Gde su Jugosloveni

Možda mahanje krila leptira u Brazilu može da dovede do tornada u Teksasu, ali teško da bi opstanak SFRJ (verovatno bez S u dvadeset prvom veku) uticao na to da u Vašingtonu na tronu sada ne sedi Donald, a u Moskvi Vladimir i da bi globalni trendovi bili drugačiji. Sasvim sigurno bismo se i kao državljani Jugoslavije saplitali o Tviter i Fejsbuk, stariji se mrštili na trendove koji su pre trideset godina predstavljali otklon od dobrog ukusa i zvali se bezobzirnost, dok danas predstavljaju legitiman način političke borbe koji se imenuje kao vitalnost. Ne bi nas mimoišao ni Obamin stav da se ne vodi država na način na koji se vodi kampanja, niti njegova lokalizacija i primena.

Ako se za datum raspada Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije uzme oktobar 1991. (mada se pominju i septembar 1990, kao i april 1992), onda se može konstatovati da je sve manje ljudi koji su veći deo života proveli kao državljani druge Jugoslavije, nego kao podanici državnih tvorevina koje danas taj prostor popunjavaju. U ovom trenutku to su rođeni pre 1962, što je ugrubo, negde oko četvrtine ukupne populacije u Srbiji sa tendencijom opadanja (a ovde ćemo se samo Srbijom baviti pošto za druge republike – pardon, suverene države – nemamo precizne podatke). Sa druge strane, populacija rođena negde sredinom osamdesetih, ugrubo nešto malo više od dve petine, za drugo osim Srbije ne zna, a Mirko, pazi metak! ili farmerke iz Trsta ili Nikad robom može da razume samo uz upotrebu fusnota (kultna rečenica iz stripa Mirko i Slavko; grad u Italiji u koji se išlo po farmerke; edicija stripova u izdanju „Dečjih novina“). Ono što je bilo svakodnevno pre trideset godina, danas je u najmanju ruku smešno, ili se ne razume, ili – doduše dosta retko – zna da izazove sažaljenje.

Kada se u Srbiji neko odvaži da Jugoslaviju pomene po dobru, a da nije dokazani veliki Srbin, veliki Mađar, Slovak k’o repa itd, pri tome još i ateista, odmah postaje KOMUNJARA. I prema tome lično odgovoran za preke sudove, nacionalizaciju, otkup, Goli otok, šest zabranjenih filmova, a jedan deo populacije ne može da se pomiri ni sa istorijskim ne Staljinu. Povodom čega bi nešto trebalo da se preduzme. Nije nego. Ostavićemo sada po strani pobijanje teze da jugoslovenstvo bezuslovno znači obožavanje srpa & čekića i dokazivanje kako se i pre devedesetih mislilo i pisalo drugačije, u kom smislu bi trebalo citirati omladinsku i drugu štampu. Izostavićemo i razloge za sentiment, a sentimenta ima, jer da ga nema, đavola bi mali preduzetnici štancali tolike bedževe, kalendare, olovke i upaljače sa likom Josipa Broza i drugih YU simbola da se ne prodaju, knjige da ne pominjemo. Idemo ovako: pre raspada Jugoslavije bilo je devetsto sedam hiljada članova Saveza komunista Srbije, još malo pa trostruko više od Jugoslovena po popisu iz 1991. godine. Ako kažemo da je stopa mortaliteta u republici oko 14 na 1000 stanovnika, u međuvremenu je preminulo oko 12.500 članova SK. Da pretpostavimo da su svi Jugosloveni bili komunisti – a nisu, nego se zagovornicima teze daje sto metara fore – i od preostalih 894.500 oduzmemo 323.555, gde je danas više od pola miliona članova? Među velikim Srbima, velikim Mađarima, Slovacima k’o repa itd.

Od sredine devetnaestog veka naovamo ljudi su mogli da se osećaju kao Jugosloveni, a u popisu 1961. omogućeno im je da se tako izjasne. Njihov broj se topi brže nego arktički led u poslednjih trideset godina: klimatske promene na planeti Zemlji uzele su deset odsto leda, a promene klime u zemlji Srbiji ugrabile su mnogo više – celih devedeset četiri zarez nešto odsto, ako kao referentne cifre uzmemo popis iz 1981.(441.541) i 2011. (23.303). Šta će da bude na popisu 2021. godine, videćemo, ako bude šta da se gleda. Da kažemo da u manjku od tristo hiljada jugoslovenskih duša u Srbiji između 1991. i 2011. godine četiri i po hiljade može da se pripiše redovnom otpisu po stopi mortaliteta koja važi i za sve ostale nacije. Značajan procenat otišao je, u nedostatku svog, da se greje pod suncem tuđeg neba. Jedan deo usvojio je strategiju ketmana (kod muslimana takija), pa u javnosti nosi „Pečat“ ili „Informer“ pod miškom, a u svoja četiri zida ne gleda konferencije za štampu predsednika republike, Parove ili Zadrugu, ali zato zdušno navija za svakog sportistu koji je reprezentativac od Vardara pa do Triglava, čak i ako je u pitanju sport u kome mu sva pravila nisu baš sasvim jasna. Najveći deo nedostajuće mase čine konvertiti koji se sada izjašnjavaju kao pripadnici većinskog naroda i nacionalnih zajednica. Taj svet ni 1981. godine nije odabrao jugoslovensku opciju iz ubeđenja, pa će napustiti većinski narod & nacionalne zajednice kada na vlast dođu Eskimi, kojom prilikom će se izjasniti kao beli medvedi. Takvi su, po pravilu, i najzagriženiji kritičari Jugoslavije, malo po direktivi, a malo što ih postojeći Jugosloveni svojim postojanjem podsećaju na to kakvi su preletači i da su mogući stavovi postojani kano klisurine.

Jugosloveni ne mogu da imaju iluziju da će ponovo živeti u svojoj državi. Jevreji su hiljadu godina pashu obeležavali frazom dogodine u Jerusalimu što je bio kohezioni faktor za koji su Jugosloveni prikraćeni – malo je bez veze reći dogodine u Beogradu ako se u Beogradu već živi (dočim za sanjano preseljenje u prestonicu iz neke provincijske bestragije postoje mnogo lakši načini, pogotovo kada neko nije gadljiv). Shodno tome, Jugosloveni nemaju ni teritorijalnih pretenzija. Ne bi bilo održivo: samo u državi Srbiji gustina naseljenosti, i to da uzmemo deceniju stare rezultate popisa, bila bi 0,3 Jugoslovena po kvadratnom kilometru, daleko da se stigne i do prvog komšije.

Imaju li Jugosloveni budućnost kao nacija ili bar popisna kategorija? Imaju, u dijaspori, u generaciji koja je otišla početkom devedesetih – …pa se obradujem kad mi dođe bilo ko iz bivše Juge, napisala na vajber grupi društva iz gimnazije potpisnika ovih redova lekarka iz Kalifornije. Ova je budućnost, međutim, kratkog daha – ako se sa decom još priča srpskohrvatski, hrvatskosrpski, makedonski, slovenački ili drugim jezikom koji se govorio u SFRJ, sa unucima se razgovara na engleskom, nemačkom, švedskom ili gde se već čovek zatekao.

Još koja godina, da kažemo sedamdesetak u vrh glave, pa ne da više neće biti Jugoslovena po nacionalnom opredeljenju, nego, čast izuzecima za Ginisa, ni onih koji su u SFRJ rođeni. Time će se steći uslovi da Jugoslavija ode u legendu ili postane mit. A mitovima je u Srbiji oduvek bilo lepše nego živom čoveku.