Lov na besnu lisicu

Zna se da je u zimu ‘44. u selu Ba održan četnički kongres, te da je čerez toga, u vreme socijalističkog napredovanja, ovo mesto bilo veliko ba, veliko bu i veliko dža bu za sve partijske vernike. Onda došlo vreme preispitivanja, istorijskog, nacionalnog, i dok je Draškoviću Vuče na obližnjoj Ravnoj gori masovno arlio i šenlučio na velike teme, Koštunica Vojo je baš u Ba, sa svojim kružokom, sa istom zadaćom, znao da se zamisli, zapita, prokongresuje. I došlo drugo vreme, treba li reći, Ba je opet Ba.

E, u tem Ba se dogodi besna mačka koja ogrebe zdravu srpsku seljanku. Bi potvrđeno da je mačka bila besna, a da je seljanka ostala zdrava. Onda bude akcija, baš organizovana. Lovci, u društvu veterinara, krenu na mačke i kerove, dođu, pitaju seljaka, ‘oćeš vakcinišeš, nećeš, bum, i tako nekoliko puta, pobiju sve nevakcinisano. Onda razmisle o uzroku i posledici, i najave veliki lov na besne lisice.

BRIJANJE BEZ „BRIONA„: Dakle, poslednja subota januara, rano jutro. Zbijeno selo, crkva pod šumom koja ide uzbrdo, čak gore. Crkvena porta puna ljudi u maskirnim vojnim, ispostavlja se tradicionalnim lovačkim uniformama, ko da je ustanak. U konaku vri, založen šporet, ‘ladna rakija na tašte. Pa izađoše, preko sto ljudi, ima i kerova, vele nije balkanski, srpski gonič. Predsednik lovačkog društva Rajac Vladislav Petrić, sa crvenim megafonom, komandova ko će kuda. Pođosmo sa predsednikom i lovočuvarom Draganom Živanovićem, sve uzbrdo i na lisicu. Sneg celac, do kolena, uzbrdo, uzbrdo, butni mišići izdaju. Izbismo iznad šume, kota Gučevo, ‘vako Ravna gora, Suvobor, ‘vako Medvednik, ‘vako Rudnik… Ima sunca, ali, vetar ne da duva, otkida. Lovočuvar pokazuje tragove u snegu, srna, kuna, zec, jazavac, lisica, divlja svinja… Živanović objašnjava da hajka nije takmičarska, namenska, da se suzbije besnilo. Ljudi su krenuli u raznim pravcima, prema Rajcu, Gučevu, Rujevcu, svrha, da budu na raznim stranama da bi lov bio uspešniji. Puste se psi, ljudi stanu gde se očekuje divljač i čekaju. Zađoše u šumu, namestiše se, puške na gotovs, dole strana, takoreći sodom, logično je da prođu negde ovuda, ako nisu ušle u rupe. Lovočuvar nastavlja, da se koriste karabini i sačmarice, on lično ima sačmaricu, ovde je glavni teren za divlju svinju, malo dalje, onaj general Čeković iz Koštunića ima rezervat za divlje svinje, ko zna koliko hektara, veeelika površina…

U daljini se začuše psi, pucnji, mora da su je digli, pritegoše puške, sad je januar, sezona parenja, lisice su neoprezne, kreću se, trebalo bi da su napolju. Šta bude kad se pojavi, kad se potrevi, ubije se, kad se omaši, ode… Eto jako, lovočuvar ubio lisicu dole u selu, kod kuće. Oko tri sata kokoške kreče, pomisli jastreb, kad lisica u voćnjaku, uzme pušku i ubije, prošle godine ubio čet’ri besne, jednu poslali u Beograd, potvrđeno.

Nastavljamo da šipčimo Gučevom, vidik se otvorio, Cer, Avala, Kosmaj… u snegu mnoštvo tragova, srna, zec, lisica… Gonič, vele srpski, rije, valja se po snegu, kažu, umorio se. Lavež pasa, zauzimanje busije, puške u ruke, ništa, ni ptica da prhne, samo šuma škripi pod naletima vetra. Napešačismo se, sunce odskočilo, stadosmo da predahnemo. Predsednik Petrić, pojavilo se besnilo, bilo i prošle godine, smanjilo se, ali pojavila se mačka, imali akciju uništavanja, opština dala 2000 patrona. Ovo malo veća akcija, lovci iz njihovog udruženja, Belanovice, Gornjeg Milanovca, rasporedili se, opkolili područje, da bi bili uspešniji i imali veći učinak. Osim što love lisicu, iskoristili priliku, idu i na divlju svinju, da bi bilo lepše i zanimljivije. Besna lisica se ponaša pitomo, umiljava se, im’o prilike da je odstreli, došla u senik, umiljavala se, gađali kamenjem, umiljavala se, ubili i zakopali. Imali predavanje, kako se manifestuje besnilo i kako se treba čuvati, za ovu priliku angažovali i komunalno preduzeće koje će zakopati lisice, rukavice, plastične kese, kreč…

Lisicu je najbolje loviti zimi, meštani znaju kud se kreću lisice, puste pse i čekaju. Ali, kad je mnogo lovaca, manji učinak, lisica oprezna, nema pušenja, parfema, upotrebe kolonjske vode posle brijanja, ni brion ni pitralon, ima lisica razvijena sva čula, čulo vida, čulo sluha, čulo mirisa, oseti i napusti teren. Lisica se lovi i sa psima jamarima koji je gonjaju po rupi. Pas upadne u rupu, a napolju se čeka. Ali, svaka rupa ima tri izlaza, pa se često ne dočeka. Predsednik preferira lov na otvorenom, sa goničima, lepše i sportskije. Naiđosmo i mi na rupu, i uslikasmo je. Lovočuvar će, još kad bi pala i jedna lisica, bilo bi to kao šlag na tortu, ili bi bilo, kao lisica na hajku. Kako ne bi, krenusmo nazad, usput raspitivanje kod ostalih lovaca, nigde ništa.

‘VAKO ON, ‘VAKO SEDAM SRNA: Na zbornom mestu crkva pod žutim skelama, u renoviranju. Lovci pristigli i pristižu. Rmpalija u SMB uniformi dovodi dva kera, nigde, kaže, Đure, a evo mu kerova. Jedan ‘vako gledo sedam srna, jedva obuzd’o kerove. Na tremu konaka nešto sitno, „ubiveno“, jedini trofej, lasica, što je to krvoločno. Unutra se već nabilo, ogromna odžaklija, bas pored vrata, tri reda stolova. I još, šporet sa sulundarom, gajbe piva, prozori, garnišle, virange, uramljen đeneral Draža u crno-beloj tehnici, ikona svetog Ilije, kandilo, veliko uputstvo „Kako se treba ponašati u crkvi“. Tačka jedan, „Kad se naš čovek sprema da pođe u crkvu, obuče se čisto i uredno, ali skromno i neupadljivo, žene obuku suknje i povežu marame“…

Prostorija se napuni, sve sama uniforma, sve sam specijalac, na isto mu dođu i dva glavata policajca na zadatku obezbeđenja, jedan plav, drugi crn, ko blizanci. To priselo i zaselo, rakija, pivo, špricer, zadigli kape, cigare na muštikle, pa preko muštikle, on ‘vako, a sedam srna pred njega. I orkestar, kao što je red čisto srpski, se do’vati instrumenata, bas i dve harmonike, neke „dalape“ jesu, pa udariše, „Nema Sime, nema ni Deroka, to su Draži dva najdraža momka“… na suvo, iz grla, bez mikrofona, stalka, miksete, zvučnika…

Predsednik u čelu, izvadio ‘artiju, nešto beleži, govor li je, pitaju da postavljaju, ustavljaj dok predsednik obavi pos’o. Jedan priđe, može, on će ustaviti galamu. Prvo bi minut ćutanja za tragično preminulog kolegu, koji je nesrećno poginuo od kolege i familije. Onda predsednik, „Dragi prijatelji lovci, dragi gosti, zahvaljujem što ste došli u ovolikom broju da nam pomognete da se malo borimo protiv ovog besnila, a mi činimo ovakve akcije stalno“… Pozdravi lovce sa strane koji su došli da pomognu, komunalce, novinara „Vremena“, i na kraju, naše muzikante koji će sve učiniti da se prijatno osećaju… Zar je trebalo dvaput reći, „Ubode me i ostavi bol na srcu mome“…

Postaviše gulaš u čorbalucima, kiseli kupus u tanjirima, kompletan pribor za jelo, pivo, špricer, ja ‘vako, a sedam srna preda me… Pojavi se i pop, upita sa glavatim „blizancima“, orkestar prebaci registar, „Ubile te noći lude, jooj“… Začuše se crkvena zvona, i to poduže, niko ne reagova, neko dobaci nešto o pravoslavlju, to oplelo, „Ja je ljubim ona peva, jooj“… Kad izađoše na kraj sa čorbalucima gulaša, nasta opšte teranje, nasta opšte „jooj“… To se nalaktilo, to pripalilo, to naginje direktno iz flaše, a što diskutuje, ‘vako on, ‘vako sedam srna, jedva kerove savlad’o, to se otima, to se baca. Vreme odmaklo, to samo čini „Ubode me i ostavi, jooj“, harmonike, garant neke dalape, usitnile, bas baš udario u basiranje.

I nema kraja akciji, ali, neka bude odlazeća slika, na tremu trofejna lasica, jeste malo, al’ što je to krvoločno, a lisica, nema lisice, ako je toliko besno, ako je baš u’vatilo, ima sama da dođe, a onda ima da je koknu, da krunišu akciju.