Fajteri i ziheraši

Kao da se Kimi kamenjem na Boga bacao! Serija malera u ovoj sezoni nastavljena je promenom motora uoči trke, ergo – deset mesta unazad na startu, a potom je zbog kardinalno loše podešenog bolida ostao bez zadnje leve gume i zbog neplaniranog svraćanja u boks da stavi novu izgubio najmanje tri, možda presudna boda u trci za titulu – umesto na podijumu, trku je završio na četvrtom mestu.

E sad, nešto lično. Iz objektivnog razloga, divna, višednevna seoska svadba, nisam mogao da gledam trku za Veliku nagradu Italije sa ekipom u Sport kafeu, gde sliku „pokriva“ samo izvorni zvuk trke, bez komentatora, pa sam bio prinuđen da uz prenos slušam ovdašnje komentatore. Nije da se nisam nervirao, jesam, iz prostog razloga što sam deklarisani navijač Huana Pabla Montoje, a i „provalio“ sam Kimija kad je bio početnik pa mi je i on nekako srcu prirastao. I sad, kad se iz aviona videlo da je bolid katastrofalno loše podešen, a sve zarad brzine, oni o ‘abanju guma zbog „Parabolike“, te težak bolid baš u „Parabolici“ cepa gume ko šmirglom, te kriva je strategija od jednog svraćanja u boks. I kad se pred kraj trke isto desilo Montiju koji je imao drugu strategiju i isto kao Kimi jurcao kroz „Paraboliku“ pa se i njemu iscepala zadnja leva guma – bar da su se izvinili gledaocima, uključiv i mene. Ništa! Ni pisma ni razglednice! Umesto da progutaju jezik, oni kao da se ništa nije desilo, ista priča o „Parabolici“!

„Odlično sam počeo trku“, izjavio je posle pobede Monti koji je imao prvu startnu poziciju. „Međutim, već posle nekoliko krugova bolid je počeo da proklizava i bilo ga je veoma teško voziti. Pred kraj je postalo veoma kritično, morao sam da usporim, ali imao sam dovoljnu prednost da ipak pobedim.“ Raikonen je pak i pored problema sa loše podešenim bolidom, težinom i iskidanom gumom, impresionirao agresivnom vožnjom, a kad su se na kraju sabrala vremena pokazalo se da je bio za tri desetinke brži od svih ostalih! Uostalom, kada se pred kraj trke okrenuo na stazi i kada ga je obišao Jarno Truli (Tojota), Kimi je uspeo da ga stigne i prestigne za samo tri kruga. Veliki šef Ron Denis posle trke nije krio zadovoljstvo i Kimijevim i Montijevim plasmanom, a dozu samokritike pokazao je priznanjem da je „za probleme više krivo loše podešavanje bolida nego gume“.

Iako je trka bila veoma zanimljiva, pre svega zbog očekivanja direktne borbe vodećih u generalnom plasmanu, ali i zbog odličnih plasmana ostalih na zvaničnom treningu, najveće razočaranje je ziheraška vožnja Renoovih zvezda – Alonsa i Fizikele, koje je šef tima Brijatore očigledno savetovao po onoj narodnoj o „vrapcu u ruci, a golubu na grani“. Doduše, Fernando je osvojio drugo mesto, ali za razliku od Fizija, koji je grizao i sa osmog na startu došao do trećeg na cilju, lider šampionata je pokazao bledu vožnju. Šteta, jer je sve bliži tome da mu, ako ili kad osvoji titulu, slavlje pokvare (dobrim delom tačnim) opaskama da je trijumfovao više zbog pehova drugih, nego zbog direktnog trkanja sa konkurentima. I sam Španac je, činjenicom da u izjavi posle trke nije ni pomenuo da je imao nameru da se bori za prvo mesto već „da mu je cilj bio da se dokopa mesta na podijumu“, posredno priznao ziherašku strategiju tima. On i dalje, četiri trke pre kraja sezone, ima 27 bodova više od Kimija, i kaže da mu je na tim trkama „dovoljno da osvoji još 14 i osigura titulu“. Ovakve kalkulantske izjave mogu samo da naruše njegov inače dobar imidž, pogotovo kad se uporede sa Kimijevim u kojima on i pored pehova stalno govori o tome „da neće prestati da se bori“.

A sad malo o drugima. Najprijatnije iznenađenje bili su vozači Tojote, Ralf Šumaher i Jarno Truli. Obojica su iskoristili relativno dobru poziciju na startu, a dodatno motivisan domaćom publikom Truli je sve vreme trke bio među prvih pet, a na kraju tako plasiran i prošao kroz cilj. Čini se da mu je dojadilo da ga zovu „kočničar“, jer je i po najbržim krugovima bio peti, a posle trke je izjavio da je „gazio do daske od početka do kraja“. Ralf je takođe polzovao od dobro podešenog i brzog bolida i na cilj je stigao šesti. Iznenađenje trke bio je Antonijo Pikonija (BMW Vilijams), koji je sjajno iskoristio šansu koja mu se ukazala Hajdfeldovom povredom. Vozio je odlično, u nekim momentima je hrabro ulazio u direktan obračun sa Ferarijevim vozačima i na kraju sedmi prošao kroz cilj. Dvojac BAR Honde, Baton i Sato, odlično su počeli trku, ali su onda navalili problemi. Japanac je vozio agresivno, dobro branio četvrtu poziciju, ali je prilikom prvog svraćanja u boks kompjuter pokazao da mu (možda) uopšte nisu ni dolili gorivo pa je u sledećem krugu morao da ponovi čitavu stvar i tako je „šansa za bolji plasman otišla u nepovrat“. Baton je slično prošao i samo je odličnom vožnjom uspeo da se dokopa osmog mesta i jednog bodića.

Opet moram dragom čitaocu da ostanem dužan šire priče o šampionu Šumaheru i čemernom Barikelu (Ferari), jer bi to bila „priča sa tužnim krajem“. Možda se izbore za koju rečenicu posle sledeće trke koja se 11. septembra vozi na stazi Spa za Veliku nagradu Belgije.