Dodatna nastava

Šta radi student kada se probudi jednog jutra i shvati da su svi rokovi odavno prošli, a treba platiti stanarinu, menzu, telefon. Ni roditeljima ne pretiče mnogo, kladionica nešto slabo donosi prihode u poslednje vreme, pozajmice ne dolaze u obzir (još nije vratio ni one od ranije), nema tetku na Novom Zelandu (a ni u Beogradu da ode bar na nedeljni ručak), a drugarica koju ne može da odbije zove ga na novogodišnji koncert Đoleta Balaševića. Tugovati ili… možda zaraditi lovu?

Prosečan student Beogradskog univerziteta dolazi iz unutrašnjosti i pošto više ne može da živi u „toplom roditeljskom domu“ mora za početak da nađe neki smeštaj. Oni koji su učili i davali ispite na vreme (tzv. redovni ili „na budžetu“) mogu da konkurišu za studentski dom i u toj najjeftinijoj varijanti mesečna stanarina, koja je od 1. januara 2002. skuplja za skoro 70%, iznosi od 410 dinara u najlošijim domovima do 670 dinara u domovima prve kategorije. Naravno, nema više ni „maminog ručka“, a menza (takođe od 1. januara) košta 1085 dinara mesečno. Za one koji stanuju privatno trošak je mnogo veći – bar 70 do 100 DM za sobu, mada cene skaču zbog najavljenih oštrih kontrola u studentskim domovima. Cena neophodnih udžbenika je od 300 dinara pa naviše, puta broj ispita, puta više knjiga za jedan ispit… Studenti su snalažljivi, pa uštede koji dinar kupujući kopije i skripte po nešto nižoj ceni, ali svejedno košta.

Pored kafića na fakultetima teško da neko može svakodnevno da prolazi, a da ne svrati povremeno bar na jednu kafu. Neko će možda reći da je ovo luksuz, ali ko nema običaj da svrati u kafić možda voli kolače ili puši ili surfuje po Internetu.

Prema rečima studenata, menza baš i ne zadovoljava njihov apetit (posebno u vreme „udarničkog rada“ tj. ispitnih rokova) a to znači – ponoćna poseta obližnjoj pekari, kojih, gle čuda, ima u izobilju baš u okolini studentskih domova. Najmanje 30-40 dinara za veče. Tu su onda pozorište, bioskop, koncerti, utakmice što je stvar opšte kulture koja se najviše formira tokom studiranja. Budžet dodatno opterećuje i račun za mobili telefon, sve popularnija spravica među studentima (nije džabe Mobtel davao studentski popust). Ako saberete sve pobrojano, ispada da je za život studenta u Beogradu potrebna otprilike jedna prosečna plata u Srbiji.

Posle svih ovih minusa treba naći neki plus, odnosno izvor prihoda. Opet za one „dobre i vredne studente“ postoje studentski krediti i stipendije. Ali, za razliku od cene ishrane i smeštaja u studentskim domovima, visina kredita nije promenjena od 1. oktobra prošle godine i iznosi u proseku 1875 dinara – uz napomenu da od oktobra nije isplaćen nijedan. Ovih dana najavljuje se početak isplate, a studenti su već nestrpljivi. Ipak, mora se priznati da je u protekloj školskoj godini dinamika isplate maksimalno poštovana i da su, za razliku od nekih prethodnih godina, studenti na vreme dobijali čekove, pa se nadaju da će tako biti i ove.

Ko reši da pored ovoga zaradi nešto „na svoju ruku“ zarada, naravno, zavisi od posla. U nekoliko omladinskih zadruga su nam rekli da su najviše traženi dnevni poslovi i oni koji ne oduzimaju previše vremena. Dnevnica je oko 600 dinara odnosno 30-42 dinara na sat, zavisi od zadruge, uz napomenu da se dežuranje na sajmovima plaća 720 dinara na dan. Kada je reč o davanju časova, cena je od 200 do 300 dinara dvočas. Bejbisiting (čuvanje dece) plaća se prema dogovoru, pa su naše sagovornice izrekle različite tarife: od 150 maraka mesečno za čuvanje samo radnim danom, 250 maraka mesečno za posao od 9 do 14h, do trista dinara po jednom čuvanju. Saobraćajni fakultet je nedavno monitoring saobraćaja plaćao 45 dinara po satu. Rad u kafićima se prilično ceni pa je mesečna plata od 150 do 400 maraka, ponegde i uz obezbeđen smeštaj i hranu. A na to treba dodati i bakšiš koji je često veći i od same plate.

A zašto bi neko natovario sebi na leđa dodatni posao, pored fakulteta, odnosno studiranja i učenja? Brankica sa Farmaceutskog fakulteta kaže da je počela sa čuvanjem dece kada je obnovila godinu pa je „bilo bezobrazno tražiti pare od roditelja koji nisu mogli mnogo da pruže“. Posao je našla preko oglasa. „Mislim da student može sam da se izdržava radeći neki posao, ali je onda fakultet potpuno zanemaren.“

Olja, međutim, živi sa roditeljima, iz Beograda je, na drugoj godini Pravnog fakulteta. Od para koje je zarađivala bejbisitingom „mogla je sve da kupi, ali da živi sama nije sigurna da bi mogla da se izdržava samo od toga“. A počela je da radi jer tetka ima obdanište pa su se ljudi preko nje raspitivali i tražili nekoga za čuvanje dece.

Studenti – „profesori“ kažu da je davanje časova više prilika da se popuni džeparac nego da se dođe do neke ozbiljne zarade.

Slađana sa treće godine Fakulteta političkih nauka kaže da su je isključivo finansijski razlozi naveli da potraži posao i da se od svoje plate kompletno izdržava, a radi u jednom kafiću u tržnom centru na Banjici. „Plata je 150 maraka plus bakšiš. Od toga plaćam smeštaj, hranu, garderobu, izlaske… Sreća je da živim u domu pa je bar tu malo manji trošak.“

Kaže da radi otkako je došla u Beograd i da je do sada promenila više poslova ali teško je naći pravi. Sadašnji je našla preko poznanika. Na pitanje kako usklađuje posao sa obavezama na fakultetu priča:

„U zavisnosti od smene na poslu pokušavam da stignem na sve obavezne vežbe, zavisi od razumevanja profesora jer neki su i sami radili pa znaju kako je kad se mora, ali neki ne reaguju baš pozitivno. Što se mene tiče, najviše bih volela da ne moram da radim i da moji mogu da me izdržavaju. Kad su ispiti onda po ceo dan ne spavam. Studentima koji rade posao oduzima mnogo vremena, uskraćeni su za mnoga zadovoljstva…“

Šta na ovo kažu roditelji?

„Ne treba ti da zarađuješ sad, otišao si da studiraš pa sedi i uči. Polaži ispite a kad dobiješ diplomu onda traži posao i radi, ima vremena“, prepričao nam je reakciju svojih roditelja jedan student treće godine Filozofskog fakulteta. Njegovi roditelji kažu da su poslali sina u Beograd da studira i završi školu, a ne da se sam izdržava. „Ako treba, mi ćemo da se pomučimo, pozajmimo ili šta već, a ti misli na ono što je tvoj posao – a to je učenje! Uostalom, kako misliš da stigneš i na fakultet i da učiš i da radiš…“

Međutim, Slađana kaže: „U početku roditelji nisu ni znali da radim i nisu baš odobravali, ali smo se kasnije dogovorili i rekli su mi: ako mogu da uskladim sa fakultetom, slobodno… Shvatili su da je to jednostavno nužda i da je ovde mnogo skuplji život nego kod kuće“.

Studenti se često žale kako nemaju vremena za sebe, jer moraju mnogo da uče, uz sve ostale obaveze koje fakultet nosi. Ipak, većina i sadašnjih i bivših akademaca slaže se da im je to bio najlepši period u životu. Studirati i zarađivati za nekoga je nasušna potreba, za nekoga zabava ili možda čista radoznalost. Ali znanje i iskustvo koje se stekne radom u vreme studiranja ume da bude dugovečnije, nekad i korisnije u životu, od onog naučenog iz knjige.