Godinama sam s čežnjom slušala kako stranci putuju avionom iz Madrida do Lisabona za isto novca koliko je koštao taksi od surčinskog aerodroma do centra Zemuna, i to ako je neko imao sreće (ili iskustva) da uđe u kola poštenog taksiste. Hteli – ne hteli, mi smo morali da sledimo onu narodnu „Svaka ptica svome JAT-u“. A onda, prvo su počeli oni preduzimljiviji da odlaze kombijem do Budimpešte i odatle leteli put evropskih metropola za tridesetak evra. Konačno, niskotarifne kompanije su došle nama na noge, na Aerodrom „Nikola Tesla“. Bivši vozač formule jedan, Niki Lauda, lično je upravljao avionom na prvom letu svoje kompanije od srpske prestonice do Beča.
Niskobudžetne avio-kompanije jesu dobitak. Samo treba proveriti da li je u cenu karte uključena aerodromska taksa, koliki kofer je dozvoljeno nositi i ne treba očekivati da će iko ikome „progledati kroz prste“ za malko teži ručni prtljag.
Određen broj ovih kompanija takođe naplaćuje kupovinu karte kreditnom karticom (iako često nemate drugi način).
Hrane i pića nema, što može biti nezgodno kada dugo čekate da avion krene.
Nema ni filmova ni štampe. No, zbog svega toga cena i jeste niska.
TERMINAL (1): U drugoj polovini avgusta trebalo je da odem na seminar u Potsdam, mesto pola sata – metroom – udaljeno od Berlina. U želji da nađem što pristupačniju avio-kartu, obišla sam desetine sajtova agencija i avio-kompanija. Rezultat: 275 evra, Beograd–Beč–Berlin Austrian Airlinesom, povratak Berlin–Riga–Beograd preko Airbaltica, niskotarifne kompanije koja saobraća iz Letonije. Ova veza između Rige i Beograda trajala je svakodnevno celo leto, pa su putnici iz Nemačke, Rusije i drugih zemalja birali nešto duži put do Beograda, zarad nešto manje cene.
Na dan povratka krenula sam u 04:40 iz Potsdama. Na berlinskom aerodromu rečeno mi je da moram da uplatim još 20 plus pet evra Airbalticu. Ovih 20 zato što sam nosila kofer, a s onih pet još ne znam šta. Kada sam stigla u Rigu, imala sam po planu putovanja sat i po vremena do sledećeg leta. Uredno sam se čekirala, ušla u aerodromski autobus koji je trebalo da me odvede do aviona i čekala. I čekala. Mogla sam da posmatram putnike za let u Španiju s kojima smo izlazili na ista vrata, s tim što su oni išli peške do svog aviona, a mi smo čekali da nas prevezu. Nepogrešivo su skretali sa (njihove) predviđene putanje i preskakali ogradu koja ih je razdvajala od autobusa. Zaposleni na aerodromu, stariji čovek, vikao je na njih, mahao rukama, bockao prstima i tako šezdesetak puta dok svi oni nisu otišli, a mi ostali. Onda su na red došli putnici za neki grad u Velikoj Britaniji, i od ukupnog broja samo je dvoje dece htelo da uleti u autobus, ostali se nisu ni osvrnuli u pokušaju da krenu putem od kojeg ih je razdvajala plastična ograda. I dok sam se bavila sociološkim zaključcima o mentalitetu, obavestili su nas da treba da izađemo iz autobusa i vratimo se u prostorije aerodroma. Potom sledi period tišine. Službenice sležu ramenima i ne obraćaju nam se. Konačno, stiže obaveštenje da je let otkazan i da treba da potražimo svoje kofere i drugi avion za put kući. Nas petnaestak poslušno odlazi. Čuju se pesimistične prognoze, ne reagujem na njih. Od kofera, međutim, ni traga ni glasa. Čak i najuporniji među nama shvataju, posle nekog vremena, da je bolje da probamo drugi pristup. Nešto manje od sata čekamo da bismo razgovarali sa službenicom. Naša radost je nepresušna kada nam, na odličnom engleskom, fina devojka objasni da je naš prtljag bezbedan i da za pet sati imamo let za Frankfurt, a odatle za Beograd. Daje nam i kupon za hranu. Pošto je većina nas tog jutra došla iz Nemačke za Rigu, ovaj kružni put izaziva smeh kod jednih, jed kod drugih. Svako prema naravi.
TERMINAL (2): Stojimo u redu na izlaz A3 za Frankfurt. Čekamo. Međutim, službenika nema, a vreme za ukrcavanje prolazi. Kada pokušam da pitam šta se dešava gospođu u uniformi litvanskog aerodroma, ona odmahne rukom, pomalo besno, i kaže da žuri. Setila sam se iskustva svog poznanika koji na pariskom aerodromu Šarl de Gol pitao službenicu gde se nalazi određeni izlaz, a ona mu odgovorila „tamo gde se oduvek i nalazio“.
Vreme za polazak našeg aviona je već prošlo i nastavljamo da stojimo u redu. „Jeste li gledali film Terminal?“, pita neko.
(Za zaboravne, to je filmsko ostvarenje u kojem Tom Henks glumi čoveka koji ne može da ode u svoju zemlju jer je u njoj izbio rat, a ne može ni da se vrati u Ameriku jer nema vizu, i onda počinje da živi na aerodromu.)
Mi već krećemo da otvaramo čokolade kupljene u fri šopu. Pesimistični se javljaju sa čuvenim „Šta sam vam rekao“, dok su oni tiši posedali po podu sa glavom u šakama. Neki već razmišljaju gde bi im bilo draže da provedu noć – u Rigi ili u Frankfurtu. Od onih koji odlaze čujemo da je oluja iznad Frankfurta. Ali ne možemo da ne primetimo da se oni ipak ukrcavaju, a mi ipak ne. Nostalgično razmišljam o JAT-u i o noblicama koje dobijate u avionu i kako mi sada ne bi smetalo što nikad nema soka od paradajza u ponudi. Konačno, službenica dolazi i kaže da možemo da uđemo u avion. Na pitanje da li će nas čekati let za Beograd, odgovara uz mekdonalds smešak: „Nemam informacije, saznaćete kada stignete u Frankfurt.“
Kada sletimo u Nemačku, kao gonjeni trčimo ka avionu koji nas možda čeka.
Trkamo se uz pokretne trake, jedni drugima, poput saobraćajaca, pokazujemo pravac.
Lufthanzin avion na koji su nas usmerili je još tu, pošto je bilo problema i sa drugim letovima, u samom avionu čekamo na neke druge ljude još četrdesetak minuta. Oko jedan ujutru stižemo u Beograd.
Odavno mi se nisu simpatičnijim učinili oni fini, mladi ljudi na pasoškoj kontroli što kažu: „Dobro veče.“
PAMETNI PUTNIK: Kada sam se malo odmorila, brzo mi je bilo jasno da za avio-avanturu niko nije (previše) kriv. Jednostavno, takve stvari se događaju. Avioni imaju tehničke probleme, oluje bivaju, neljubazni i neinformisanih službenika ima svuda i u tolikom broju da kada bi bili vojska, mogli bi da vladaju svetom.
„Lou kost“ letovi jesu poslastica. Samo se i tu treba naučiti. Najvažnije je čitati sve što je na sajtu avio-kompanije, i ne preskakati tekst ispisan malim slovima, jer baš kao i u životu – najvažnije je ono što pročitamo između redova. Evropska komisija za zaštitu potrošača je pre određenog vremena utvrdila da svaka treća avio-kompanija iz zemalja EU pruža nepotpune informacije koje budućeg putnika dovode u zabludu u vezi sa cenom karte.
Međutim, čak i ako znamo sva (ne)pisana pravila, nepredviđene stvari se događaju.
Ali, kada budete hteli da idete u Crnu Goru, a karta košta koliko i put do Štutgarta i Barselone, ponovo ćete otići na sajtove niskobudžetnih kompanija. A ako ovi „naši“ nastave ovako, ne bi bilo previše čudno da za koju godinu putujemo sa presedanjem Beograd–Riga–Tivat. Mada, iskreno, poučena svojim sedamnaestočasovnim letom iz Nemačke, preko Letonije i Nemačke, do Beograda, ja ću u tom slučaju ipak izabrati voz.
Rajan er, jedna od najpoznatijih niskobudžetnih kompanija, objavila je plan kojim bi u budućnosti u svoje avione uvela mesta za stajanje, tačnije nizove stolica kojim bi se broj mesta u avionu povećao za četrdesetak. A da bi vožnja za skromne bila još jeftinija, Rajan er je za neke buduće dane predložio i takse za gojazne putnike, naplaćivanje korišćenja toaleta u avionu, pušenja u „ve-ce kabini“, kao i taksu za putnike koji nose svoju hranu u avion.
Stojeća mesta u avionu kao ideja nisu se dopala mnogima koji smatraju da to ne bi prošlo bezbednosne testove. Međutim, u ovoj kompaniji smatraju da „boing može poslati čoveka na mesec“, a da su pomenuta mesta manji problem. To bi se rešilo tako što će putnici nositi posebne sigurnosne pojaseve, slične onima koje posada koristi tokom leta.
