Mesec dana nakon što je zazvonio prvi telefon za psihološku podršku, „Vreme zdravlja“ je posetilo prostorije ovog kol-centra, jedinstvenog u Srbiji. Velika, lepa i osunčana prostorija u prizemlju zgrade Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje. U prostoriji četvoro mladih ljudi. Prijatni, nasmejani, otvoreni i vrlo posvećeni zadatku koji im je poveren. Svi su psiholozi, svi su prošli edukaciju za ovu vrstu pomoći i, kako kažu, uče i dalje. Ima ih ukupno četrnaest i svakoga dana od deset pre podne do 22 sata uveče, oni razgovaraju sa ljudima koji imaju nedoumice oko toga kako da pomognu svojim voljenima, ili kako da sami prođu kroz dug, težak i neizvestan put borbe protiv najteže bolesti.
Osim što su predusretljivi, poštuju svog sagovornika i njegovu privatnost, tako da su nas, čim je zazvonio telefon ljubazno zamolili da isključimo diktafon i da izađemo iz prostorije.
Kako kaže savetnik ove telefonske linije, psiholog zaposlen na Dečjoj univerzitetskoj klinici u Tiršovoj ulici u Beogradu, Vukašin Čobeljić, dežurni psiholozi se prilagođavaju potrebama i raspoloženju pozivalaca. „Ideja je ne samo da psiholog da savet već i da razume osobu sa kojom razgovara“, kaže Čobeljić. „Ukoliko osoba želi da podeli svoja osećanja, a nekada je našim sagovornicima samo to potrebno, psiholog je tu da ga podrži i u tim trenucima razume.“
Osnovna ideja onih koji su pokrenuli inicijativu za ovim kol-centrom, među njima i Tamare Klikovac, psihologa i porodičnog psihoterapeuta na Odeljenju za pedijatriju Instituta za onkologiju i radiologiju u Beogradu, bila je da pacijenti nakon što završe bazično lečenje imaju neku vrstu pomoći i podrške koja može momentalno da im se pruži. Zato je kao put pomoći i odabrana upravo telefonska linija, jer ona pruža mogućnost da osoba koja ne želi da nastavi razgovor u svakom trenutku može da ga prekine.
Svaki razgovor počinje tako što sagovornik opiše situaciju u kojoj se nalazi – šta je to što mu najteže pada, šta je izazvalo problem, da li nema dovoljno informacija, ili je to problem u komunikaciji, ili možda neki drugi razlog.
„Ljudi se javljaju iz raznih razloga“, kaže Vukašin Čobeljić. „Javljaju se zato što su zabrinuti zbog bolesti, osećaju se usamljeno, bespomoćno, nemaju kontrolu, uplašeni su, a često imaju teške misli. Takođe, ljudi se javljaju i ne samo iz psiholoških već i iz medicinsko informativnih razloga. Javljaju se zato što imaju neku dilemu medicinskog tipa i mi im tada ne dajemo savet, već ih upućujemo na adekvatnu ustanovu i na osobe koje im mogu pomoći na pravi način.“
Najteže pada saopštavanje dijagnoze, zatim primena nekih invazivnih terapija lečenja, zatim informisanje pacijenata šta ih tamo čeka, razgovor sa članovima porodice… „Svaka kontrola je sama po sebi stresna, tako da smo najveći broj poziva primili od ljudi koji su uplašeni, imaju nesanicu, promenu raspoloženja…“, kaže konsultantkinja Ivana Stavrić. „Mnoge od tih reakcija su jedinstvene za različite faze lečenja koje može biti i dugotrajno. Postoje i druge reakcije, kada je, na primer, osoba demoralisana da nastavi lečenje ili kada odbija lečenje uopšte, kada se povlači od okoline… Nekada oboleli član opterećuje svoju porodicu, a nekada porodica ne želi da mu kaže pravu istinu o bolesti. Mi pokušavamo da zajedno sa pacijentom vidimo šta mu je na raspolaganju i šta je to što može da uradi da bi se osećao bolje.“
Nažalost, ima i pacijenata koji vremenom podlegnu pritisku, zbog čega pomišljaju da sebi prekrate muke. „U tim trenucima smo vrlo oprezni, prepuštamo njima inicijativu, pažljivo ih saslušamo, potrudimo se da saznamo zbog čega se kod njih javljaju takve misli, od kada, i onda se sa njima trudimo da ih navedemo da potraže neki tračak nade, neki smisao da nastave da se bore. Ne nudimo im gotova rešenja, već pokušamo da saznamo da li imaju nekoga do koga im je stalo (članove porodice ili posao) zbog čega bi nastavili da žive.“
Tokom našeg jednočasovnog boravka u kol-centru u zgradi RZZO-a, telefon je, rekli su nam, zazvonio četiri puta. Tri razgovora su trajala oko petnaest-dvadeset minuta, ali je onaj prvi, kada smo izašli iz prostorije, nastavljen i nakon što smo napustili zgradu.
Kako bi bar malo umirili globalnu hipohondriju, eminentni svetski stručnjaci razotkrili su neke od najvećih predrasuda vezanih za ovo opasno oboljenje. Lekari nam savetuju da se manemo priča mitskih razmera i da se striktno držimo egzaktnih činjenica o uzročnicima, procenama rizika i najboljim metodama prevencije.
Zabluda broj 1: Otkrivena pilula koja štiti od raka
Lekari američke klinike Mejo utvrdili su da antioksidantni sumplementi NE smanjuju rizik od raka, kao i da suplementi koji sadrže beta-karoten zapravo povećavaju rizik od dobijanja raka srodnog onom koji najčešće izaziva nikotin. Druga istraživanja pokazala su da pušači koji uzimaju suplemente s vitaminom D imaju mnogo veće šanse da dobiju rak pluća i da žene koje redovno bombarduju organizam antioksidantnim preparatima imaju neznatno uvećan rizik od dobijanja raka kože. Problem, dakle, nije u antioksidantima, već u antioksidantnim suplementima, jer postoji ogromna razlika između pozitivnih uticaja antioksidanata koji se unose preko voća i povrća i onih koncentrovanih u tableti. Stručnjaci kažu, ako dnevno pojedemo pet porcija svežeg voća i povrća, iskoristićemo sve blagodeti antioksidantnih materija iz njih.
Zabluda broj 2: Mobilni telefoni izazivaju rak
Istraživanja su potvrdila da vam se tokom razgovora mobilnim telefonom mozak ipak NEĆE ispuniti ćelijama zloćudnog tumora. Dr Džon Bojs mlađi, naučni direktor Međunarodnog epidemiološkog instituta u Rokvilu, koji je učestvovao u višegodišnjem istraživanju o povezanosti upotrebe mobilnog telefona i kancera, tvrdi da su radio-talasi emitovani iz mobilnog telefona srodniji elektromagnetnim talasima koje emituje televizor nego jonskoj radijaciji X zraka. On takođe tvrdi da nije poznato da radio-talasi izazivaju rak kod životinja niti da od njih ćelije mutiraju u maligne. Doktor Bojs je od 1980. do 2002. pratio 420.000 Danaca koji koriste mobilne telefone i nije pronašao nikakvu vezu između korišćenja telefona i bolesti. Bojsovu tezu potvrdila su i mnoga druga istraživanja na istu temu. Broj obolelih od tumora na mozgu, koji stagnira u proteklih 20 godina, isti je uprkos tome što je u istom periodu drastično povećana upotreba mobilnih telefona.
Zabluda broj 3: Žene pušači su u većem riziku nego muškarci
Žene pušači ipak nemaju znatno veće šanse da obole od raka pluća nego muškarci koji puše. Istraživanja rađena poslednjih godina pokazuju da je neotpornost na kancerogene materije iz duvanskog dima podjednaka kod oba pola. To na osnovu istraživanja rađenog na oko pola miliona ljudi tvrdi dr Nil Fridman iz Američkog državnog instituta za rak. On navodi da i žene i muškarci koji dnevno puše dve paklice cigareta ili više imaju 50 puta veće šanse da obole od raka pluća nego nepušači.
Ipak, dr Fridman poručuje ženama pušačima da odmah ostave cigarete, jer će istog trenutka umanjiti šanse da obole od raka pluća, grla i bolesti srca i krvnih sudova.
Zabluda broj 4: Kafa uzrokuje kancer
Pre tridesetak godina naučnici su prvi put doveli u vezu uživanje u kafi i rak pankreasa. Tada je ovaj širom sveta omiljeni napitak stavljen na crnu listu namirnica koje nisu dobre po zdravlje. Međutim, brojna istraživanja koja su na istu temu rađena kasnije dokazala su da kafa ipak NE izaziva kancer. Štaviše, neka skorašnja ispitivanja pokazuju da je kafu, naravno u umerenim količinama, zdravo piti. Istraživači tvrde da se to posebno odnosi na žene. Naime, stručnjaci sa Odseka za preventivnu medicinu i javno zdravlje na Madridskom nezavisnom univerzitetu, predvođeni dr Ester Lopez-Garsijom, dokazali su da kafa povoljno deluje na ženski organizam. Oni tvrde da se umerenim konzumiranjem kafe umanjuje rizik od dobijanja teških bolesti srca.
