Istina je, naravno, sasvim drugačija

Ljudi vole zablude. Izgleda da je u našoj prirodi da lako poverujemo u nešto ako nam se dovoljno puta ponovi ili ako nam iz nekog razloga prija da to čujemo. Doslovno smo bombardovani, na primer, pričama o rastu našeg nacionalnog dohotka, koji je u početku bio najveći u regionu, pa zatim u Evropi, a uskoro će biti u i ovom delu poznatog svemira ili već tužnim samozavaravanjima o sopstvenoj veličini i važnosti, zlatnim kašikama Nemanjića, zaverama svetskih moćnika prepunih zavisti i Srbima – narodu najstarijem. Istina je, naravno, sasvim drugačija – u godini pre pandemije mnogo veći privredni rast od nas imale su, na primer, Estonija, Crna Gora, Irska, Malta, Mađarska, Poljska, kao i Kiribati, Eritreja, Etiopija, Ruanda, Južni Sudan i Džibuti, a i prilično je izvesno da su Sumeri nešto stariji od Srba.

Da bi obična neistina postala zabluda, ona mora biti široko prihvaćena, mora se odomaćiti u društvu, inače će ostati obična, skromna laž u koju retko ko veruje. Neophodan međukorak u tom procesu je konstantno, besramno, nekada i kompulzivno ponavljanje te laži. Najeklatantnije primere zabluda sa kojima živimo naći ćemo doslovno svuda – u istoriji, politici, nauci, religiji, pa čak i u gastronomiji, umetnosti i sitnim svakodnevnim stvarima.

Neke zablude smo, valjda, već apsolvirali i iskorenili ili se barem tome nadamo: prehladu izaziva virus a ne promaja, nojevi ne guraju glavu u pesak, Marija Antoaneta nije sirotinji rekla da jede kolače, vakcine ne izazivaju masovni autizam, kralj Aleksandar na samrti nije rekao ništa, reč teorija u Teoriji evolucije ne znači da postoji sumnja u njenu validnost i da nije dokazana, slepi miševi nisu slepi, Ajnštajn nije pao na popravnom iz matematike… Dobra stvar sa zabludama je što za njih postoji jednostavan i svima dostupan lek – istina, uporno ponavljana, ako treba sve do granice dosade.

foto: wikipedia

ISTORIJA I RELIGIJA

Stari Grci nisu koristili reč idiot kao uvredu za osobu koja ne glasa ili se ne zanima za politiku, već za sve osobe koje u tom trenutku ne vrše javnu funkciju. Gotovo svi muški stanovnici Atine su u određenom periodu obavljali neku od javnih dužnosti, tako da nam ostaje da zaključimo kako su samo žene i robovi u Atini uvek i doživotno bili idioti, a muški tek povremeno. Nema dokaza da je rimski pozdrav ispruženom rukom, koji su kasnije nacisti preuzeli, u Rimu ikada bio u upotrebi. Vikinzi nisu imali rogove na šlemovima, oni su se pojavili 1876. godine u postavci opere Prsten Nibelunga Riharda Vagnera. Kolumbo nije krenuo na svoj čuveni put kako bi dokazao da je zemlja okrugla – i tada, kao i danas, svaka mentalno uravnotežena osoba nije dovodila u pitanje oblik naše planete. Deklaracija o nezavisnosti, uprkos tonama baruta koji se potroši za vatromete toga dana, nije potpisana 4. jula, već 2. avgusta 1776. godine. Iako je nazvana po Žozefu Giljotinu, on nije izumeo ovu napravu, niti je na njoj pogubljen. Umro je u svom krevetu 1814. godine. Napoleon uopšte nije bio niskog rasta. Bio je visok za to vreme prosečnih 170 centimetara, a Mali Kaplar su ga zvali od milja, a ne zbog rasta.

Biblija nigde ne pominje tri kralja koji dolaze da posete bebu Isusa, niti kaže da su oni uopšte bili kraljevi, nego magos – ljudi koji su prakticirali neke oblike magije, niti da su jahali kamile, niti su im imena bila Kaspar, Melhior i Baltazar, niti da li su bili belci ili crnci. Što je posebno zabavno, Biblija ček ne kaže ni koliko ih je bilo, broj tri je uzet sasvim proizvoljno. Takođe ne znamo koliko je Josifov i Marijin sinčić tada bilo star, stih 2.16 kod Mateja samo kaže da je između rođenja i posete prošlo najviše dve godine, tako da ćemo možda sliku o bebi Isusu umotanom u pelene i ušuškanom u jasle, zameniti slikom derana koji u haljinčetu veselo trčkara za ovčicama. Apostol koji je na putu za Damask doživeo prosvetljenje nije promenio svoje ime Savle u Pavle, već ih je kao rođeni Jevrejin sa rimskim državljanstvom nosio oba. A to lepo kaže i Luka u Delima apostolskim 13.9: „Savle, koji se zvaše i Pavle“, tako da zablude vezane za hrišćanstvo sasvim urnebesno idu u oba pravca – veruje se u nešto čega uopšte nema u Bibiji, a istovremeno se previđa ono što u njoj odista i piše. Tako je činjenica da Isus nije bio jedinac i dalje kotroverzna i bogohulna, uprkos tome što Biblija na najmanje osam mesta govori o njegovoj braći i sestrama, a kod Mateja 13.55-56 ih i poimence navodi: „Ne zove li se mati njegova Marija i braća njegova Jakov i Josija i Simon i Juda? I sestre njegove nijesu li sve kod nas?“ Neki su tvrdili da se misli na braću od stričeva ili rođake, ali Matej vrlo precizno upotrebljava reč adelphos za Isusovu braću, a ne termin za rođaka – anepsios.

MEDICINA, I NAUKA I TEHNOLOGIJA

Upala mišića posle vežbanja nije uzrokovana koncentracijom mlečne kiseline, nego mikro oštećenjima mišićnih vlakana do kojih dolazi tokom vežbanja. Ljudi ne koriste samo 10% mozga, već njegov pun kapacitet, ma kako ova činjenica često delovala neverovatno. Rog nosoroga se u kineskoj medicini ne koristi kao afrodizijak, već kao lek za groznicu i konvulzije. Šećer ne izaziva hiperaktivnost kod dece. Naprotiv, istraživanja pokazuju da konzumacija šećera dovodi do umora a ponekad i do jake malaksalosti, poznatije kao sugar crash. I na kraju, ono što će možda šokirati mnoge zabrinute majke – plivanje posle jela uopšte ne povećava opasnost od grčeva i utapanja.

Pitagora nije otkrio Pitagorinu teoremu. Da je „kvadrat nad hipotenuzom, što zna svako dete, jednak zbiru kvadrata nad obe katete“, znali su već i Vavilonci i Indijci vekovima pre Pitagore. Većina dijamanata ne nastaje od uglja pod pritiskom, već od karbonskih stena. Džejms Vat nije izmislio parnu mašinu, niti je inspiraciju za nju dobio gledajući paru kako otvara poklopac ketla za čaj. On je samo unapredio već postojeću mašinu. Henri Ford nije izmislio automobil, kao ni pokretnu traku. Karl Benc, onaj iz Mercedes-Benca, smatra se zaslužnim za prvi moderni automobil, a način rada na pokretnoj traci – assembly line–u postoji vekovima. Grom, naravno, udara više puta u isto mesto, npr. u Empajer stejt bilding udari stotinak puta godišnje.

KULINARSTVO I SVAKODNEVICA

Kolačići sreće – fortune cookies, nisu deo kineske kuhinje, već japanske. Od Japanaca su za te kolače čuli i usvojili ih Amerikanci, tako da se oni danas u Kini smatraju američkom izmišljotinom i prilično se retko sreću. Tatar biftek nisu izmislili Tatari, niti Džingis Kan lično, već je praksa njegovih jahača da stavljaju komade mesa ispod sedla i tako leče povrede konja nastale od trenja, nekog posebno maštovitog navela da pomisli da oni tim metodom, u stvari, melju meso i pripremaju ga za ishranu. Semenke nisu najljući deo paprike, u njima ima razmerno malo kapsaicina koji nosi ljutinu. Ovu supstancu nalazimo najviše u onim beličastim delovima za koje su semenke zakačene. Začini u Evropi nisu služili da bi se njima prikrio miris natrulog mesa koje se pripremalo. Biber, cimet ili muskatni oraščić su u srednjem veku bili toliko skupi, da svakom ko je mogao da ih plati zasigurno nije predstavljalo teškoću da kupi i kvalitetno meso.

Učestalo brijanje i šišanje ne pospešuje rastu gušće dlake, samo su krajevi koje odsečemo istanjeni, pa nova dlaka deluje punije. Uholaže ili kako bi u čačanskom kraju rekli buba-kice, nemaju poriv da ulaze namerno ljudima u uši sa željom da se tu nastane. U Bermudskom trouglu se ne dešava više brodoloma nego na drugim morskim rutama. U trenutku ubistva nesrećnog Meredita Hantera u Altamontu 1969. godine, Rolingstonsi nisu svirali Simpathy for the Devil. Svirali su Under My Thumb, a greška je rezultat omaške u članku u „Roling Stonu“. U živom pesku nije moguće potpuno potonuti, samo eventualni dolazak plime može dovesti do davljenja. U živom pesku se tone uglavnom u crtanim filmovima. Eskimska plemena nemaju u svom jeziku dve stotine različitih reči za sneg, već svega petnestak. Miševi ne vole posebno sir, naprotiv. Jedu ga samo ako baš nema nečeg boljeg za njih.

Na kraju, sasvim je moguće, možda i verovatno, da smo se u ovom pokušaju da ponešto doprinesemo napuštanju nekih ustaljenih a ipak pogrešnih uverenja i da promovišemo pomalo zaboravljeni princip po kome je istinito uvek bolje od lažnog, ma kako nam je možda ta laž srcu prirasla, i sami našli u zabludi po nekom od pitanja. Nadamo se da ćemo u tom slučaju biti opomenti i unapred se radujemo sugestijama i kometarima, pa i onim emotivnijim ako ih bude. Ljudsko znanje i njegovo najoštrije oružje – nauka tako i napreduju, kroz razmišljanje, istraživanje i ispravljanje sopstvenih grešaka.