Na dočeku vaterpolista iz Šangaja, koji je bio domaćin Svetskog prvenstva u vodenim sportovima, nije bilo poznatih lica iz „sveta politike“. Državni vrh, tradicionalno prisutan na najvažnijim utakmicama vaterpolista, ove godine je izostao jer je bio zaokupljen većim pitanjima od loptanja u bazenu. Nije čak viđena ni ministarka sporta rada da se uvek nađe u takvim situacijama.
Glavna zvezda ovog dočeka bila je „osoba za medije“ kompanije Telekom Srbija, koja je finansijski podržala najuspešniji srpski sportski proizvod, što mu nekako dođe i normalno: oni koji su dali novce mogu da se slikaju sa onima koji su doneli rezultat.
Sad, može se reći da uspeh nije postignut, jer titula koja je neočekivano osvojena pre dve godine u Rimu nije odbranjena, ali ako se pogleda „šira slika“, onda je ovo dobar rezultat. Finalna utakmica je izgubljena „tesno“, posle produžetaka, i da je bilo malo više koncentracije prilikom izvođenja peteraca, titula je mogla da se slavi u Beogradu.
Pre Svetskog prvenstva, ekipa je osvojila Svetsku ligu, čime je obezbedila učešće na OI u Londonu naredne godine. Osvajanje olimpijske zlatne medalje je cilj ove generacije i u tom kontekstu treba posmatrati sva takmičenja koja tome prethode, kao delu priprema za ono što je najvažnije u karijeri svakog sportiste (osim u slučaju fudbalera i tenisera).
Vaterpolisti, koje sa klupe i iz bazena predvode dvojica Udovičića, kontinuirano i uporno godinama osvajaju trofeje, bilo da su na samom vrhu, bilo da su za stepenicu ili dve ispod. Vaterpolo nije fudbal, po popularnosti i globalnoj prisutnosti, ali nije ni kriket pa je Englezima titula svetskog prvaka najvažnija na svetu. Vaterpolo je, tradicionalno, srpski „nacionalni sport“ – to pokazuje broj osvojenih medalja u reprezentativnoj i klupskoj konkurenciji i time bismo mogli više da se bavimo nego nekim tradicionalnim gubitnicima (kao što su fudbaleri, na primer).
Za razliku od ranijih generacija, koje su nastupale pod zastavama SFRJ, SRJ i SCG, ovo je „čist srpski proizvod“ i pravo je čudo kako sve to uspeva u državi koja ima jedan i po bazen i jedan i po vaterpolo klub. To što je taj klub, VK Partizan, jedan od najvećih u Evropi i aktuelni šampion kontinenta, ne umanjuje značaj činjenice da i oni koji žele da se bave ovim sportom jednostavno nemaju gde to da rade.
S druge strane, iz godine u godinu dolaze novi i novi talenti koji nastaju u tihim školama vaterpola u Beogradu, školama koje postoje više zbog entuzijazma trenera i roditelja, nego što država ima neki strateški plan kako da „to“ pomogne. Prednost srpskog vaterpola leži i u činjenici da je veliki broj bivših velikih igrača aktivno u ovom sportu (izuzev Aleksandra Šapića) čime je osigurano prenošenje šampionskog znanja i mentaliteta na nove generacije, jer klinci imaju mogućnost, kao u retko kom drugom sportu, da uče od zaista najboljih: od ljudi koji su u svojoj igračkoj karijeri sa klubovima i reprezentacijom osvojili sve što se moglo osvojiti, koji su bili najbolji strelci ili golmani i koji znaju kako pobeđivati u kontinuitetu.
Na prošlom prvenstvu najbolji je bio Vanja Udovičić, ove godine je tu palicu preuzeo Filip Filipović, u Londonu će opet biti neko od njih dvojice ili Andrija Prlainović ili ko drugi iz tima. Njih je već sada moguće porediti sa Igorom Milanovićem, Vladimirom Vujasinovićem ili Aleksandrom Šapićem, i po onome kako sada stvari stoje, oni će nadmašiti svoje prethodnike koji imaju status legendi srpskog sporta.
Javnost, zbog toga što je to sport u kome se vidi više telo nego lice, još uvek nije upoznata sa većinom reprezentativaca, ali i ova generacija ima „srcelomce“ u likovima Vanje Udovičića i Nikole Rađena, koji je poput Danila Ikodinovića često na meti paparaca, jer je oženjen „kraljicom splavova“ – pevačicom Anom Kokić. Tako je sasvim moguće da negde u Beogradu sedite pored Filipa Filipovića, najboljeg igrača sveta, koji je sa 24 godine već osvojio sve osim olimpijskog zlata, a da zapravo i ne znate o kome je reč.
Javna prepoznatljivost je važna u situaciji kada Savez, često prepušten samom sebi (dok se za potrebe fudbalskog trening centra daju milioni dinara), nije u mogućnosti da obezbedi najbolje uslove za najbolje na svetu, pa se dešava da najbolja srpska reprezentacija nema dovoljno slobodnih termina u svom gradu u toku priprema umesto da imaju svoje bazene u kojima bi se na miru pripremali.
Ovako, vaterpolisti moraju pomalo da budu i manekeni da bi zainteresovali „poslovne krugove“ da podrže projekat „Zlato u Londonu 2012“, čime bi ciklus bio zaokružen i čime bi se pokazalo da je i u Srbiji moguće planirati četiri godine unapred. Ovoj reprezentaciji u tom smislu treba pomoći i kada je „teška politička situacija“ jer je to normalno stanje u Srbiji. Ne mora niko da ih „primi“ – važno je obezbediti im dobru vodu, čiste peškire i mir da urade ono za šta treniraju čitav život.
