Ploče koje pucketaju i preskaču, audio kasete sa trakom koja se mrsi, ogromne magnetofonske i druge filmske trake, bez obzira na sve njihove mane, voleli smo i volimo ih. No, kako to obično biva u brojnim sferama, veliki koraci kojima gazi tehnologija teraju nas da se odreknemo zastarelih medija XX veka zarad očuvanja sadržaja koji oni nose. Osim toga, iz današnje perspektive, teško je naći argument protiv novih tehnologija: na primer protiv velikog TV ekrana i kristalno jasne slike i zvuka, bez obzira da li na njemu gledamo Prohujalo sa vihorom ili najnoviji fudbalski meč.
Upravo na primeru pomenutog filma iz 1939. godine možemo videti sve prednosti digitalizacije: danas ga možemo gledati u originalnoj verziji pravljenoj u kolor tehnici, koja je tad bila novotarija, pa su boje blede i nejasne; a možemo pogledati i raskošnu, 2005. godine tehnički obrađenu i obojenu verziju istog filma, mnogo kvalitetniju od većine koji se danas prave.
Iako nam možda ova priča o novim tehnologijama, unapređenim medijima i ogromnim televizorima teško zbog ekonomskih problema koji nas more, digitalizacija – proces koji je u suštini svega toga – odavno je počela i razvija se nekakvim svojim tempom.
Čak i u Srbiji, koja i u ovoj sferi kaska za svetom nekoliko godina ili decenija, digitalizacija je počela i zvanično, kao državna strategija i cilj, još početkom prošle godine. Njena suština je prelazak sa analognog na digitalno stvaranje i emitovanje radio i televizijskog signala.
Mnogi smatraju da je digitalizacija nešto što nam samo stvara problem i trošak, nešto zbog čega ćemo morati da kupujemo nove televizore i drugu opremu, i što jednako osiromašuje i državu i televizije i građane. Stvar je ipak drugačija: nov televizor nije neophodan, troškovi građana će biti minimalni (a neki će ih potpuno biti lišeni), a televizije, radio stanice i država, koliko god se našle u problemu zbog troškova digitalizacije, trebalo bi da je posmatraju kao investiciju. Za emitere je to i način da opstanu i unaprede poslovanje.
Što se građana tiče, oni će dobiti bolju sliku, baš onakvu kakva izlazi iz studija, i kvalitetniji program, a očekuje se da će dobiti i veći izbor sadržaja. Televizija će postati interaktivna. Dnevnik nećemo morati da gledamo u 19.30 ako smo u tom trenutku zauzeti, već onda kada nam odgovara.
Takođe, TV program će biti pravljen u novoj tehnologiji. Odnos stranica slike koju sada gledamo je 4:3, a u budućnosti će biti 16:9. To je široka slika, nalik onoj u bioskopima. Moći ćemo da gledamo i pojedine kanale ili snimke u visokoj definiciji (High definition, HD), što je oznaka za kvalitet slike, odnosno broj tačaka koji je opisuje – što ih je više, slika je oštrija i jasnija. U budućnosti ćemo imati i takozvani surround zvuk (okružujući), koji će gledaocu davati privid da se nalazi usred događaja koji posmatra na televiziji. Zvuk će dolaziti s njegove leve i desne strane, spreda ili iza njega.
Što se radio signala tiče, i on će postati mnogo „bogatiji“, odnosno biće praćen brojnim drugim sadržajima, koji su ograničeni samo maštom onih koji ga „šalju“. Na primer, slušalac će moći uz muziku na svom aparatu da dobija i podatke o onome što sluša (izvođač, kompozitor, tekst pesme, izgled omota koji prati album…), ili podatke o vremenskoj prognozi, najnovije vesti, stanje na putu ili bilo koje druge, najraznovrsnije podatke.
Digitalni TV signal moći će da bude „uhvaćen“ običnom antenom, kao što je popularna „loga“. Građani će digitalnu sliku moći da gledaju i na običnim televizorima starije generacije, s tim što će morati da ga povežu sa jednom malom kutijicom koja predstavlja dekoder – pretvara digitalni u analogni signal. Ona se naziva i set top boks, i građani će biti u obavezi da je kupe ili će je dobiti, u zavisnosti od odluke vlasti. Ostali, koji imaju televizore novije generacije sa digitalnim tjunerom, i određenim tehničkim karakteristikama, moći će da primaju signal preko obične antene, bez set top boksa. Pošto će biti digitalna, slika će biti ili kristalno jasna, ili je, u slučaju smetnji i lošeg prijema, uopšte neće biti.
No, osim pomenutih, postoji još jedan veoma važan razlog zašto se ulazi u digitalizaciju: ovaj proces je neophodno izvršiti zato što je Srbija 2006. godine u Ženevi potpisala sporazum GE06 i time se obavezala da najkasnije do juna 2015. godine pređe na digitalno emitovanje radio i televizijskog signala. Isto su dužne da urade i sve evropske zemlje, s tim što članice EU imaju još kraći rok, jun 2012. godine.
Srbija je ovaj posao zbog kratkih rokova proglasila kao prioritetan i trebalo bi da ga završimo kad i članice EU, s tim što će se zbog kašnjenja u odnosu na prvobitni plan taj rok verovatno malo pomerati.
Digitalizacija, inače, nema mnogo veze sa napretkom Srbije ka Evropskoj uniji, već sa ugovornim obavezama (pomenutim sporazumom iz Ženeve) i geografskim položajem: onog trenutka kada i okolne države budu krenule u digitalno emitovanje, signali tih medija prekriće i teritoriju Srbije i nama će biti skoro nemoguće da gledamo našu analognu televiziju.
Među prvim koracima koji su preduzeti na početku procesa digitalizacije, bilo je izdvajanje emisionog sistema iz Radio televizije Srbije. Osnovano je novo Javno preduzeće Emisiona tehnika i veze, koje će biti veza između TV stanica koje šalju digitalni signal i gledalaca. Napravljeni su i Strategija i Akcioni plan za prelazak sa analognog na digitalno emitovanje radio i televizijskog programa u Republici Srbiji, a digitalizacija je „uvedena“ i u Zakon o elektronskim komunikacijama koji je ove godine zamenio stari zakon o telekomunikacijama. Televizije i radio stanice ušle su takođe u ovaj proces. Nabavlja se nova oprema, obučavaju se ljudi i počinje se sa digitalizacijom postojećih arhiva. Ovo poslednje je posao koji će verovatno trajati decenijama.
Kroz sve ovo prolaze ne samo sve evropske, već i zemlje u čitavom svetu. SAD su već prešle na digitalno emitovanje, i veliki broj evropskih zemalja je to obavio, neke posao privode kraju, kao na primer Hrvatska, a neke, poput Bosne i Hercegovine i Crne Gore, kao i mi, na početku su ili u sredini procesa.
Na narednim stranicama biće više reči o tehničkim aspektima digitalizacije, o prvom digitalnom kanalu u Srbiji RTS Digital, o digitalizaciji radija, kao i radio i televizijskih arhiva RTS-a i Radio Beograda koji predstavljaju pravo kulturno i istorijsko blago Srbije.
