Kupelvizerov mir i Šerbedžijin nemir

„Nosorog! To je nosorog!“ odjekuju glasovi glumaca starom austrougarskom tvrđavom Minor na ostrvu Mali Brion, pomešani sa zvukom koji dočarava stampedo divlje zveri kamenitim pločnicima.

Predstavu Nosorog po tekstu Ežena Joneska u režiji Lenke Udovički Kazališta „Ulysses“, čiji sam detalj upravo pomenuo, novinar zagrebačkog „Jutarnjeg lista“ Tomislav Čadež ocenio je najboljom koja je ovog leta premijerno prikazana u Hrvatskoj. Tema više nego aktuelna po više osnova – sa jasnim asocijacijama na širenje virusa (koji ljude pretvara u nosoroge), ali i „spontani“ rast totalitarizma. Beogradski glumac Bojan Dimitrijević (regionalna publika ga najviše pamti po maestralnoj roli u seriji Vratiće se rode) u glavnoj ulozi dominira scenom i perfektno govori hrvatski.

U pauzi predstave zaključio sam da oko sebe vidim pola Beograda i Novog Sada, ljude koji letuju po celoj Istri do Fažane, odakle ih brod dovodi pravo na tvrđavu Minor, a na bedemu preko puta šanka pojavila su se dva jelena, prizor ne tako redak na Brionskim ostrvima koja uživaju status nacionalnog parka.

foto: robert čoban

NELINA TORTA

Prošle godine, u uslovima pandemije, proslavljeno je 20 godina „Ulysses-a“ – Rade Šerbedžija je sa prijateljima (Damir Urban, Gabi Novak, Vlatko Stefanovski…) organizovao koncert na obali za publiku na barkama, jahtama, gliserima i čamcima. Tada sam na terasi hotela „Neptun“ na Velikom Brionu sreo Džoeli Kim Ričardson, holivudsku glumicu našoj publici poznatu kao Džuliju iz serije Reži me (Nip/Tuck). Džoeli je ćerka Vanese Redgrejv, Šerbedžije velike prijateljice. Izgledala je kao da od snimanja serije 2003. nije ostarija ni dana, pozdravila se „pandemijski“ laktovima i prihvatila zajedničko fotografisanje „iako je upravo došla sa plaže“ i nije imala na sebi ni gram šminke.

Radeta Šerbedžije ove godine nije bilo tokom našeg boravka, njegov stvaralački nemir odveo ga je sa Briona, „snima u Londonu“ objašnjava Duško Ljuština. Reč je o Apple TV seriji Slow Horses, adaptaciji špijunskih romana Mika Herona koga nazivaju Le Kareom 21. veka. Glavnu ulogu igra Geri Oldman, a pored njega i Radeta glume i Džonatan Prajs, Kristin Skot Tomas, Saskija Rivs, Džek Louden, Kristofer Čang, Olivija Kuk, Kris Rajli… Rade nije tu, ali Lenkina majka jeste. Bolivijka Nina, druga je žena španskog borca Lazara Udovičkog sa kojim ima četiri ćerke – Anu, Kori, Lenku i Lidiju. Kažu da vitalna gospođa Nina svake godine kada beogradski potomci španskih boraca proslavljaju Dan početka Građanskog rata, ispeče i donese svoju čuvenu tortu.

Ne poznajem nikog kao što je Duško Ljuština, producent „Ulysses festivala“ već 20 godina, koji sa mešavinom profesionalnosti i humora rešava sve probleme. Od nalaženja finansija za festival, preko organizacije prevoza poznate glumačke zvezde sa aerodroma Pula do pronalaženja lekara za dete koje je nagazilo na ježa. Sa ljubomorom gledam na njegova dobroćudna prepucavanja sa sinom Damjanom, organizatorom nekih od najuspešnijih food-festivala u Hrvatskoj, odnos otac-sin kakav retko ko ima.

Kafe „Safari“ jedinstveno je mesto na ostrvu, a možda i na celom Jadranu. Ovde se pušta isključivo klasična muzika. Ispijanje kafe u društvu galebova sa pogledom na Vangu i muzičkom zavesom kao iz milanske Skale u mom slučaju trajalo je satima, svakog dana. Za konobara koji već decenijama radi u ovom kafeu priča se da je kasnih osamdesetih od Lučana Pavarotija dobio napojnicu od 1.000 dolara u znak oduševljenja što jedan mali kafić na zabačenom jadranskom ostrvu ima takvu kolekcijom ploča, kaseta i CD-ova klasične muzike i opera.

U jednom momentu uprava Nacionalnog parka je odlučila da ga prebaci na drugo radno mesto, u hotel „Neptun“, ali je on to glatko odbio zapretivši otkazom, i direktoru nije preostalo ništa drugo nego da popularnog konobara ostavi na „najlepšem radnom mestu na svetu“. U kafeu se jednom pojavio gost, mislili smo da je italijanski turista, i punim glasom zapevao ariju iz Toske. Tokom večere na terasi „Neptuna“, dok sam prepričavao ovaj događaj, prišao nam je sa susednog stola taj isti gost, izvinio se na srpskom što „prisluškuje“ i otkrio da je operski pevač, da je iz Makedonije, a da je trenutno u društvu jednog ruskog biznismena koga je pre par godina upoznao na Maldivima kada je za njega i još nekolicinu ruskih milijardera pevao na privatnom koncertu.

TITOV „ELDORADO“

Jednom prilikom, dok sam biciklom istraživao ostrvo, obišao me je i iznenadio legendarni „cadillac eldorado“ iz 1953. koji je Tito dobio na poklon od hrvatskih iseljenika iz Amerike. Automobil koji inače stoji parkiran kao muzejski eksponat ispred Galerije na Brionima, očigledno je sada u voznom stanju. Automobil je 2017. godine bio na restauraciji u Krapini, u radionici Antuna Presečkog. Njegov sin Ivica s timom ljudi utrošio je 1600 sati u popravku „eldorada“, a delovi su naručivani iz SAD-a. Kako sam saznao, ovim automobilom se može provozati svako kome za sat vožnje s vozačem nije mnogo da izdvoji 10.000 kuna (oko 1.400 eura).

Tito je obožavao da ga vozi, a u njemu su se vozile i brojne poznate svetske zvezde i tadašnji političari. Možda je najpoznatija Titova slika u ovom automobilu ona na kojoj on vozi glumačke dive Sofiju Loren i Elizabet Tejlor. Poslednja poznata ličnost koja se provozala u „eldoradu“ je glumica Salma Hajek, koja je pre nekoliko godina boravila na Brionima dok je u Hrvatskoj snimala film.

Ako ste ovde, obavezno posetite izložbu fotografija „Tito na Brijunima“, koja prikazuje život Josipa Broza od prve posete ostrvima 1947. do odlaska na Samit nesvrstanih u Havani 1979. posle kojeg se više nikada nije vratio na ovo mesto. Mislim da nijedan svetski političar iz tog perioda nema takvu kolekciju fotografija sa glumcima, pevačima, piscima, vajarima, predsednicima, premijerima, kraljevima i carevima kao što je to slučaj sa Josipom Brozom tokom te tri decenije kada je koristio Brione kao svoju letnju rezidenciju. Elizabet Tejlor, Ričard Barton, Miroslav Krleža, Žozefina Beker, Sofija Loren, Karlo Ponti, Ivan Meštrović, Mario del Monako, kraljica Elizabeta II, grčki kralj Pavle, etiopski car Haile Selasije, nepalski kralj Birendra, Vili Brant, Nikita Hruščov, jordanski kralj Husein, Gadafi, Naser, Ho Ši Min, kamobodžanski princ Norodom Sihanuk, Indira Gandi, Fidel Kastro, Jaser Arafat… Uz to, tu su fotografije kako Tito jaše konja, igra se sa divljim životinjama, sa Jovankom orezuje orhideje, svira klavir, igra šah, druži se sa kuvaricama iz restorana.

GENERACIJSKO NESLAGANJE

Dvoiposatna tura po ostrvu posvećena Paulu Kupelvizeru koju besplatno organizuje Nacionalni park Brijuni, otkriva neka manje poznata mesta na ostrvu i nepoznate detalje iz života austrijskog inženjera metalurgije i stručnjaka za čelik koji je 1893. kupio malarične Brione i preobrazio ih u mondeno letovalište i lečilište evropske i svetske aristokratije. Pomoć u rešavanju problema malarije na ostrvima zatražio je i dobio od velikog nemačkog naučnika Roberta Koha. Inače, i sam Paul Kupelvizer zarazio se malarijom za vreme svojih prvih poseta ostrvima. Uz pomoć labinskog šumara Alojza Čufara, koga je porodica Kuplvizer angažovala, brionska ostrva su iz zarasle makije pretvorena u pravi mali raj na zemlji. Paul se i Kohu i Čufaru odužio tablama u kamenu koje se nalaze na nekim od najlepših delova Velikog Briona.

Iako je Paul Kupelvizer sagradio mauzolej „Kupelvizerov mir“, za sebe i svoju suprugu, u njemu su svoje poslednje počivalište našli Marija i njihov sin Karl, dok je Paul Kupelvizer 1919. preminuo u Beču, gde je i sahranjen. Rapalskim mirom posle Prvog svetskog rata Brioni su pripali Kraljevini Italiji, ali su ostali u privatnom vlasništvu porodice Kupelvizer. Međutim, Paulov sin Karl bio je manje umešan biznismen od svog oca, preinvestirao se i bankrotirao 1929. kada je počela Svetska ekonomska kriza. Navodno je podigao veliki kredit za luksuzni kazino na ostrvu, a u međuvremenu je italijanska država zabranila kocku. Izvršio je samoubistvo 1930.

Šarmanatna Istrijanka sa kratkom kosom i komadom lančića „pirsingovanim“ na zadnji deo vrata koja vodi ovu turu, skreće nam pažnju na dve velike mermerne skulpture koje na odstojanju od par desetina metara gledaju jedna u drugu. Prva, muška je alegorija rada, a druga, majka sa dvoje dece, alegorija ljubavi i brižnosti. Zaposleni u železari u Slovačkoj koju je Kupelvizer vodio do prelaska na Brione, poklonili su mu dve male bronzane stone skulpture koje su se mu se toliko dopale da je naručio njihove mermerne kopije u prirodnoj veličini.

foto: robert čoban

Na terasi „Ulysses-a“ smenjuju se glumci, novinari, muzičari, pokrovitelji festivala… Dok Duško Ljuština časti glumce rakijama i jagnjetinom iz Like, za njegovim stolom sa nama sedi gospođa iz Zagreba. Kaže kako je pisala svojoj tridesetogodišnjoj ćerci da hotel „Karmen“ na Brionima izgleda kako da je u njemu vreme stalo, samo se očekuje da se pojavi Herkul Poaro i da neko umre. „Da, od dosade!“, otpisuje joj ćerka, pripadnica generacije koju ovakva mesta ne privlače. Nema partijanja, nema automobila, nema glasne muzike, nema hotela od pet zvezdica i fensi bazena.“Karmen“, najbolji hotel sa 2 zvezdice na svetu, kako volim da ga zovem, zaista je potpuno jedinstven. Kažu neki da u kišnim popodnevima još uvek mogu da čuju glas Radmile Bakočević koja u svojoj sobi vežba pevanje. Sobe su bez klime i TV-aparata, ali ako imate sreću da dobijete neku od onih sa terasom koja gleda ka moru – osećaj je neponovljiv.

Za veći deo nas iz kategorije 50 plus Brioni su upravo sve što čovek može da poželi: mir, čista voda, borova šuma, biciklima ideš sa plaže na plažu, ostaci rimskih vila, vizantijskog kastruma i kasnoantičke crkve razbacani svuda po ostrvu; Kupelvizerova, Kohova i Titova zaostavština, pozorišne predstave svako veče, neki fini ljudi iz Beograda, Novog Sad i Zagreba koje ovde srećem, nisu iz one kategorije „izbegavam ih i na kopnu, samo mi još fale na odmoru“ kao što je slučaj sa nekim drugim destinacijama… Otkrio sam Brione kasno, pre pet godina. Verovatno da ranije i nisu bili za mene.