iz broja 1137
U prošlom broju „Vremena“ nenamernom greškom izmenjena je rečenica u tekstu poverenice za zaštitu ravnopravnosti Nevene Petrušić, pa je umesto „… kao i sva druga prava jesu prava koja pojedinici imaju u odnosu na državu u kojoj žive„, pisalo „kao i sva druga ljudska prava jesu prava koja pojedincima daje država u kojoj žive„. Izvinjavamo se poverenici i čitaocima, jer je zbog ove greške potpuno pogrešno interpretirana ideja ljudskih prava. Naime, država nije ta koja DAJE ljudska prava, već je DUŽNA DA IH POŠTUJE I ŠTITI jer ljudska prava postoje nezavisno od države.
Pokušajte da iz istorije eliminišete renesansnog genija Leonarda da Vinčija, kompozitora Čajkovskog, pesnika Artura Remboa, bluz ikonu Džozefinu Bejker, glumca Roka Hadsona; zamislite da nikad niste pročitali Doručak kod Tifanija, niti slušali R.E.M, niti se divili Mikelanđelu… Da li bi bez njih ovaj svet izgledao ovako kako izgleda danas? Znate li šta ih povezuje?
Za nama je još jedna zabranjena Parada ponosa, još jedna propuštena prilika da sebi i drugima pokažemo da smo kao društvo sazreli i naučili da nas ljudska prava čine ljudima i da smo u stanju da prihvatimo „druge“ i „drugačije“. Protekli dani jasno su pokazali da mnogi još nisu razumeli da su ljudska prava najbolji vodič u proceni granica prihvatljivog ponašanja. Da je tako, potvrđuje i činjenica da se u svesno stvorenoj atmosferi straha i svakodnevnih pretnji nasiljem, mnogim ljudima zaista učinilo da je neminovno birati između bezbednosti i ljudskih prava. Zašto?
Zato što smo dozvolili da ojačaju grupe ekstremista i nasilnika koji sebi daju za pravo da odrede meru slobode drugima, da jednoj manjinskoj grupi odrede gde i kako sme da se okupi i javno govori o svojim problemima. Oni su za sebe uzeli slobodu da ukinu slobodu drugima. Zato što za deset godina, koliko je proteklo od prvog pokušaja da se Parada ponosa održi, država nije ispunila svoju dužnost da stvori takav društveni i pravni ambijent u kojem će svako morati da računa na to da vlada sila zakona, a ne zakon sile i da se pravo primenjuje jednako na sve. Izostala je svih ovih godina adekvatna i odlučna reakcija na nasilje, govor mržnje i zastrašivanje LGBT populacije. Izostao je sistematski i koordinisani rad institucija na promociji ljudskih prava, suzbijanju homofobije i razvijanju duha tolerancije i uvažavanja drugosti i različitosti. Izostala je podrška koju je država dužna da pruži svim ranjivim i marginalizovanim društvenim grupama, uključujući i LGBT osobe. Jer, ko drugi, ako ne država, treba da osigura pоštоvаnjе prаvа nа mirno оkuplјаnjе i slobodu govora – i ova, kao i sva druga ljudska prava, jesu prava koja pojedinci imaju u odnosu na državu u kojoj žive.
Sigurna sam da većina ljudi želi i bezbednost i ljudska prava jer znaju da ove dve vrednosti idu ruku pod ruku i da je pitanje „bezbednost ili ljudska prava“ potpuno izlišno. Bez bezbednosti u okruženju, nema ni lične bezbednosti, a tada prava mogu biti negirana svakom od nas ko se po bilo čemu razlikuje od većine. To se može sprečiti samo ako ljudi prevladaju ravnodušnost prema kršenju ljudskih prava i ako ravnopravnost i poštovanje različitosti postanu naše zajedničke vrednosti koje svesno prihvatamo, suštinski razumevajući da bez njih nema mirnog suživota, društvene stabilnosti i napretka. U protivnom, ostaćemo društvo koje će se iznova suočavati sa iskušenjima ekstremizma, netrpeljivosti, mržnje i nasilja prema drugima i drugačijima, propuštajući šansu da izađe iz postojećeg stanja stvari i novim generacijama utre put ka otvorenom demokratskom društvu u kojem se raznolikost rodnih, seksualnih, kulturnih i drugih ljudskog identiteta prihvata i uvažava.
