Dok se broj njihovih korisnika povećava iz dana u dan, DW istražuje kako su popularne dejting aplikacije promenile interakciju među ljudima i da li su upoznavanje „licem u lice“ poslale u zaborav.
Vanja iz Rume radi kao cvećarka i mala je verovatnoća da bi upoznala Stefana iz Lebana – koji se bavi razvojem video-igara i živi na drugom kraju države – da oboje nisu koristili istu dejting aplikaciju.
Oni su nedavno proslavili četiri meseca veze, koju su započeli upoznavanjem na Tinderu – trenutno najpopularnijoj dejting aplikaciji, koju koristi više od 80 miliona korisnika širom sveta.
Iako su oboje imali mnogo propalih pokušaja i razočaranja prilikom upoznavanja ljudi na ovaj način, posrećilo im se kada ih je algoritam uputio jedno na drugo.
Vanja pak tome ne pridaje preveliki značaj jer ih je, kako kaže, Tinder samo spojio. „Veza je opstala zato što smo nas dvoje jako slični i od početka se ponašamo kao da se godinama znamo.“
Nikad lakše?
Pronalaženje osobe za stupanje u romantične odnose, čini se, nikad nije bilo lakše.
Dovoljno je da instalirate neku od brojnih aplikacije za upoznavanje na mreži, napravite profil sa kratkim opisom svojih interesovanja, definišete šta tražite (osobu za romantičnu vezu, brak, povremeno viđenje, druženje) i krenete u proces odabira potencijalne partnerke ili partnera.
Algoritam aplikacije će vam – prema zajedničkih interesovanjima, lokaciji i ostalim parametrima – ponuditi nekolicinu profila osoba sa kojima smatra da ste „kompatibilni“.
Kada se pokaže uzajamno interesovanje nastupa čuveno „mečovanje“, odnosno obostrano „sviđanje“, nakon čega vam preostaje „samo“ da se upustite u konverzaciju i počnete da sanjarite o „živeli su srećno do kraja života“.
No, da li je baš tako jednostavno i kakve mogućnosti i izazove donosi „muvanje na mreži“?
Manje romantično, ali efikasno
Vanja i Stefan su odlučili da okušaju sreću na Tinderu jer nisu imali puno prilika da upoznaju nove ljude, a često i iz dosade. Virtuelno upoznavanje pomoglo im je da prevaziđu strah od živog kontakta i čak uticalo na povećanje samopouzdanja u svakodnevnom životu.
„Imala sam problem sa anksioznošću uživo i bilo mi je lakše da se upoznajem preko poruka, jer mogu da budem opuštenija“, kaže Vanja, ističući da ovakav kontakt ima i druge prednosti „jer ako ti se neko ne svidi, samo ga blokiraš, znaš da ti neće visiti za stolom u gradu“.
Na pitanje da li smatraju da su dejting aplikacije promenile interakciju među ljudima i dovele do otuđivanja, njen partner kaže da je to problem savremenog društva i digitalne komunikacije generalno, a ne samih aplikacija.
Napominje da se one ne razlikuju previše od društvenih mreža koje svakodnevno koristimo.
„Jedino početni kontakt nije baš u rangu slučajnog upoznavanja u biblioteci, kad se oboje uhvatite za istu knjigu. Malo je manje romantično od toga, ali to nije ni cilj dejting aplikacije, tako da sve zavisi od toga šta ko traži“, ističe Stefan.
Šta ako postoji neko bolji?
Dejting aplikacije u početku pružaju visok stepen kontrole sa obe strane, jer osobe određuju koje će informacije o sebi podeliti i pod kojim uslovima.
To može biti dobro za prevazilaženje početne socijalne anksioznosti, ali je upitno koliko nam „pomažu da vežbamo veštine koje su nam potrebne za interakciju koja se odvija uživo i od koje suštinski zavisi hoćemo li se osećati povezano sa nekim“, kaže za DW psihološkinja Ana Perović.
Iako mogu imati pozitivan uticaj na mentalno zdravlje – jer ljudima koji se osećaju usamljeno ili izolovano omogućavaju da se povežu s drugima i time povećaju osećaj pripadnosti i socijalne podrške – aplikacije za upoznavanje nose brojne rizike.
„Fenomen odbijanja i poređenja može ozbiljno potkopati samopouzdanje, a osećaj neadekvatnosti može se pojaviti kada ljudi stalno upoređuju sebe s onim što su drugi korisnici odabrali da stave na svoj profil“, kaže Perović.
Uz to, dalje pojašnjava, postoji rizik i od „paradoksa izbora“ jer „preveliki broj potencijalnih partnera dovodi do osećaja preplavljenosti, nesigurnosti u donošenju odluka i straha da će propustiti bolju priliku, što može stvoriti osećaj nezadovoljstva i frustracije“.
Psihološkinja ističe da „kultura brzog odbacivanja, gde se ljudi brzo procenjuju na osnovu kratkih opisa i slika, može doprineti površnijem pristupu interakcijama i osećaju emocionalne iscrpljenosti“.
Preuzimaju li aplikacije primat nad stvarnošću?
Aplikacije za upoznavanje, koje trenutno koristi više od 300 miliona ljudi širom sveta, postale su deo svakodnevice.
Procenjuje da će do 2029. godine ova brojka stići i do 490 miliona, a samo tokom prošle godine više od 230 miliona korisnika instaliralo je neku od ovih aplikacija (Tinder, Badoo, Hinge, Bumble, Grindr).
Perović sugeriše da, bez obzira na njihov uspon, ove aplikacije nisu „magične“ i da ključ leži u našem pristupu i očekivanjima.
Kaže da, ako aplikacije koristimo „kao alat za brzo prelaženje preko profila i površne interakcije, teško da će nam one pomoći da razvijamo veštine potrebne za izgradnju bliskosti“.
„Međutim, ako ih posmatramo kao sredstvo za pronalaženje kompatibilnih partnera i razvijamo odnose s pažnjom, autentičnošću i empatijom, mogu postati moćan alat za stvaranje dubokih veza“, koje mogu biti „jednako bogate i autentične kao i one koje nastaju iz fizičkog kontakta“.
Perović napominje da će „staromodni“ načini upoznavanja – u izlascima, na poslu, fakultetima, druženjima – verovatno postajati sve ređi, ali neće nestati, te da je „moguće da ćemo svedočiti kombinaciji ova dva pristupa, gde će svako imati svoje mesto i vrednost u savremenim romantičnim interakcijama“.
