasno je da Srbija, pa ni čitav Zapadni Balkan, neće preko noći postati veliko tržište, niti će velike tehnološke kompanije odjednom postati osetljive na pitanja ljudskih prava. Bar ne bez adekvatnog podsticaja ili pretnje sankcijama. Ali ono što može da se ubrza jeste približavanje regiona jedinstvenom digitalnom tržištu Evropske unije. Za neke države (po svim prilikama i pre svih, za Crnu Goru), ulazak u ovu zonu postaje izvestan u narednih par godina. Za druge je to teško predvideti. Jedan od modela koje bi Evropska komisija mogla da razmotri je i pristupanje država regiona jedinstvenom digitalnom tržištu pre punog članstva u Uniji. Na taj način, naši građani neće imati samo deklarativno jednaka prava kao građani EU, već će moći da dobiju i njihovu efikasnu zaštitu. Konačno, u vremenu u kome je digitalni prostor praktično bojno polje i posebna zona interesa nedemokratskih globalnih igrača, zaokruživanje evropskog informacionog ekosistema ne bi bilo u interesu samo naših građana, već i same Evropske unije.
Autorka je izvršna direktorka organizacija Partneri Srbija
