Kako se uhvatiti u koštac sa životom

U obilju stripske produkcije 21. veka, autori – pa i sami izdavači – sve više naginju zoni komfora komercijalnih ostvarenja. Tokom poznijih devedesetih i početkom dvehiljaditih, autorski strip koji se hvata u koštac sa temama iz života, takoreći slice of life žanr, bio je daleko prihvaćeniji i češće su se mogli videti izleti u tom smeru nego danas. Međutim, kako svet poprima sve sumornije nijanse sive, tako se i strip kao vid eskapizma sve više usmerava ka bleštavim bojama komercijalnijih ostvarenja. Iako je izvorno objavljen 2008. godine, Ja ubijam divove je klasičan primer stripa koji ne prestaje da se reprintuje u svetu, a nedavno je doživeo i prvo izdanje na srpskom jeziku u ediciji “Luna” beogradske izdavačke kuće “Darkwood”.

...

Ovaj grafički roman stripskog veterana Džoa Kelija i tada debitantskog umetnika Kena Nimure nastao je na tragu velikih sličnih ostvarenja američkog indi stripa i koristi tekovinu autora koji su utrli put da ovakva ostvarenja mogu stići do šireg kruga čitalaca. Kada je devedesetih godina Danijel Klauz Svetom duhova širom otvorio dotad samo odškrinuta vrata žanra slice of life fokusiranog na odrastanje i sazrevanje, usledio je niz sličnih ostvarenja. Jedan od bitnih primera je svakako Box office poison Aleksa Robinsona, ambiciozna knjiga na skoro šeststo stranica u kojoj autor razrađuje sudbine više glavnih likova sa obiljem detalja i trenutaka. Retko je koji stripski umetnik uspeo toliko detaljno i uverljivo da dočara stvaran život i opiše likove koji potpuno podsećaju na stvarne ljude, a možemo se samo nadati da će ovaj strip nekada dobiti domaće izdanje.

Ja ubijam divove nema nameru da bude uverljiv i stvaran, a opet postiže isti efekat namernim preterivanjem. Glavna junakinja Barbara Torson nije nalik svojim vršnjacima. Za razliku od tipičnih izopštenika u srednjoj školi, povučenih i neprimetnih likova, ona želi da bude izdvojena od ostalih i izoluje se. Nosa zabijenog u knjige i glave pune mašte, Barbaru su autori i grafički izdvojili od ostalih đaka jer neustrašivo na glavi nosi veštačke zečije uši. I dok je za ostali svet Barbara samo čudakinja i parija, u svojoj glavi ona je mistični heroj koji štiti svet od neopisivih divova koje niko drugi ne primećuje. Svet brani magijom runa, čime se naglašava njeno stvarno nordijsko porodično poreklo – “Torson” je patronim navodnih potomaka Tora – kao i mističnim maljem koji nosi u torbici i naziva ga “Kovelski”. Svet gledan Barbarinim očima je pod stalnim napadom divova, a ona jedina sprečava kataklizmu. U očima drugih ona je samo ekscentrična klinka koju često šalju na razgovor kod psihologa i meta je vršnjačkog nasilja (kao svaki povučeni učenik ili izopštenik bilo gde u svetu).

Ali sve te ovozemaljske muke, bliske svakom detetu u razvoju i tinejdžerskom uzrastu, nisu ništa naspram veće i skrivenije traume u njenom životu, što je ujedno i pravi razlog zašto utočište traži u eskapizmu mašte i projektuje divove sa kojima se bori – sa njima može da se suoči maljem iz mašte i hrabrošću koju nedvosmisleno poseduje. A u životu jedne mlade osobe ponekad je potrebno mnogo više od toga. Život se ne može udariti, traume se ne mogu poraziti pomoću runa, strahovi se ne mogu pobediti magijom i ponekad mlada osoba beži na jedino mesto gde je to moguće – u maštu. No, ponekad i mašta može uliti dovoljno hrabrosti da se uhvati u koštac sa životom, posebno kada se nađu osobe koje pruže ljubav i podršku uprkos tvrdoglavom Barbarinom insistiranju da ostane izopštenik iz društva.

To su motivi sa kojima su se Keli i Nimura pozabavili u Ja ubijam divove, i to su učinili toliko ubedljivo i upečatljivo da je rezultat kultni roman za mlađu generaciju. Njihov grafički roman je jezikom i crtežom prozračan i lagan iako se bavi teškim i mračnim temama koje lako izmame suze.

Povodom petogodišnjice od izlaska Ja ubijam divove, Keli je u intervjuu “Komiks alajansu” izjavio: “Eskapizam je jedna od evolutivnih odlika ljudskih bića. Neka je to sport, film, video-igre, umetnost – imamo potrebu da tražimo ‘drugačije stvarnosti’ kao medijum, putem kojih možemo da procesuiramo naša osećanja i poteškoće ‘stvarnog života’. Za mene je eskapizam loš jedino kada ljude sasvim otuđi od stvarnosti. Oni (eskapizam i život, prim. prev.) se dopunjuju, a ne isključuju jedno drugo”.

Keli je ovaj grafički roman pisao u posebno teškom periodu života: “Priča je nastala zbog mojih okolnosti u to vreme – deca su mi bila mala i otac mi je upravo tada pobedio prve komplikacije u borbi sa dijabetesom. Bio je to prvi put da sam morao da razmišljam o smrtnosti svojih roditelja, i to je u velikoj meri uticalo na razmišljanje o mojoj deci i njihove reakcije na smrt. Deca sasvim sigurno drugačije reaguju na žalost, imaju manje referenci i manje alata. (…) Dovršavao sam dijaloge u knjizi dok je moj otac (a da to niko nije znao) prolazio snažnu i finalnu komplikaciju dijabetesa. Umro je pre nego što je knjiga izašla. Bilo je teško doraditi dijaloge nakon njegove sahrane, ali je takođe podarilo knjizi novu dimenziju”.

Ja ubijam divove je 2017. pretočen u zapažen dugometražni film. A ako postoji grafički roman koji bi se pored Mausa Arta Špigelmana morao naći u redovnom programu lektira za osnovnu i srednju školu, to je ovaj. Može pružiti uvid svim generacijama kako da se uhvate u koštac sa životom. Neki to nikad ne nauče.