Idoli, glupaci i „fudbalske udovice“

Vest br. 1: „Slovenački predsednik Janez Drnovšek proglasio je televiziju i fudbal zabavom za ljude sa niskim stepenom inteligencije.“ U svojoj knjizi Misli o životu i osvešćivanju, iz koje je mariborska „Večer“ prenela delove, Drnovšek navodi da TV i sport zadržavaju ljude na niskom nivou svesti jer „pasivno gledaju kako po igralištu trče njihovi i protivnički igrači. Kad njihovi miljenici daju gol, padnu u ekstazu, a kad to učini protivnik postaju očajni“.

Vest br. 2: Agencija Infront, specijalizovana za komercijalizaciju TV prava, procenila je da će predstojeći Mundijal u Nemačkoj imati ukupnu akumuliranu (što znači da se jedan isti gledalac broji svaki put kad sedne pred ekran da prati neku utakmicu Mundijala) audijenciju od 33 milijarde gledalaca. Oko 250 stanica iz 200 zemalja sveta emitovaće prenose, snimke i specijalne emisije posvećene Mundijalu. Svaki meč biće pokriven sa po 25 kamera a ukupno će biti proizvedeno 2200 sati fudbala, oko 1000 više nego pre četiri godine iz Japana i Koreje.

Vest br. 3: Spretni turistički radnici lansirali su ovih dana veoma atraktivne ponude za takozvane fudbalske udovice, žene koje će tokom mundijalskih dana biti napuštene ili u najmanju ruku zapostavljene od svojih muževa, ljubavnika ili momaka „inficiranih“ fudbalskim virusom. Pod parolom „Samo za žene“ po Nemačkoj se nudi „relaks u Švajcarskoj“ po ceni od samo 72 dolara za noć, odlazak na prelepa grčka ostrva u Egejskom moru ili neki drugi atraktivni aranžmani…

Dakle, ako je po Drnovšeku, Svetsko fudbalsko prvenstvo pratiće 33 milijarde „multipliciranih“ glupaka dok će znatno manji i inteligentniji deo čovenčanstva pametnije iskoristiti tih mesec dana. Sviđalo se Drnovšeku ili ne, svet će ipak biti paralizovan od 9. juna do 9. jula, fudbal će biti najvažnija tema i najvažniji globalni događaj opravdavajući još jednom večnu frazu „hleba i igara“. Zbog fudbalskih idola biće oduševljenja, patnje, euforije, tuge, infarkta, možda čak i samoubistava, suza radosnica i suza tugalica. Sve u svemu, malo će ko biti indiferentan mada u velikim državama, kakva je recimo Rusija, ima poprilično neobaveštenih jer je u jednoj anketi šest odsto izrazilo nadu da će ruska reprezentacija, koja se inače nije plasirala, „ostvariti dobar rezultat na Mundijalu“…

FAVORITI I OSTALI: Nemačka je po drugi put domaćin najveće fudbalske smotre, prvi put je to bila 1974. kada su sadašnji prvi čovek organizacionog komiteta Franc Bekenbauer, Gerd Miler, Paul Brajtner i ostali postali po drugi put prvaci sveta. Treću tiutulu osvojili su 1990. u Italiji sa Bekenbauerom na klupi kao selektorom, a prva datira iz 1954. u Švajcarskoj, kada se prvi put posle Drugog svetskog rata, zahvaljujući fudbalu, čula nemačka himna „Dojče iber ales“ i kada su TV kamere prvi put prenele sliku u ne baš veliki broj zemalja koje su tada imale televiziju… Zanimljivo je da ovoga puta Nemačka ne stoji najbolje na kladionicama uprkos domaćem terenu. Razlog je evidentna oseka klasnih igrača kakvih je do pre dve decenije u Nemačkoj bilo na pretek. Danas samo Mihael Balak ima klasu perjanica prethodnih generacija, ostali su solidni igrači ali ništa više od toga. Povrh svega, selektor Jirgen Klinsman, bivši golgeter državnog tima na mundijalima u Italiji 1990. i 1994, ne uliva previše poverenja zemljacima. Nedovoljno je iskusan za posao koji radi a mnoge Nemce iritira činjenica da živi u Kaliforniji i da u rodnoj zemlji povremeno gostuje. Na kladionicama Nemačka kotira kao četvrti favorit sa odnosom 1:9, isto kao i Argentina. Ispred su Brazil sa 1:3, iznenađujuće visoko kotirana Engleska sa 1:8 i Italija sa 1:8,5. Za neupućene, odnos znači da ćete za jedan uplaćeni evro dobiti drugu sumu, recimo osam evra za slučaj trijumfa Engleza. Pošto se možete kladiti bukvalno na sve, ako stavite jedan evro da će Mateja Kežman biti prvi strelac Mundijala vratiće vam se 67 evrića. Nemoguće? Nikad ne reci nikad, pre osam godina prvi strelac Mundijala bio je Davor Šuker, a pre šest godina najbolji golgeter Evropskog prvenstva u Belgiji i Holandiji bio je današnji kapiten naše reprezentacije Savo Milošević…

Uloga prvog favorita jednoglasno je, ne samo na kladionicama, dodeljena Brazilu i to ne samo zbog činjenice da brani titulu osvojenu u Japanu 2002. Objektivno, ima najbolje igrače. Ko danas na jednom mestu ima Ronaldinja, Ronalda, Kaku, Robinja, Zuninja, Adriana, Roberta Karlosa…? Jedini problem Brazila može biti opšta presija, naročito u zemlji koja od svojih idola očekuje šestu titulu prvaka i teško će priznati bilo koji drugi rezultat. Međutim, Brazil je sa tim pritiskom otišao i u Japan i vratio se sa titulom. Tim je dovoljno iskusan i više nego kvalitetan da odgovori na sve izazove.

Iako na kladionicama dele tek četvrto mesto sa domaćinom Nemačkom, čini nam se da su drugi favoriti Argentinci, drugi rival naše reprezentacije. Selektor Hose Pekerman, koji je dugo radio sa mlađim kategorijama i postigao odlične rezultate, sada je u prilici da sa jednom mešavinom iskusnih igrača kakvi su Roberto Ajala (33), Pablo Sorin (30) ili Ernan Krespo (31) i talentovanih mladića poput Lea Mesija (19), Havijera Masćerana (22) ili Karlosa Tevesa (22) i fudbalera u punoj zrelosti Huana Ramona Rikelme, Hajncea, Skalonija, Kufrea (svi po 28) ili Havijera Saviola (24)… napravi veliki rezultat.

Od evropskih selekcija najbolje šanse daju se uvek čvrstim Italijanima; Španija, Holandija, Engleska i Francuska su u grupi zemalja čiji dobar rezultat ne bi bio iznenađenje, ali ni rano ispadanje ne bi bilo neka velika senzacija; Republika Češka ima vrlo iskusan i solidan tim; Portugal je vicešampon Evrope sa verovatno poslednjom šansom da Figo, Pauleta i Nuno Gomeš blistave karijere okrune jednim dobrim rezultatom na Mundijalu, a čini se da bi ulazak svih drugih u, recimo, četvrtfinale bio lepo iznenađenje.

Od selekcija iz takozvane druge kategorije iznanđenje bi mogao da napravi „tvrdi“ Meksiko, vrlo nezgodna ekipa Obale Slonovače koja na kladionicama kotira mnogo bolje od selekcije SCG (1–51 prema 1–101 u nasem slučaju), eventualno SAD.

NAŠI BEZ EUFORIJE: Osim što smo se kvalifikovali, za šta još jednom kapu dole pred igračima i selektorom Ilijom Petkovićem, najbolje što je moglo da nam se dogodi jeste ispraćaj državnog tima bez euforije. Niko ih nije poslao u Nemačku da budu svetski prvaci, niko od njih ne traži da čine čuda i niko čuda ne očekuje. Ono što se traži i što će se sigurno dobiti jeste ono što je tim krasilo tokom kvalifikacija: požrtvovanje, maksimalna borbenost, izgaranje na terenu, borba za svaku loptu. Činjenica je da naš tim ne igra lep fudbal, ali ako biste pitali navijače šta više vole, lepu igru ili lep rezultatat, ako već ne može oboje, nema sumnje da bi druga opcija debelo prevagnula. „Umetnički dojam“ postoji samo u umetničkom klizanju, u fudbalu je kao i u većini sportova najvažniji rezultat a naši su ga imali. Jedan primljeni gol u kvalifikacijama, tim bez poraza, selektor Petković bez izgubljene „prvenstvene“ utakmice u dva ciklusa za svetsko i jednom za evropsko prvenstvo (14 utakmica ukupno), iskusni igrači koji igraju u vodećim ligama i (u nekim slučajevima) vodećim ekipama daju pravo na nadu. Kada se naša grupa C naziva „grupom smrti“ to je i zato, kako s pravom ukazuje Savo Milošević, što smo i mi u njoj. Uz sav respekt za sve koji su na Mundijalu, da su umesto nas u grupi Trinidad i Tobago ili Ekvador, grupa sigurno ne bi imala taj epitet.

Čemu se, onda, možemo nadati? Raspon je širok, ali je nekako sveopšta ideja da bismo mogli stići daleko… ako prođemo prvi krug! Prvo mesto u grupi (budimo realni – nije realno) vodilo bi na drugi tim iz grupe D (Portugal, Meksiko, Angola, Iran, svaki rival bio bi više nego prihvatljiv). Drugo mesto u grupi (mnogo realnije) vodi na prvaka druge grupe, što je manje-više isto. Realno je da u D grupi najbolji budu Portugal i Meksiko, a s njima se i te kako može igrati. U eventualnom četvrtfinalu čekali bi nas, recimo, Englezi ili Poljaci. Da dalje ne idemo, možda se probudimo…

Petkoviću treba čestitati na nekoliko stvari. Postigao je rezultat, stvorio ambijent, našao tim i nedeljama pred start sa Holanđanima znalo se koja će jedanaestorica početi meč. To, valjda, nije bio slučaj još od čuvenog olimpijskog tima iz Helsinkija 1952… Petko je stekao simpatije kao „narodski čovek“, kao neko ko se ne libi da pročita govor koji mu je neko drugi napisao po njegovim idejama i instrukcijama (koliko ministara i direktora čita ono što im pišu razni savetnici i šefovi kabineta i „ispadaju pametni“?), ali je onda u samom finišu maratonske trke do Nemačke napravio grešku u koracima. Umesto povređenog Mirka Vučinića, pozvao je u reprezentaciju svog sina Dušana, 32-godišnjaka koji se zimus vratio u svoj OFK Beograd posle višegodišnjeg (ne)igranja u inostranstvu. Petković junior jeste bio reprezentativac još pre šest godina (ali opet kod tate), jeste solidan igrač koji može biti upotrebljiv na više pozicija, ali sve i da je mnogo bolji od, recimo, Krasića, Lukovića, Paunovića, Pantelića, a nije, Petko to nije smeo da uradi. Ostaje nejasno da li je sam doneo odluku ili ga je neko (pogrešno) savetovao. I desilo se ono što se moralo desiti: javnosti se nije dopala selektorova odluka, nisu ga razumeli čak ni doskorašnji najbliži saradnici (Dragan Stojković, bivši predsednik Saveza: „Odluka je skandalozna.“), ni bivši saigrači (Dragoslav Stepanovic: „Petko, šta uradi?“). Bulevarska štampa je jedva dočekala temu da je rasteže danima u nedostatku drugih skandala kojima se svakodnevno hrani… Rezultat svega je da je Dušan Petković „pukao“ i na dan polaska iz Feldena (Austrija) u Bolerbek (Nemačka) prošlog utorka rekao „Zbogom“. Ni on ni otac mu nisu mogli da izdrže pritisak javnosti… Najgore od svega jeste to što se ne radi o igraču koji je bitan za državni tim. Pitanje je da li bi uopšte dobio neki minut na Mundijalu, ali ispalo je da je jedan rezervni igrač važniji od ostala 22 fudbalera.

Kad smo već kod brojke 22, naša reprezentacija će (najverovatnije) ostati na tom broju igrača i biti jedina koja će organizatoru uštedeti jedan pansion. Naime, FIFA je već dozvolila zamenu Vučinić–Petković zbog povrede prvog, ali pošto dobrovoljno napuštanje reprezentacije „zbog pritiska javnosti“ nije predviđeno kao razlog za novu zamenu, ostaćemo sa 22 igrača. Ako ispadnemo, dobar razlog za vađenje: imali smo od starta igrača manje.

Naša posla.