Kad nevaljalci i neznalice dođu na vlast

U biblioteci Alef izdavača Gradac iz Čačka, upravo je objavljena 170. knjiga – Političke i društvene napomene Frančeska Gvičardinija, u prevodu i sa predgovorom Ive Andrića.

...

Popularnim jezikom rečeno, ova knjiga je “tri u jedan”. Osim Gvičardinijevih Napomena, omogućava i ništa manje važna otkrića: kako se Andrić pripremao za prevođenje Gvičardinija (šta ga je zanimalo o njemu i Firenci njegovog doba, šta je zbog toga čitao…) i verovatno najzanimljivije u ovoj trojnoj kombinaciji – sam Andrićev prevod. Branko Kukić, urednik knjige, odlučio se da knjigu završi esejem o Gvičardiniju Frančeska de Sanktisa, koji do sada nije objavljivan.

Frančesko Gvičardini (1483–1540) bio je italijanski istoričar, filozof i državnik. Smatra se začetnikom moderne istorije zato što je za svoje spise koristio zvanična dokumenta. Bio je savremenik Makijavelija. Citirajući De Sanktisa, Andrić navodi da su hronološkim redom Gvičardinijeva dela i Istorija Firence, Izveštaj o Španiji, Porodična i lična sećanja, Politička razmatranja i O načinu vladanja u Firenci, a zna se i za Istoriju Italije i Razmatranja o razgovorima Makijavelija.

Andrić u predgovoru nije objasnio šta ga je privuklo Gvičardiniju i Napomenama, ali će obični čitalac svakako primetiti da njegovi Znakovi pored puta po formi i po mudrosti podsećaju na ove Gvičardinijeve zapise.

Na početku Predgovora Gvičardiniju, u čijem podnaslovu u zagradi piše Skica, Andrić primećuje da ova “knjižica” sadrži dve vrste maksima i uputstava. Jedna “sačinjavaju deo onoga opšteg blaga mudrosti koje se prenosi sa kolena na koleno, iz veka u vek i zemlje u zemlju. Druga su naročita, svojstvena samo zemlji u kojoj su nikla i prilikama koje su ih stvorile. Prva mogu poslužiti kao pravilo i podsetnik svakome, a druga samo kao slika jednog nesrećnog vremena i dotrajalog društva, samo kao opomena kako ne treba živeti i raditi”.

Možda u ovome treba tražiti razlog zašto je Gradac baš sad čitaocima ponudio ovu knjigu.

Zatim Andrić piše o istoriji Firence od kraja 13. veka kad počinje ugled, vlast i vladavina porodice Mediči. Posebno se zadržava na 14. i 15. veku kada je nastao onaj naročiti tip građanina poslovnog čoveka, štediše i domaćina, u službi kapitalističkog duha. Tu se razvio taj tip dobrotvora porodice, svesnog štediše i račundžije i pita “zar to nije čovek Gvičardinijevih saveta i preporuka, koji ume da iskoristi vreme” (“che sa fare capitale del tempo”).

“Gvičardini i ne stvara teoriju društva ili države, nego polazeći od društva i države onakvih kakvi već postoje, daje sliku njihovog unutarnjeg mehanizma, podroban pregled njegovog funkcionisanja, i u isto vreme slabe opomene i nemoćna uputstva ljudima svoje klase, kako će u državi i društvu najlakše i najsigurnije zaštititi svoje lične i porodične interese. Zato je njegova vrednost sva u tome slikanju društvenog mehanizma i odnosa čoveka prema čoveku i prema celini, u prikazivanju društvenih nedostataka i ljudskih slabosti i poroka, od kojih su mnogi večiti i provlače se kroz sve mene vremenâ i ljudskih ustanova”, napisao je Andrić.

Zatim upoređuje Gvičardinija i Makijavelija, piše o smrti njegove 13-godišnje ćerke, kaže da “ima osam kćerki, a želeo je sina”, o njegovim simpatijama za republikansku vladavinu zbog čega “bez kolebanja prilazi novom medičijevskom poretku”, da je bio protiv Karla V i ideje o narodnoj vojsci za šta se zalagao Makijaveli, o stvaranju Lige između papske države, Francuske, Venecije i Firence, zbog čega je postao papin zamenik što je bio vrhunac njegove političke karijere…

U Političkim i društvenim napomenama ima 213 ovih zapisa. Zna se da ih je pisao godinama kao usputne beleške na marginama knjiga, u sveskama, da su postojale tri redakcije, ali da je autograf prve izgubljen.

“Napomene su prva prava knjiga aforizama moderne Evrope. Gvičardini ne samo da piše aforizme, već je i prvi koji sastavlja knjigu aforizama osmišljenu kao takvu, postavljajući se na početak tradicije ovog žanra”, ocenio je G. Ruozi analizirajući italijanske aforizme.

Sam Andrić kaže da “gotovo kao tajni uzdah zvuči njegova reč: ‘Velika je sreća živeti tako da niti snosiš nepravdu niti je činiš drugima’.”

A čitalac? Lako će prepoznati u Gvičardinijevim Napomenama i sebe, i druge i aktuelno društvo. Primeri za ovo nalaze se čak i nasumičnim odabirom. Recimo:

(44) Učinite sve da izgledate dobri; to je korisno u mnogom pogledu. Ali kako lažna mišljenja ne mogu dugo da se održe, teško će vam poći za rukom da za dugo izgledate dobri ako to i u istini ne budete. Tako me je nekad opominjao moj otac.

(32) Obično se svetina i svi neuki ljudi daju lakše pokrenuti na dobitak nego opasnošću od gubitka; pa ipak, trebalo bi da je obrnuto od toga, jer je težnja za očuvanjem prirodnija od težnje za sticanjem. Uzrok ovoj zabludi je u tome što redovno nada ima veću vlast nad ljudima nego strah; stoga se dešava lako da se ne boje onoga čega bi trebalo da se boje, a da se nadaju onom čemu ne bi trebalo da se nadaju.

(67) Lako verujem da su ljudi vazda smatrali čudom mnoge stvari koje sa čudima nemaju veze; stvar je sigurna da je svaka religija imala svoja čuda, tako da je čudo slab dokaz za to da li je jedna vera istinitija od druge. Može biti da čuda pokazuju moć božiju, ali ne u većoj meri nekog paganskog boga nego hrišćanskog; i može biti da nije grešno reći da su čuda, kao i proročanstva, tajne prirode i da su njihovi razlozi nedostižni ljudskom razumu.

(74) Velika je razlika imati podanike nezadovoljne ili očajne. Jer, iako nezadovoljstvo želi da ti naškodi, ono se ne izlaže olako opasnosti, nego čeka priliku, koja se možda neće nikad ukazati. Ali očajan čovek traži i požuruje priliku i prenagljeno se nada i upušta u prevratničke pokušaje. Stoga, prvoga se treba čuvati ponekad, a ovog drugog uvek.

(182) Stari je naš običaj ovo: kad hoćemo da popravimo jedan zakon ili neku drugu uredbu koja nam se ne sviđa, mi mislimo da ćemo to postići donošenjem posve protivnih zakona i uredaba; a kad u njima nađemo nove nedostatke, jer sve su krajnosti pogrešne, onda moramo da stvaramo nove zakone i nove uredbe. To je jedan od razloga što se kod nas neprestano donose novi zakoni, jer više gledamo kako ćemo da pobegnemo od nezgoda koje iskrsavaju pred nama, nego da im nađemo leka.

(183) Kad nevaljalci i neznalice dođu na vlast, ne treba se čuditi da vrlina i poštenje izgube svaku cenu jer prvi ih mrze, a drugi ih ne poznaju.

I tako redom. Uvek od pojedinačnog i lično-iskustvenog ka univerzalnom, otvorenom za dalja promišljanja.

Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!