Čija istina je prava istina

O Mariji Magi Magazinović se više od deset godina unazad piše kao o kolaboracionistkinji. Ona je, podsetimo, jedna od žena koje su menjale društvo: bila je prva diplomirana studentkinja filozofije, rana prevoditeljka ključnih evropskih feministkinja, prva žena-službenik u Narodnoj biblioteci Srbije, prva zapisničarka u Narodnoj skupštini, prva novinarka „Politike“, ugledna profesorka Prve ženske gimnazije, zagovornica moderne igre, koreograf, pedagoškinja igre – jedna od najistaknutijih žena ovih prostora. Pomenuta nova slika o njoj povod je nedavno objavljenoj knjizi Svetlane Tomić Maga Magazinović – Sećanja, činjenice, interpretacije (Fakultet za strane jezike, Alfa BK univerzitet), koja je nastavak studije Slavne i ignorisane: Ka kritičkoj kulturi pamćenja.

Svetlana Tomić za „Vreme“ navodi da su „kao dokazi o kolaboraciji korištena dva teksta objavljena u „Prosvetnom glasniku“ 1942. godine. Njen savremenik i muzički saradnik Živojin Zdravković, međutim, u nekoliko navrata je svedočio o tome da je Maga Magazinović na samom početku Drugog svetskog rata odbila saradnju sa nemačkom vojskom te da je posle rata o njoj nastala „zlonamerna zabuna“. U štampanim memoarima Magazinović je pisala da joj je stan bio rekviriran, što pokazuje da je bila u nepovoljnom položaju kod okupatora. Učenik Mage Magazinović, Branko Marković, pamtio je da su je partizani poštovali. Njena savremenica, istoričarka igre Milica Jovanović, navela je da je Magazinović organizovala igre na „Kolarcu“ „u želji da spase svoje učenike od odvođenja na prinudni rad ili u logore. Dakle, Magu Magazinović savremenici nisu osudili za kolaboraciju, naprotiv, posle rata ona je obavljala značajne funkcije.“

DVA TEKSTA

Povod da se 2009. godine Maga Magazinović razmatra u kontekstu kolaboracije a da se 2015. definiše kao kolaboracionistkinja, navodi Svetlana Tomić, bila su dva teksta koja je Magazinović objavila u „Prosvetnom glasniku“ 1942. godine, a na koje je ukazala istoričarka Olivera Milosavljević. „Nedvosmisleno je tačno da se u tim odlomcima nalaze nacionalšovinistički stavovi koji podilaze ideologiji Milana Nedića, antisemitizam, i gotovo divljenje Hitleru. No, celim tekstovima se nije pristupilo dovoljno pažljivo. Ne zna se kako i kada su ti tekstovi nastali, da li su trpeli neke uredničke intervencije. Neke su reči naglašene kao i u tekstovima drugih autora ‘Prosvetnog glasnika’, stil pisanja razlikuje se od njenih ranijih tekstova, njeni višedecenijski učvršćeni humanistički stavovi i delovanja odjednom su preokrenuti.“ Sama Magazinović nije se nikad ogradila od stavova koje je iznela u tekstovima „Prosvetnog glasnika“.

Svetlana Tomić navodi da se istoričarka dr Nadežda Mosusova nedavno, prva posle pokušaja dr Milana Ristovića iz 2009. godine da objasni ovu vrstu preokreta kod Mage Magazinović, uhvatila u koštac sa tom temom. „Pre Mosusove, očekivali bismo temeljan rad drugih istoričara kolaboracije, ali nažalost do toga nije došlo. Radije su se ponavljale ili prepisivale već napisane tvrdnje premda ih je trebalo temeljno proveriti. U javnost se stalno lepila negativna etiketa o Magi Magazinović, čak se za nju pominjalo da je fašista. Iznenađujući je podatak koji je iznela prof. dr Vera Obradović da je vršen pritisak od strane Helsinškog odbora za ljudska prava da se u galeriji Artget Kulturnog centra Beograda ne održi tribina o Magi Magazinović. Tribina je ipak organizovana novembra 2011. godine.“

DRAGUTINOVIĆEVA SVINJARIJA

Činjenice su, kaže Svetlana Tomić, sledeće: „odmah po završetku Drugog svetskog rata Maga Magazinović nije bila osuđivana. Ako je bila deo priče o izdaji ili kolaboraciji, kako i zašto je izbegla kaznu, na primer streljanje? Činjenica je da je kao penzionisana nastavnica pozvana da radi na Kolarčevom univerzitetu, gde je vodila Folklornu grupu do 1948. godine. Nakon toga do 1955. predavala je u Baletskoj školi „Lujo Davičo“, koja je ponela naziv po njenom učeniku. Šta je sama Maga Magazinović otkrila u nikad objavljenom Pogovoru, završnom delu druge manje poznate verzije memoara koju je 1966, dve godine pred smrt, poslala Zavičajnom odeljenju biblioteke u Užicu, mestu u kojem je bila rođena? U tom tekstu Magazinović je kao svoja ‘najružnija iskustva’ ispovedila da ju je u dva navrata napao najugledniji muzički kritičar ‘Politike’, Branko Dragutinović, tada pomoćnik direktora Opere beogradskog Narodnog pozorišta. Prvi put 1949. njegov napad nije imao posledica, ona je čak i dobila zadovoljenje, posao u školi ‘Lujo Davičo’. Ali drugi napad iz 1954. godine obeležio je njenu sudbinu. Dragutinović se okomio na izvođenje njene igre Jelisavka Obilića majka (deo njenog

čuvenog kosovskog triptiha: Smrt Majke Jugovića i Kosovka devojka), na maliciozan način povezao je njen scenski rad sa Nedićem (jer je za vreme okupacije izvodila igre na ‘Kolarcu’), upisao njenoj igri reakcionarstvo i tražio od političara da reaguju. Šta je konkretno zamerio? Dragutinović, koji je inače bio poznat kao kritičar koji se interesovao za sve vrste svetovne i crkvene muzike, zamerio je pojavljivanje kosovskog barjaka, ‘zastave sa kamuflirano-stilizovanim krstom’ u jednoj sceni.“

Maga Magazinović je u Pogovoru objasnila da je od urednika „Politike“ tražila da objavi njen odgovor Dragutinoviću. To joj nije odobreno, pa je pokrenula tužbu protiv Dragutinovića. Sud je, nakon godinu dana otezanja, presudio u korist „slobode umetničke kritike“. Tu „slobodu umetničke kritike“ njena sledbenica i savremenica Smiljana Mandukić definisala je kao „Dragutinovićevu svinjariju“, koju je on neretko umeo da priređuje umetnicima, često sa veoma ozbiljnim posledicama po umetnike. Svetlana Tomić navodi da je „Magazinović upozorila javnost da napad Branka Dragutinovića ne dolazi od nepoznavanja njenog rada već od političke potrebe da se dodvori novoj vlasti a da ‘Jelisavki podmetne nekakvu političku pozadinu’. Objasnila je da je njen rad na ‘Kolarcu’ bio prinudan. Podsetila je da je pre Drugog svetskog rata, 1935. godine, upravo Dragutinović najpohvalnije pisao o toj istoj Jelisavki. Ona nije precizirala druge detalje o Branku Dragutinoviću. Njih je otkrio dr Boro Majdanac u studiji iz 2010. Pozorište u okupiranoj Srbiji i time u stvari pokazao čitaocima koliko je teško suditi o kolaboraciji. Tokom okupacije, zapravo je Dragutinović radio za Jonićevo Ministarstvo prosvete, pišući izveštaje o kulturnoumetničkom programu na Kolarcu. Prilikom pisanja o presudi Vojnog suda jednom drugom novinaru, 1945. godine u ‘Politici’ se za Dragutinovića tražila smrtna kazna i žalilo se što je Dragutinović prošao nekažnjeno.“

Muk koji je izazvala Dragutinovićeva kritika pretio je da uništi ukupan rad Mage Magazinović. Pa ipak, 1963. godine Magina sledbenica Smiljana Mandukić organizuje svečanost Magi u čast, a već naredne „Politika“, koju je Magazinović obeležila kao prva novinarka, objavljuje intervju sa njom koji je napisala Olga Božičković. Upravo u to vreme Maga Magazinović šalje svoje memoare u Novi Sad Matici srpskoj, niz dokumenata i rukopisa dostavlja u Beograd Muzeju grada, ponovo prekucava svoj tekst odbrane, dodaje mu Pogovor, i 1966. šalje tu novu verziju memoara Zavičajnom odeljenju biblioteke u Užicu.

Povodom njene smrti 1968. godine, kaže Svetlana Tomić, objavljeni su nekrolozi puni divljenja, a ubrzo zatim o značaju njenog rada pišu enciklopedije, leksikoni novinarstva, muzike, igre, baleta, književnosti, istorije ženskog gimnazijskog obrazovanja, naučne studije, akademski radovi, monografije. „Dakle, ako pogledamo činjenice, imamo sledeće: sa jedne strane impresivnu biografiju, ogroman značaj i doprinos jugoslovenskoj i srpskoj kulturi, avangradnu umetnicu koja je pomerila kako granice individualne slobode tako i društvene norme prihvatanja novog i drugačijeg, obavljala značajne uloge pre i posle Drugog svetskog rata, i sa druge strane, optužbe za kolaboraciju bazirane na dva teksta, nedvosmisleno, nacionalšovinističkog sadržaja, napisana stilom koji odudara od svega ostalog što je Magazinović napisala, ispunjena stavovima i sadržajem koji je u direktnoj suprotnosti sa njenim delima, još važnije u direktnoj kontradikciji sa percepcijom ličnosti Magazinović od strane njenih savremenika.“

Kako protumačiti činjenice i šta je istina?