Knjiga Beket čovek i delo rezultat je tridesetpetogodišnjeg istraživanja Borivoja Gerzića. Objavljena je nedavno u izdanju beogradskog „Zlatnog runa“, kao prva biografija slavnog dramskog pisca na srpskom jeziku. Slika o Beketu, objašnjava Borivoje Gerzić u predgovoru, ukomponovana je na osnovu raznih njegovih postupaka tokom života onako kako ih je video on sam, i njemu bliski ljudi. „Isto to pokušao sam da učinim i kada je reč o njegovim radovima – da o njima govori ili on sam, ili oni koji su to delo najbolje poznavali.“ Biografija je fragmentarna „skoro svaki odeljak može se čitati sam za sebe, nezavisno od drugog; čitaocu ostaje da sam poveže činjenice i o njima stvori zaključak. Godine su mi tu poslužile kao reper.“
Semjuel Beket, jedan od najslavnijih pisaca prošlog veka, živeo je život skriveno. Borivoje Gerzić za „Vreme“ kaže da je „Beket, kao i neki drugi pre njega, smatrao da pisac ni u javnosti ni u delu ne treba da bude vidljiv, da je važno, ako je uopšte nešto važno, delo. Otprilike – delovanje bez pridavanja značaja delovanju. Bavio se pisanjem šezdesetak godina, a dao je samo nekoliko intervjua. Nije podnosio publicitet, gužvu, obožavaoce. Nije voleo da odgovara na pitanja novinara i objašnjava svoje tekstove. Jednom je rekao: ‘Ne razumem mnogo štošta u svojim knjigama.’ Pored toga, imao je glasnika koji je išao na sve premijere njegovih komada i izveštavao ga o reakciji publike. Bila je to njegova supruga Suzan, čitavog života posvećena njegovom pisanju. U poslednjoj godini života, i posle Suzanine smrti, rekao je svom biografu Noulsonu: ‘Želim da vam saopštim dve stvari o Suzan. Prvo, njoj sve dugujem. Ona je obijala pragove izdavačkih kuća nudeći moje radove.’ Primio je 1969. Nobelovu nagradu, ali nije otišao na uručenje. Poslao je svog francuskog izdavača, a on sâm se od novinara krio u Tunisu; ipak su ga pronašli i pristao je da ga snime kako sedi i puši u holu hotela, pod uslovom da mu ne postavljaju pitanja. Za Nobelovu nagradu i svoju novopečenu svetsku slavu nekoliko puta je rekao prijateljima da je to neki nesporazum i da tekstovi koje on piše ne bi trebalo da imaju uspeha. ‘Nadam se da će mi delo oprostiti i ponovo me pustiti da mu se približim’, napisao je u jednom pismu iz tog vremena.“
Beket je ponekad svoje likove zvao – „moji ljudi“. Šta je to u njegovom životu bilo, pa se poistovećivao s takozvanim ljudima sa margine? Borivoje Gerzić objašnjava da je Beket „dugo živeo na raznim marginama, pa mu takvo bitisanje nije bilo strano. Kao mlad nije se lako uključivao u društvo. Imao je velikih problema sa majkom, prema kojoj će čitavog života gajiti i ljubav i netrpeljivost. Što se tiče žena, ljubavi i seksa, mladi Beket je bio veliki idealista, a poznato je da je bio i čest posetilac javnih kuća (jedan pariski makro ga je čak, zbog nekog nesporazuma, 1938. ubo nožem ispod srca, pa zamalo nije umro). Dugo je imao i izvesne psihičke probleme. Njegovi prozni i dramski tekstovi godinama su nailazili na odbijanja izdavača i pozorišta. Slavu je stekao tek posle svoje pedesete godine. Njegovi pozni tekstovi imaju jedan zreliji, opštiji rakurs, gde nije više reč o konkretnim ljudima sa margine, kao u tekstovima iz prvog dela karijere, nego o glasovima bez tela, ali opet – i ti glasovi bi mogli da se čitaju kao marginalni. Znači, ipak je ostao dosledan.“
Iako nisu privlačni i iako ne pozivaju čitaoca da se poistoveti sa njima, Beketovi likovi su među najslavnijima u svetskoj literaturi što je, po Gerziću, dokaz njegove nedokučivosti kao pisca. „Dubina do koje se spuštao u svojim tekstovima prevazilazila je površinsku ‘neprivlačnost’ njegovih likova. Udeo je imao i njegov veliki talenat za reči, kao i humor. Rober Penže će posle Beketove smrti napisati: „Velikodušnost, humor, inteligencija, vanserijska erudicija. Koje god pitanje iskrslo, sve je znao. Slonovsko pamćenje, rekao je za sebe. Treba istaći i da se užasavao laži. /…/ Proterivao je svoje reči kroz iglene uši, pokušavajući da ukloni sve tragove retorike, dok nije prispeo na prag tišine sa ‘Mirnim mrdanjima’. Što se njegovog očajanja tiče, bio mu je to glavni podsticaj u umetnosti. ‘Čvrsto se držite svog očajanja i učinite da ono peva za nas’, napisao mi je kada smo tek počinjali da se družimo.“ Da li je objasnio zašto je pripovest Neimenljivi pisao u prvom licu jednine? „Mislim da ga to nikad niko nije ni pitao. Taj pripovedački postupak postojao je i pre nego što je on uplovio u literarne vode. Setimo se tako različitih dela poput Guliverovih putovanja (18. vek), Zapisa iz podzemlja Dostojevskog (19. vek), ili Dnevnika o Čarnojeviću našeg Crnjanskog iz 1922. godine. Ipak, za ton, ritam i smisao Beketovog pisanja, prvo lice jednine je očigledno bilo najoptimalniji pripovedački stil. Mada je slavu stekao pozorišnim komadima, gde je to prvo lice umnogostručio. Rekao je jednom prilikom da je pozorištem počeo da se bavi da bi ‘povratio mentalnu ravnotežu’, jer ga je njegova proza (pisana u prvom licu) bacala u turobna stanja. ‘Pozorište je za mene uglavnom odmor od rada na romanu’, rekao je.“
Prepiska Semjuela Beketa objavljena je u četiri toma, pa je tako poznato da se dopisivao i sa Radomirom Konstantinovićem. Gerzić priča da su se njih dvojica upoznali „juna 1957. u Parizu, u domu holandske književnice Jakobe van Velde, Beketove prijateljice (bila je i njegov prevodilac na holandski). Zapisao je tada svoje utiske: ‘Njegove oči, duboko usađene u očne duplje, ispod snažnih lukova, plave i mirne, ne izražavaju skoro ništa, to je samo jedan fascinirajući, uporni pogled. Poverovao sam, tada, da u tom pogledu ima nečeg ‘demonskog’.’ Konstantinović i Beket povremeno će se dopisivati narednih petnaestak godina, ni o čemu mnogo bitnom, tj. Beket će učtivo odgovarati na Konstantinovićeve dopisnice (da bi u jednom trenutku prestao da se javlja). Konstantinovićeva žena Kaća Samardžić prva je prevela jedan Beketov roman na srpski – Molou. Ovdašnja socrealistička kritika za roman nije imala mnogo pohvalnih reči. Kad je Beketu iz Beograda poslala isečke sa prikazima i kritikama iz jugoslovenskih časopisa i novina, koje on, naravno, nije mogao da razume, napisao joj je: ‘Pitam se u kom li me sosu kuvaju! ‘Beket je jula 1959. jedini put bio u Jugoslaviji. Ostao je tri nedelje. U Beogradu je, sa suprugom Suzan, odseo u Hotelu Mažestik. Tu su, gotovo neprimećeni, proveli pet dana. ‘Dozvoliću sebi da me odvedu u Jugoslaviju…da potrošim honorare koji su mi tamo zarobljeni’, napisao je jednom prijatelju. Tronedeljni odmor provode u Beogradu, Zagrebu (jedan dan) i Lovranu, gde troše nekonvertibilne dinare, zarađene od izvođenja Godoa u pozorištu i od prevoda Moloa (po tadašnjim jugoslovenskim zakonima nije bilo dozvoljeno iznošenje dinara u inostranstvo). O Jugoslovenima koje je upoznao napisaće: ‘Ostavili su na mene utisak trezvenih, mirnih, simpatičnih ljudi, iako veoma siromašnih.“
Šta je Beket mislio o sebi kao piscu? „Mladi Beket se u pisanju pomalo razmetao znanjem i talentom, a posedovao je i jedno i drugo. Dobio je kao dvadesetčetvorogodišnjak prvu nagradu na jednom konkursu u Parizu, za poemu od 98 stihova, Kurvoskop. Kad je doneo knjižicu majci, ona ju je, videvši naslov, odmah odložila na najvišu policu u kući, van dometa pogleda ukućana i posetilaca, i više je nije pominjala. Verovatno je sebe tada smatrao velikim piscem. Kasnije je raskrstio sa samouzdizanjem i postao jedan od najskromnijih spisatelja, shvativši sav besmisao literarnog nadmetanja.“
Borivoje Gerzić kaže da bi knjizi odgovarao i naslov Lični Beket. „Svaka je biografija, kao što su to mnogi primetili, i odraz samog pisca biografije (srodstvo po imaginarnoj ili stvarnoj sličnosti sa svojim protagonistom). Znači, moje je sve, a opet nije ništa. Uložio sam celog sebe u ovaj poduhvat, a pisao o nekom drugom. Iz tog spoja izašao je, nadam se, nov kvalitet. Kada sam napisao da bi knjizi odgovarao i naslov Lični Beket, mislio sam na to da pisac biografije, i pored nužne objektivnosti, ipak bira ono što je po njemu najvrednije u životu i delu onoga ko je predmet njegovog istraživanja. Neko drugi bi, pišući o Beketu, verovatno izabrao neke sasvim druge teme i događaje iz njegovog života, istakao druge vrednosti. Celovitu biografiju nije moguće napisati: izbor događaja i činjenica, iz druge ruke, nužan je, čime priča o nečijem životu postaje sve nategnutija. Svaka biografija zato sadrži i snažan pečat biografa. Ona je dobra koliko je pisac biografije dobar pisac.“
