Hose Ortega i Gaset – danas i ovde

Hose Ortega i Gaset (1883−1955) duhovno pripada „Generaciji 98“ (Unamuno, Baroha, Maćado, Himenes) koja je odlučno krenula da preporodi Španiju, pošto se gubitkom kraljevske i osvajačke slave našla na ivici Evrope. Evropejac po kulturi, Ortega je upozoravao na španski provincijalizam tvrdeći: „Više me se tiče Evropa nego Španija, a Španija samo ako duhovno dopunjava Evropu.“ Želeo je time da kaže da zbog opsednutosti prošlošću, zanesenosti bivšom slavom, utonulosti u klerikalizam, zaokupljenosti pitanjem dobra, zla i duše (što je u jednom mladalačkom pismu zamerio i Unamunu), zbog teritorijalnog i socijalnog partikularizma Španija neće moći da krene u korak sa savremenim svetom. Ovakvo je mišljenje (izloženo u knjigama El Espectador i España invertebrada – Gledalac i Beskičmena Španija) bilo protivrečno ustaljenom mišljenju Španaca o Španiji, ono je zatalasalo slepo zadovoljstvo prošlošću, i pokrenulo sumnju u stvarnost Španije. Zalažući se za radikalni duhovni, društveni i kulturni obrt („Nećemo da se borimo, hoćemo prosto da pobeđujemo“, prekorevao je Špance), Ortega je insistirao na duhovnom elitizmu (koji je tada bio, a i danas je, pogrešno shvaćen) što je podrazumevalo da novo i jako društvo jedino može da izgradi moralno i intelektualno odabrana manjina, čije će ideje, dela i vrline biti primer masi da oblikuje svoje ponašanje. U svom najpoznatijem delu La Rebelión de las Masass (Pobuna masa) Ortega je čoveku-masi suprotstavio duhovnog aristokratu, analizirajući katastrofalne posledice „odsustva boljih“, tvrdeći da masa ne može da stvori ni organizovanu državu, ni umetnost, ni nauku – to je stvar pojedinca – dok narod vrši samo elementarne funkcije.

U tom smislu, Ortega tvrdi da je jedino čovekovo izlaženje – izlaženje unutra, u sebe, ka suštastvenoj usredsređenosti, gde je carstvo ideja, a to mu olakšava tehnika. Ona mu omogućava da lakše preživi kako bi imao mogućnosti i vremena da se vrati sebi, kako bi potvrdio smisao ljudskog bivstvovanja. Čovek tehnikom menja prirodu, koja mu je tu potrebu sama nametnula, i time prestaje da bude zavisan od nje. Pomoću tehnike se okolina prilagođava pojedincu, a ne pojedinac okolini, čime se čovek potvrđuje kao najmoćnije biće u prirodi. Zbog toga Ortega kaže da „čovek bez tehnike, znači bez reakcije protiv svoje okoline, nije čovek“. Tehnika čoveku ne samo da olakšava život, ona stvara dobrostanje, stvara suvišnost u smislu obilja življenja koje mu je neophodno da ne bi podlegao teskobi sveta. Ali tu se javlja osnovni problem u odnosu čoveka i tehnike, problem koji je danas aktuelniji nego ikad: tehnika počinje da obesmišljava život, pa čovek gubi želju za suštastvenim usredsređenjem, a jača potrebu za dobrostanjem, misli na delovanje a zaboravlja na „naše neiskvarene dubine“. Zbog toga je Ortegino upozorenje od pre sedamdeset pet godina bilo proročko: „Tehnika kao neograničena sposobnost dovodi čoveka u zavisan položaj i čini mu život praznim. Zato što postojati isključivo kao biće tehnike za čoveka predstavlja mogućnost da bude sve, pa prema tome da ne bude ništa određeno.“

Branko Kukić

Aglomeracije

Ima jedan događaj koji je – dobar ili loš – najvažnija stvar u evropskom javnom životu današnjice. To je dolazak masa do potpune društvene moći (vlasti). Pošto po svojoj suštini mase niti smeju niti mogu da upravljaju vlastitim postojanjem, a još manje da vladaju društvom, to znači da je Evropa danas zapala u najtežu krizu koja može zadesiti narode, nacije i kulturu. Takva kriza nije samo jednom nastupila tokom istorije. Poznati su njen izgled i posledice koje sobom nosi. Poznato je i njeno ime. Zove se – pobuna masa.

Da bi sve bilo razumljivije, treba pre svega izbeći pripisivanje isključivo političkog smisla rečima „pobuna“, „mase“, „društvena vlast“. Javni život nije samo politički, nego je ujedno, i čak pre toga, duhovni, moralni, ekonomski, religiozni: uključuje sve kolektivne običaje, pa čak i kako se odeva i kako se uživa.

Možda je najbolji način približavanja ovoj istorijskoj pojavi osloniti se na vizuelno iskustvo, podvlačeći onu odluku našeg doba koja je vidljiva i svima očigledna.

Lako uočljivu, mada ne i jednostavno podložnu analizi, tu bih pojavu nazvao nagomilavanjem, pojavom „punog“. Gradovi su puni ljudi. Kuće – prepune stanara. Hoteli – prepuni gostiju. Vozovi su puni putnika, kafane posetilaca, šetališta šetača. Čekaonice glasovitih lekara krcate su bolesnicima. Poprišta priredbi – sem ako te priredbe nisu zastarele – prepuna gledalaca. Na plažama tušta i tma kupača. Ono što ranije nije bio čest problem počinje to da bude i to gotovo neprekidno: naći mesto.

I ništa pride! Postoji li jednostavnija, očiglednija i postojanija činjenica današnjeg života? Produbimo li barem malo to, na prvi pogled, banalno zapažanje, iznenadiće nas kako iz njega neočekivano pokulja bogati mlaz pri kojem se bela dnevna svetlost, svetlost ovog našeg današnjeg dana, rastače na čitav spektar raskošnih boja.

Šta, dakle, vidimo i šta nas toliko zaprepašćuje? Vidimo gomilu. Ona je prisvojila mesta i naprave civilizacijom stvorene. Tek što malo promozgamo, kad nas iznenadi vlastito čuđenje. Pa šta – zar to nije ideal? Pozorište ima sedišta da se na njima sedi; dakle, da dvorana bude ispunjena. Isto je i sa sedištima u vozovima i sa sobama u hotelima. Nesumnjivo je tako. Sasvim je izvesno, međutim, da najčešće nijedna od tih ustanova ili prevoznih sredstava nisu bili prepuni, a sada su krcati. Povrh toga, napolju čeka sve nestrpljivija gomila što žudi da ih takođe koristi. Premda je ova činjenica koliko logična toliko prirodna, sasvim je jasno da se ranije nije događala. Tako je došlo do te promene, novine, koja barem u prvi mah opravdava naše iznenađenje.

Začuditi se, iznenaditi se jeste početak razumevanja. To je sport i luksuz svojstven intelektualcu. Zato je njegov zaštitni znak pogled na svet očima razrogačenim od čuđenja. Sve je na ovom svetu za raširene zenice čudesno i neobično. Strana kakvom fudbaleru, ta zatravljenost je užitak što intelektualca vodi po svetu, večno omamljenog vizijama. Čuđenje je njegova osnovna odlika. Zato su još u antici Minervi pridodali sovu, pticu večito razrogačenih očiju.

Nagomilavanje, punoća, ne beše nekada tako česta pojava. Zašto je tako učestala danas?

Činioci tog mnoštva ipak nisu iznikli ni iz čega. Pre petnaest godina živeo je približno isti broj ljudi kao i danas. Beše sasvim prirodno da je taj broj posle rata opao. A tu, međutim, nailazimo na prvo značajno zapažanje. Pojedinci koji čine ova mnoštva postojali su i ranije, ali ne kao mnoštvo. Rasejani širom sveta, u malim grupama ili kao usamljenici, živeli su za sebe, asocijalno, podalje od drugih ljudi. Svako od njih – pojedinac ili nevelika skupina – imao je neko, možda vlastito mesto u prirodi, na selu, u gradu, u četvrti velegrada.

Danas ih, međutim, srećemo u gomilama: na sve strane vidimo samo mnoštva ljudi. Na sve strane? Ne. Biće da ih vidimo na najboljim mestima koje je oblikovala profinjena ljudska kultura, prethodno namenjenim isključivo malim grupama, jednom rečju i konačno – eliti.

Iznenada je svetina postala vidljiva. Gomila je zauzela najbolja mesta u društvu. Ako je ranije i postojala, bila je nezapažena, na dnu društvene lestvice. Danas se pomerila naviše i postala glavni lik. Nema više pravih protagonista: tu je samo hor.

Pojam gomile, mnoštva, kvantitativan je i vizuelan. Prevedimo ga bez ikakvih promena u sociološku terminologiju. Tada se srećemo s pojmom društvene mase. Društvo je uvek dinamičko jedinstvo dvaju činilaca: manjine i mase. Manjine sačinjavaju pojedinci ili grupe koje se posebno ističu. Masa je zbir pojedinaca koji nisu naročito istaknuti. Pod masom se, dakle, ne podrazumeva samo, ni prvenstveno, „radnička masa“. Masa je „prosečan čovek“. Na taj način se ono što beše puki kvantitet pretvara u kvalitativnu odrednicu: mnoštvo. To je zajednička odlika, to je društveno siroče, onoliko čovek koliko se ne razlikuje od drugih ljudi, već u sebi samo ponavlja tip toga roda. Šta smo dobili tim prerastanjem kvantiteta u kvalitet? Vrlo jednostavno: shvatili smo tako genezu gomile. Jer sasvim je očigledno i svima po sebi jasno da normalno stvaranje jednog mnoštva pretpostavlja podudarnost želja, ideja i načina života pojedinaca koji ga sačinjavaju. Može se reći da se to dešava u svim društvenim grupacijama, koliko god probrane bile. To je, doduše, istina, ali postoji i bitna razlika.

U grupama koje po suštini nisu gomila, a još manje masa, efektivnu podudarnost njihovih pripadnika čine neka želja, ideja ili ideal koji po sebi isključuju većinu. Da bi nastala manjina – elita – svaki njen član mora da se od mnoštva izdvoji iz posebnih razloga i to relativno individualnih. Tek naknadno dolazi do podudaranja koje ga ujedinjuje u elitu sa drugim članovima; to podudaranje je sekundarno, tek posle časa u kojem se svaki član elite već bio izdvojio od mase. Njihova podudarnost je da se ne podudaraju s većinom. Ponekad je taj izdvajajući karakter skupa očit: tako se, na primer, izvesne grupe Engleza nazivaju „nonkonformistima“ samo zato što se slažu da se ne slažu s nedoglednom masom; to udruživanje manjine da bi se što više odvojila od većine uvek se podrazumeva pri stvaranju bilo kakve elite. Govoreći o vrlo oskudnom broju slušalaca jednog valjanog muzičara, Malarme je zgodno primetio da je ta publika već samim svojim prisustvom izražajno podvukla odsustvo mnoštva na koncertu.

Strogo uzev, masa se može definisati kao psihološka činjenica i nije nužno da se čeka na pojavu pojedinca u mnoštvu za njegovo određenje kao pripadnika mase; kad je pred nama jedan jedini čovek, možemo tačno znati da li je on masa ili nije. Masa je sve ono što se po sebi ne procenjuje – bilo po dobru ili po zlu – iz posebnih razloga, već se oseća „kao čitav svet“ i pri tom je lišeno bilo kakve nelagodnosti, nego se, naprotiv, sasvim dobro oseća istovetno sa svima ostalima. Zamislite čoveka, skromnog čoveka, koji pokuša da utvrdi vlastitu vrednost i, pitajući se ima li kakvog posebnog dara, konačno zaključi da ne poseduje nikakve izuzetne odlike. Takav čovek sebe doživljava kao mediokriteta, kao jednostavno biće, slabo nadareno za bilo šta, ali se nikako ne oseća „masom“.

Kad se govori o „odabranim manjinama“, uobičajena zloba pretumba smisao tog izraza i pravi se da ne zna kako čovek elite nije tek tako uobraženo biće što veruje da je iznad ostalih, već stvor koji od sebe traži više nego drugi čak i kad mu ne polazi za rukom da ostvari sebi postavljene više ciljeve. Najradikalnija podela svekolikog čovečanstva nesumnjivo je ona na dve klase spodoba: na one koji od sebe zahtevaju mnogo, pa na pleća tovare i teškoće i obaveze, i na one koji od sebe ne traže ništa posebno; za ove poslednje živeti znači u svakom trenu biti ono što već jesu – bez ikakvog napora da sebe usavrše, oni se prepuštaju matici života kao plovak vodenoj struji.

To me podseća na ortodoksni budizam koji se sastoji iz dve različite vere: jedne – vrlo stroge i složene; druge – pristupačnije i površnije. Prva je Mahajana – „velika kola“ ili „velika brazda“ – a druga Hinajana – „mala kola“ ili „mali put“. Odlučujuće je na koji od tih puteva čovek navrati svoj život, na put najviših zahteva ili na onaj drugi, minimalistički.

Podela društva na masu i elitu nije, dakle, podela na društvene klase, već na klase ljudi, pa se stoga ne može izjednačavati s hijerarhijom viših i nižih društvenih staleža. Jasno je da će se u višim staležima, kad to odista postanu, i dok to odista budu bili, naći verovatnije ljudi koji prihvataju „velika kola“, dok su niži staleži redovito sačinjeni od osrednjih pojedinaca bez izuzetnih vrlina. Ali, strogo uzev, u svakom društvenom staležu se može naići na masu i na pravu elitu. Kao što ćemo se uveriti, za naše vreme je karakteristično da preovladava masa i prosečnost čak i u, po tradiciji, probranim grupacijama. Postepeni napredak nekvalifikovanih pseudointelektualaca, i neprepoznatljivih i diskvalifikovanih samim kvalitetom njihovog duha, može se primetiti u duhovnom životu koji po suštini zahteva i pretpostavlja kvalitativno razlučenje. Isto se zbiva u preživelim skupinama muškog i ženskog „plemstva“. Tome nasuprot, danas neretko možemo sresti među radnicima, što ranije behu najčistiji primer onog što nazivamo „masom“, izuzetno disciplinovane duhove u najboljem smislu te reči.

U društvu, dakle, postoje radnje, aktivnosti i najrazličitije funkcije koje – po vlastitoj prirodi posebne – traže nadarenost takođe posebnih izvršilaca. Takvi su primeri izvesnog zadovoljstva umetničke prirode, ili neki položaji u vladi, ili prosuđivanje o političkim prilikama. Te posebne delatnosti su nekad pripadale kvalifikovanim elitama – ili barem onima koji su verovali da su za to kvalifikovani. Masa nije nastojala da se u njih meša: shvatala je da bi za takvo uplitanje nužno morala da stekne tu posebnu obdarenost i da prestane da bude masa. Poznavala je svoju ulogu u jednoj zdravoj društvenoj dinamici.

Ako se sad vratimo u početku nagoveštenim činjenicama, nepogrešivo će nam najaviti promene stava mase. Izgleda da sve govori u prilog rešenosti mase da se progura u prvi red društvene stvarnosti i da zauzme najbolja mesta, da preuzme najpodesnija sredstva i da se naslađuje užicima koji nekad behu povlastica retkih. Očito je, na primer, da javna zdanja nisu bila zamišljena da služe mnoštvu; to se vidi već po njihovim malim dimenzijama. Gomila ipak u njih stalno pritiče. Pokazuje očima i jezikom tu novu činjenicu: kako masa, ne prestajući to da bude, smenjuje elitu.

Verujem da niko neće jadikovati što danas ljudi više uživaju nego ranije, jer za to imaju više želje i više sredstava. Zlo je što se ta rešenost mase da preuzme aktivnosti svojstvene eliti ne pokazuje samo na planu uživanja, već je jedan opšti manir vremena. Zato smatram – najavljujući unapred ono što ćemo kasnije videti – da političke novotarije poslednjih godina ne znače ništa drugo do političke dominacije masa. Stara demokratija je živela razvodnjena popriličnom količinom liberalizma i oduševljenja zakonima. Služeći tim načelima, pojedinac bi se obavezivao da u sebi održava jednu strogu disciplinu. Pod okriljem liberalizma i sudske norme, manjine su mogle da deluju i da žive. Demokratija i zakon, legalna konvivencija, behu sinonimi. Danas smo svedoci jedne prekomerne demokratije u kojoj masa deluje neposredno bez zakona, materijalnim pritiscima, namećući vlastite težnje i ukus. Pogrešno je nove prilike protumačiti tvrdnjom da se masa umorila od politike i da je vođenje politike poverila određenim pojedincima. Upravo protivno. Tako nešto se ranije zbivalo, to je bila liberalna demokratija. Masa je tada smatrala da se, na kraju krajeva, elita političara, uz sve grehe i mane, nešto bolje nego ona razumevala u javne poslove. Nasuprot tome, danas masa veruje da ima puno pravo da nametne i ozakoni svoja kafanska naklapanja. Sumnjam da je u nekom dobu tokom istorije svetina tako neposredno uspevala da vlada kao u naše doba. Upravo zato govorim o preteranoj demokratiji (hiperdemokratiji).

Isto se zbiva i na drugim planovima, osobito na intelektualnom. Možda i grešim; ali kad pisac sebi zada temu koju je dugo osmišljavao i proučavao, mora misliti da prosečni čitalac – inače nevičan toj konkretnoj temi – ne čita zato da nešto nauči, već da pisca kritikuje ako se tekst ne podudara s frazama kojih je prepuna njegova glava. Kad bi se pojedinci koji čine masu smatrali osobito darovitim, ovde bismo imali samo slučaj lične zablude, a ne sociološki poremećaj. Danas je osobeno da prost čovek, mada prepoznaje u sebi prostotu i prosečnost, drsko ističe vlastito pravo na prosečnost i prostotu i posvuda ih nameće. Što bi rekli u Severnoj Americi: nepristojno je razlikovati se! Masa uništava sve što je od nje različito, što je osobeno, jedinstveno, kvalifikovano i odabrano. Ko god nije kao svi ostali, ko ne misli kao svi drugi, u opasnosti je da bude eliminisan. A jasno je, taj „čitav svet“ nikako nije baš „čitav svet“. Nekada je normalno bilo da „čitav svet“ obuhvata složeno jedinstvo mase i posebnih, specijalizovanih manjina. Sada je „čitav svet“ samo i isključivo masa.

Zašto se mase u sve mešaju i zašto to čine isključivo nasilno

Desilo se, rekosmo, nešto neobično paradoksalno, a ipak sasvim prirodno: zato što mu je čitav svet bio otvoren, a životne mogućnosti široke, običan prosečan čovek je zatvorio svoju dušu. Elem, tvrdim da pobuna masa proističe iz tog duševnog zapečaćenja, a da su te pobunjene mase gigantski problem današnjeg čovečanstva.

Znam da mnogi moji čitaoci ne misle kao ja. To je prirodno da prirodnije ne može biti, i samo potvrđuje teoremu. Jer čak i kad bi se moje mišljenje na kraju pokazalo potpuno pogrešnim, opet bi zauvek ostala činjenica da mnogi od tih nesaglasnih čitalaca nisu ni pet minuta razmišljali o tako zamršenoj materiji. Kako onda da misle kao ja? Ali samim tim što veruju da imaju pravo na sopstveno mišljenje o predmetu bez ikakvog prethodnog napora da to mišljenje oblikuju, oni pokazuju primernu pripadnost onom besmislenom soju ljudi koji sam nazvao „pobunjena masa“. To znači upravo imati zapečaćen, hermetički duh. U ovom slučaju, biće reči i o intelektualnoj hermetičnosti. Pojedinac u svom duhu zatiče pregršt već gotovih ideja. On odlučuje da će se njima zadovoljiti i smatra sebe intelektualno potpunim. Pošto izvan sebe ne nalazi ništa što mu nedostaje, konačno se smešta u tom repertoaru. I evo mehanizma zapečaćenja.

Čovek-masa veruje da je savršen. Da bi čovek elite sebe smatrao savršenim, mora biti naročito uobražen. Vera u sopstveno savršenstvo nije mu data kao sastavni deo njegovog bića, niti je to nešto izvorno svojstveno njemu, nego potiče iz uobraženosti, i čak i za njega samog poprima karakter umišljenosti, privida, i deluje mu problematično; otud uobražen čovek nužno traži druge ljude i u njima potvrdu ideje koju o sebi želi da ima. I tako ispada da čak ni u tom izopačenom slučaju, čak ni „zaslepljen“ taštinom, plemenit čovek nije u stanju da o sebi ima predstavu savršenstva. Tome nasuprot, mediokritet naših dana, novi Adam, uopšte i ne pomišlja da sumnja u sopstvenu celovitost. Kao i Adamovo, njegovo poverenje u sebe je rajsko. Urođena hermetičnost njegove duše uskraćuje mu ono što bi bio preduslov za otkrivanje vlastite nedovoljnosti: poređenje s drugim ljudima. Da bi se poredio, trebalo bi bar na časak da iskorači iz sebe samog i da se usredsredi na bližnjeg. Ali mediokritetska duša nije kadra za takva iskoračenja – za taj najviši sport.

Nailazimo, dakle, na večitu razliku između glupaka i mudraca. Pametan čovek se uvek zaustavi nadomak gluposti; ali to zaustavljanje je napor da se izbegne vrebajućoj gluposti i u tom naporu se i sastoji inteligencija; glup čovek, naprotiv, u sebe nikad ne sumnja: sebi deluje razborito, i otud mu ona zavidna mirnoća kojom se gnezdi u svom duhovnom siromaštvu. Kao što nema te sile koja će neke insekte isterati iz njihove rupe, ni glupak se ne da izmestiti iz svoje gluposti, niti je moguće načas ga izvući iz zaslepljenosti i malo ga prošetati, nagnavši ga da svoju ubogu viziju suoči sa tananijim, tuđim gledištima. Glupak je takav za čitav život i u njegovu glupost se ne može prodreti jer nema pukotina. Zato je Anatol Frans govorio da je glupak mnogo pogubniji od zlikovca, jer zlikovac neki put predahne od zla, ali glupak od gluposti – nikad.

Nije reč o tome da je čovek-masa glup. Naprotiv, današnji pripadnik mase je oštroumniji nego ikad, krase ga mnogo veće intelektualne sposobnosti. Ali te sposobnosti mu ništa ne pomažu; uistinu, nejasno saznanje da ih poseduje samo mu služi da se još dublje zatvori u sebe i da ih ne koristi. Jednom zauvek, on prihvata tu hrpu tema, predrasuda, izanđalih ideja, praznih fraza koje je slučaj u njemu nagomilao i, smelošću koju jedino naivnost opravdava, pokušava bilo gde da ih ugura. To sam još u prvom poglavlju označio kao jednu od bitnih crta našeg doba: ne smatra prost čovek svetine da nije takav i da je izuzetan, već proglašava i vaspostavlja pravo na prostotu i prosečnost.

Današnja vlast intelektualne prostote i osrednjosti nad javnim životom možda je sasvim nov činilac sadašnje situacije – neprihvatljiv za čitavu prošlost. Barem u evropskoj istoriji, od njenih prapočetaka do naših dana, prosečni čovek nikad nije verovao da bi mogao imati „ideje o nečemu“. Imao je verovanja, tradiciju, iskustva, posledice, duhovne navike, ali nikad nije sebi laskao da poseduje teoretska mišljenja o tome kako stvari zapravo stoje ili kako bi trebalo da stoje – u književnosti ili u politici, na primer. Planovi i dela političara su za njega bili dobri ili loši, prihvatao ih je ili odbacivao, ali se njegovo držanje svodilo na reagovanje – pozitivno ili negativno – na stvaralačku aktivnost drugih. Nikad mu nije padalo na pamet da idejama nekog političara suprotstavi svoje ideje; niti da sudi o „idejama“ jednog političara prema idejama koje je smatrao da ima. Isto je tako bilo u umetnosti i drugim vidovima javnog života. Urođena svest o svojim granicama, osećaj da nije merodavan za teoretsko mišljenje, potpuno su ga sputavali u tome. Automatska posledica toga beše da svetini nikad nije bilo ni na kraj pameti da makar izdaleka odlučuje u bilo kom području javne delatnosti koje je većinom teoretskog karaktera.

Danas, naprotiv, prosečni čovek ima spisak „ideja“ o svemu što se događa i što treba da se događa u vaseljeni. Izgubio je zato naviku da sluša. Zašto bi slušao kad u sebi nosi odgovore na sva pitanja? Nije pravi čas za slušanje već, naprotiv, za sudove, za odluke, za izjave. Nema tog pitanja u javnom životu u koje se prosečni čovek gomile neće umešati, onako gluv i slep kakav jeste, i nametnuti svoje „mišljenje“.

Ali, zar to nije ipak korisno? Zar nije ogroman napredak činjenica da i mase imaju „ideje“, to jest da su obrazovane? Na neki način. „Ideje“ čoveka svetine nisu autentične ideje, kao što i njihovo posedovanje ne znači kulturu. Ideja je jedan „šah“ istini. Ko želi da ima ideje, mora prethodno žudeti za istinom i prihvatiti pravila igre koja ona nameće. Ne može se govoriti ni o idejama ni o mišljenjima ako se ne prihvati neka instanca koja njima upravlja, jedan niz načela kojima u diskusiji valja pribeći. Ta načela su načela kulture. Ne tiče me se kakva su ta načela. Tvrdim samo da nema kulture ako nema normi na koje se naši bližnji mogu pozvati. Nema kulture gde nema načela građanskog prava kojima se valja obratiti. Nema kulture gde nema poštovanja nekih osnovnih intelektualnih postavki na koje se pozivamo u raspravi. Nema kulture gde nema nikakvog saobraćajnog reda da vodi glavnu reč u ekonomskim odnosima. Nema kulture gde estetičarske polemike ne priznaju potrebu da opravdaju umetničko delo.

Kad sve to nedostaje, nema ni kulture; u najužem smislu reči, postoji samo – varvarstvo. Okanimo se iluzija: upravo varvarstvo počinje pohod po Evropi zbog sve veće pobune masâ. Okanimo se iluzija: upravo varvarstvo počinje pohod po Evropi zbog sve veće pobune masâ. Putnik što prispeva u varvarsku zemlju zna da na tom području ne vladaju načela na koja bi se mogao pozivati. Nema čak ni samosvojnih varvarskih načela. Varvarstvo znači odsustvo svake norme i bilo kakve mogućnosti da se u njoj potraži pribežište.

Bogatstvo i siromaštvo neke kulture mere se većom ili manjom preciznošću njenih normi. Kad su nepreciznije, uređuju život samo na grosso modo; gde su preciznije, zadiru u sve pore života do najmanjih pojedinosti.

Svakom je jasno da se u Evropi već godinama zbivaju „čudne stvari“. Uzmimo, na primer, da među te čudne stvari ubrojimo izvesne političke pokrete, kao što su sindikalizam i fašizam. Ne kaže se da deluju čudnovato samo zato što su novi; Evropljanin se tako urođeno oduševljava svakom novotarijom, da mu je istorijska sudbina zato vrlo uzbudljiva, jedna od najuzbudljivijih koju poznajemo. Ne pripisuje se, dakle, novini čudnovatost tih činjenica, već čudnovatom izgledu tih novina. Pod znakom sindikalizma i fašizma u Evropi se prvi put javlja tip čoveka koji neće da daje razloge i nema potrebe da bude u pravu, već koji je jednostavno rešen da nametne svoje mišljenje. Eto, tu je novost: u tom pravu da se ne mora biti u pravu, razlog bezrazložnosti. U tome vidim najopipljiviji pokazatelj novog načina postojanja masa, rešenih da upravljaju društvom bez ikakve sposobnosti za to; u političkom ponašanju najgrublje se otkriva struktura te nove duše; ključ joj je u intelektualnoj hermetičnosti. Prosečni, obični čovek otkriva u sebi „ideje“, ali mu nedostaje sposobnost njihovog stvaranja i razvijanja. Čak i ne sluti kako je tanana sredina u kojoj žive ideje. Želi da donosi sudove, ali neće prihvatiti uslove i pretpostavke procesa donošenja sudova. Zato su njegove „ideje“ samo nagoni za rečima, kao u muzičkim romansama.

Imati neku ideju znači verovati da čovek poseduje i njene razloge, pa prema tome biti uveren da uopšte neki razlog postoji, neki univerzum inteligibilne istine. Stvarati ideje, donositi sudove isto je što i obraćati se toj višoj instanci, oslanjati se na nju, usvajati njen Kodeks i, shodno tome, odluku prema njemu donetu; znači, dakle, verovati da je dijalog najviši oblik zajedničkog života, jer se u njemu odmeravaju razlozi i pobude naših ideja. Ali čovek-masa bi bio izgubljen kad bi se upustio u diskusiju i nagonski odbija obavezu da se prikloni tom nadređenom načelu koje se nalazi izvan njega. Zato je u Evropi „novo“ da „treba dokrajčiti diskusiju“, kao što je nova i mržnja prema bilo kakvom obliku zajedničkog života koji po sebi navodi na priklanjanje nekim objektivnim normama, od razgovora do parlamenta, a preko nauke. To, dakle, znači odricanje od zajedničke kulture kao zajednice podvrgnute normama i povlačenje u varvarsku zajednicu. Ukida se sve redovno postupanje i prelazi se neposredno na nametanje želja. Duhovna hermetičnost koja je, kako videsmo prethodno, nagnala masu da se meša u sve javne poslove, navodi je, takođe – neminovno – na jedan jedini postupak: na neposrednu akciju.

Istog dana kad se jednom pristupi rekonstrukciji našeg vremena, primetiće se da su prve note te čudnovate melodije odzvanjale tu oko 1900, sred onih francuskih sindikalističkih i realističkih grupa što izumeše način i reč action directe (direktna akcija). Čovek neprekidno pribegava nasilju: ponekad to jednostavno beše zločin, i to nas ne zanima. Ali drugi put nasilje beše sredstvo kojem se pribegavalo kad se prethodno sva ostala iscrpe u odbrani razuma i pravde. Biće za iskreno žaljenje što ljudska sudbina stalno iznova vodi tom obliku nasilja, ali se ne može poreći da to nasilje predstavlja najveću počast razumu i pravdi. Kao da to nasilje nije samo ogorčeni razum. Sila beše, zapravo, ultima ratio. Uvrežilo se pomalo budalasto, ironično tumačenje tog izraza koji veoma pravilno izražava prethodno podvrgavanje sile racionalnim normama. Jer civilizacija je u suštini samo pokušaj svođenja sile na ultima ratio. Sada počinjemo to trezveno da uviđamo jer „direktna akcija“ znači prevrat poretka i obznanu nasilja kao prima ratio; ili još tačnije, kao unica ratio (jedini razum) . Ta norma ukida sve posrednike između naših namera i njihovog sprovođenja u delo, kao što predlaže poništenje svih normi uopšte. To je Magna Carta varvarstva.

Valja podsetiti da se masa, kad god bi se iz ovog ili onog razloga uplitala u javni život, uvek mešala „direktnom akcijom“. To beše, dakle, oduvek prirodan način delovanja masâ. Tezu ovog ogleda snažno potkrepljuje očita činjenica da nam se danas, kad neposredno uplitanje masâ u javni život nije više slučajno nego redovno, „direktna akcija“ čini kao službeno priznata norma.

Čitava ljudska zajednica pada ničice pred ovim novim režimom koji ukida sve posredne instance. U društvenom kontekstu kao izlišno se ukida „dobro vaspitanje“. Kao „direktna akcija“, književnost se sastoji iz uvreda. Seksualni odnos se svodi na minimum formalnog dela opštenja.

Načini ophođenja, norme, učtivost, obzir, pravda, razum! Čemu sve to? Zašto toliko komplikovati život? Sve se to stiče u reči „civilizacija“ koja kroz poreklo pojma civis – građanin – otkriva svoje ishodište. Sve to služi da se omogući građanski život, zajednica. Ali ako se iznutra prouči svaka od nabrojanih komponenti civilizacije biće jasno da sve imaju zajedničko jezgro. Sve te osobine, u stvari, odaju snažnu želju ljudi da jedni na druge međusobno računaju. Civilizacija je, pre svega, volja za životom u zajednici s drugima. Čovek je onoliko varvarin i necivilizovan koliko se ne obazire na druge ljude. Varvarstvo je sklonost ka razgrađivanju zajedničkog života. Zato je u svim varvarskim vremenima karakteristično osamljivanje, izdvajanje, komadanje, nakot bezbrojnih malih podeljenih i međusobno neprijateljskih grupa.

Liberalna demokratija je politički oblik koji pokazuje najveću volju za zajednicom. Ona dovodi do krajnosti rešenost čoveka da se oslanja na svog bližnjeg i predstavlja prototip „indirektne akcije“. Liberalizam je načelo političkog prava po kojem se javna vlast – čak i kad je svemoćna – ograničava sama sobom i nastoji, po cenu sopstvenog opstanka, prokrčiti jednu pukotinu u Državi kojom vlada, da bi tako omogućila onima koji niti misle niti osećaju kao ona – mesto pod suncem. I to uprkos činjenici da je vlast većinska, pa dakle i jača. Liberalizam – valja na to danas podsetiti – jeste najviši oblik velikodušnosti: on je prâvo koje većina daruje manjini, pa je zato najplemenitiji poklič koji je odjeknuo šarom zemaljskim. Liberalizam proklamuje odlučnost da se živi u zajednici s protivnikom; štaviše, da se živi u zajednici sa slabijim protivnikom. Beše neverovatno da se ljudski soj mogao vinuti do nečeg tako lepog, tako paradoksalnog, tako elegantnog, tako akrobatskog i protivprirodnog; stoga nije čudo što je taj isti ljudski soj najednom rešio da to načelo napusti. Previše je teško i previše složeno ispunjavati dužnosti liberalizma u toj meri da uhvati korena na zemlji.

Živeti u zajednici s neprijateljem! Vladati zajedno s opozicijom! Nije li takva blagonaklonost takoreći nepojmljiva? Lice današnjice ništa jasnije ne optužuje od činjenice da su sve malobrojnije one zemlje gde je dopušteno postojanje opozicije. Gotovo posvuda homogena masa pritiska teško javnu vlast i gnječi, potire sve opozicione grupe. Masa – ko bi samo to rekao kad vidi njeno jedinstvo i plebejsko lice? – ne želi da živi zajedno s ljudima koji joj ne pripadaju. Na smrt mrzi sve što joj ne pripada.

Džejms Ensor: Ulazak Hrista u Brisel, 1888.

Kadrovi iz filma Metropolis Frica Langa, 1927.