Marai, njim samim

Budim. Ulica Miko. Tu je nekad stanovao Šandor Marai. Sada “stanuje” samo njegova bista, spomen-ploča na zidu nove kuće i venci od cveća koje još nije svelo.

Napisao je 46 knjiga. Pročitala sam nekoliko, a među njima sva tri kod nas objavljena toma Dnevnika (1943–1947, 1948–1952 i 1984–1989). Jedinstveno štivo! I autobiografija, i roman, esej, poezija, istorija… Prema prevodiocu Savi Babiću, najpotpunije i najveće delo Šandora Maraija. Mene je u Ulicu Miko dovelo oduševljenje tim delom i divljenje čoveku čija načela nisu bila za prodaju ni u najtežim danima.

Iz grada je zauvek otišao u martu 1944. kada su Nemci okupirali Mađarsku. Živeće u selu, gde mu teže od ledenih soba padaju vesti o stalnom bombardovanju Budimpešte i mnogo mrtvih, o oduzimanju imovine Jevreja, zabrani svih časnih listova.

U selu ostaje do proleća 1946. Jednom će otići do ostataka kuće u Ulici Miko, popeti se nekako do svog stana, videti da je kiša 6.000 knjiga pretvorila u kašu. Preživela je njegova fotografija s Tolstojem i Gorkim u Jasnoj Poljani.

Ali, živeti se mora. Marai duhovito opisuje kako “od apotekara dobijam teletinu, od trafikanta ponekad aspirine, bakalin mi svake nedelje daje stotinu komada ‘memfis’ cigareta i u poslastičarnici su mi obećali deset metara ogrevnog drveta. U bifeu se mogu dobiti vunene čarape i zlatni napoleon”.

Sa oslobodiocima 1945. počinje novo doba: “Mađarske više nema. Postoji samo sovjetska kolonija”. Posle višegodišnjeg mraka došla je struja, ali “ljudi su iznutra ostali tamni… jer se sloboda ne može doneti spolja”.

“Ruske oficire je smesta pozvalo na večeru nekoliko gospodskih kuća… Iste one koje su se pre nekoliko dana otimale o nemačke oficire.” Marai upoznaje “gnusna svojstva” svoje, građanske, klase. Kuće deportovanih Nemaca dodeljuju se i piscima. Marai odbija da primi išta. “Istinska trauma” za njega više nije Mađarska izgubljena Trijanonskim ugovorom, već ova koja je ostala.

Na poziv pisaca Švajcarske, boravi u Lozani. Pišu mu iz sela da svinja neće da jede, moraće da je zakolju. “Oko mene palate, Alpi, katedrale pune zlata i umetničkog blaga… Sve su to kule u magli, snovi… Stvarnost je ono pola svinjčeta.”

Čita Bibliju, Odiseju, Frojdovog Mojsija, Bajronova pisma, Šekspirove sonete, Servantesa, Đulu Krudija, Adija, Erazma Roterdamskog, Tomasa Mana, Židov dnevnik… “Čovečanstvo, to je ništa…; uvek samo Rat i mir, Božanstvena komedija, Pijeta ili Deveta simfonija ili Faust.” Uporno ponavlja da narod može da oslobodi samo kultura i samosvesno, kulturno građanstvo.

Usamljeniji je u Pešti nego Ovidije u Tomima. “Moram da ostanem sam, potpuno sam, sa svojim radom.” Ističe često da svom narodu može služiti samo ako bude pisao kao i do tada. “Način na koji bih izdao narod: ako bih postao narodnjački pisac.”

Godine 1948. definitivno je prelomio: napušta Mađarsku. U Švajcarskoj, zatim u Posilipu kod Napulja, on, žena Lola i usvojeni sin Janoš (biološki, Krištof, umro je kao beba) žive od prodaje stvari koje su poneli od kuće. “Možda krompira i ogreva neće biti ove zime, ali će biti Getea, Šekspira, Janoša Aranja.” Piše poslednji deo trilogije Ispovesti jednog građanina.

U domovini, mladi kritičar komunista “polaže ga u mrtvački kovčeg”, a on uzvraća: “Ja u kovčegu skrojenom za moje telo mislim i slušam ono što ja hoću. Oni, živi, u sanduku Partije možda govore glasno… ali to ne misle.”

U Rimu jednom nedeljno na Slobodnoj Evropi čita, na mađarskom, neku svoju priču, za 300 dolara mesečno.

U Mađarskoj se njegovo književno delo proglašava štetnim. “Jasan sud uvek me smiruje.”

U aprilu odlučuje da se seli u Ameriku. Teška srca napušta Italiju i Evropu, ali plaši se rata. Posle godinu dana čekanja na vizu, kreću, brodom. Nastanjuju se u Njujorku.

Oseća se smirenije, piše, objavljuje, ali: “Nema pisca i nema književnosti ako iza toga nema nacije”.

Treći tom Dnevnika obuhvata pet godina, 1984–1989. Žive u San Dijegu. Marai, rođen 1900, opisuje svoje stanje ovako: “Umor, slabost, teturanje. Kao kada baterija oslabi, lampa samo škilji”. Jedva hoda, jedva čita. Lola je teško bolesna, odlazi kod nje u bolnicu svakog dana. U Dnevniku 4. januara 1986: “L. umrla”. Zajedno su živeli 62 godine, “ali da sam toliko srastao s njom, dosad nisam znao”.

Rasuće Lolin pepeo po okeanu. Kad se vrati na obalu, savremeni Haron ljubazno se oprašta: “Call again”. Pozvaće kad iznenada umre Janoš, usvojeni sin.

Marai kupuje pištolj, da predupredi “dugu bespomoćnost”. U Dnevniku za 1989. samo jedan red, 5. januara: “Čekam poziv, ne požurujem ga, ali i ne odlažem”.

Ubio se 21. februara. Po okeanu će biti rasut i njegov pepeo. Iste godine dobiće Košutovu nagradu. U Budimpešti su 1951. iz biblioteka izbačene knjige nepoželjnih autora; njegovih 40. Bibliotekama je plaćeno 27 forinti po kilogramu.