“Boško Buha” ima 75 godina

Ovog ponedeljka 13. oktobra, pozorište za decu “Boško Buha” napuniće 75 godina, što više nego dovoljno govori o njemu i njegovim predstavama. Za sve ove godine realizovano ih je oko 300, a zbog njih je u “Buhinom” gledalištu bilo skoro pet miliona dece, njihovih roditelja i nastavnika.

Od 2014. “Buhine” predstave igraju se na privremenoj adresi, u UK “Vuk”, zato što se prostor ovog pozorišta u zgradi na Trgu republike 3 rekonstruiše. Iako je čvrsto najavljivano da će radovi biti završeni do jubileja, “Boško Buha” će ovaj svoj važan rođendan proslaviti kao podstanar. Zadovoljni su što će ga u ovoj godini, bez gotovo ikakvog budžeta za kulturu, obeležiti premijerom a ne nekom od postojećih predstava. Biće to komedija Igra Mile Mašović Nikolić i Milice Kralj, u režiji Milice Kralj, o tome kako svet vidi devojka kojoj uglavnom svi zameraju da je nezainteresovana za događaje oko sebe.

Međutim, bez obzira na nepovoljne okolnosti u kojima se odvija jubilej, njegova važnost ih prevazilazi. Zato u razgovoru sa Milenom Depolo, dramaturškinjom “Boška Buhe” preovlađuju i lepe uspomene i vedre teme.

foto: promo

“Ne znam koliko je javnosti poznato da je za postojanje Pozorišta ‘Boško Buha’ posredno zaslužan najveći srpski komediograf Branislav Nušić”, kaže na početku. “On je, pored svog spisateljskog, diplomatskog i ostalog rada, ulagao mnogo truda da kod nas zaživi pozorište za decu. Lično je, zajedno sa učiteljem Mihailom Sretenovićem, 1904. godine osnovao prvi takav teatar: Malo pozorište. Sam je za njega pisao komade, a bio je i dramski pedagog, reditelj, scenograf, kostimograf, rekviziter, sufler… I upravo u ovom pozorištu se njegova ćerka Gita Predić Nušić zarazila scenom. Ova ljubav je u njoj ostavila tako dubok trag da nikada nije odustala od misije da beogradska i srpska deca dobiju svoje pozorište. Godine 1937. osnovala je sa suprugom Milivojem i bračnim parom Vukadinović, Sofijom i Živojinom, Pozorište ‘Roda’, koje je 1950. preraslo u Pozorište ‘Boško Buha’.”

U prvoj deceniji svog rada, priča Milena Depolo, Pozorište “Boško Buha” je imalo dečje sekcije: dramsku, baletsku i muzičku, čiji su najtalentovaniji članovi igrali u predstavama rame uz rame sa profesionalnim glumcima, i to takvim kao što su Mića Tatić, Dragutin Dobričanin, Kapitalina Erić, Miodrag Petrović Čkalja… Rad sa decom bio je važan koliko i proizvodnja predstava.

“Pozorište je imalo i svog stalno zaposlenog pedagoga, Veru Tobdžić Vucelić, koja je osim rada sa decom, održavala komunikaciju sa publikom, pokretala preko škola različite programe i ankete čiji su se rezultati klasifikovali i proučavali u pedagoškom odeljenju Pozorišta. Za takvim radnim mestom pozorišta za decu i mlade danas prosto vape i mi se divimo kada čujemo da u nekim razvijenim zemljama zapadne Evrope ona postoje, a ispostavlja se, eto, da je još pedesetih godina prošlog veka ‘Buha’ imao takvu osobu u svojim redovima. Inače, član dečje dramske grupe bio je Mihailo Todorović Kepa, dobri duh i legenda ‘Buhe’. On zapravo nikad nije napustio ovu kuću – ostao je u njoj do penzije kao inspicijent, i upravo je njegova odanost i ljubav prema ‘Buhi’ i svim ljudima koji su kroz ovu kuću prošli jedna od najlepših pozorišnih priča.”

Milena Depolo kaže da je “kao beogradsko dete, od najmlađih dana bila publika ‘Buhe’, a moja majka je kao dete bila član dramske sekcije koju sam pominjala, pa je emotivna povezanost evidentna. Osim toga, uvek sam cenila i smatrala veoma značajnim što se ‘Buha’ obraća maloj i mladoj publici sa poštovanjem, ne smatrajući je samo budućom publikom pozorišta za odrasle već publikom koja je SADA i OVDE najvažnija na svetu. Pozorištu za decu i mlade se u ovoj kući pristupa sa najvišim profesionalnim standardima, ljubavlju i uvažavanjem.”

Asocijacije na “Buhu” su mnoge, ali nekako u prvom planu je – bajka. Pozorište joj je sve ove godine ostalo verno iako je naročito devedesetih bilo primedbi da nije vreme za bajke.

“U nekom trenutku postalo je uvreženo shvatanje da su bajke književna vrsta koja ulepšava stvarnost, pa se i u svakodnevni govor uvukla fraza ‘život nije bajka’. A ja bih, naprotiv, rekla da život jeste bajka, odnosno da je bajka ogledalo života. Bajke se obraćaju svim nivoima ljudske ličnosti i mnogi veliki psiholozi, psihoterapeuti i psihoanalitičari koriste bajku kao oruđe za rad sa pacijentima – poznato je delo Bruna Betelhajma Značenje bajki. Njihova uloga je od neprocenjivog značaja za razvoj ličnosti i sticanje sposobnosti rasuđivanja – to je prvi susret deteta sa borbom dobra i zla. Verovatno je Studio Dizni najviše doprineo tome da oštrica bajke bude ublažena, ali mi u pozorištu imamo slobodu da tretiramo bajke na način koji odgovara našem istorijskom trenutku”, kaže Milena Depolo i podseća: “Baš devedesetih godina Milan Karadžić je postavio dramsku bajku Igora Bojovića Šargor koja je govorila o tome šta je suština rata, kako se on proizvodi, u čemu je krivica masa koje dozvoljavaju da ih opčine vođe s opakim namerama. Savremene dramske bajke koje se igraju na našoj sceni nikad nisu lišene pogleda na društvene okolnosti u kojima se izvode”.

foto: andrija mihajlović

Problemi zbog prostora ovog pozorišta nisu novi, poznati su mu od osnivanja. Milena Depolo priča da je prvih šest godina “Boško Buha” funkcionisao na različitim adresama. Kancelarija i probna sala bile su u Osnovnoj školi “Njegoš”, dekor na Topčiderskoj pozornici, radionica na Kalemegdanu, a predstave su se igrale dva i li tri puta nedeljno u Beogradskom dramskom pozorištu ili na Kolarcu.

“Reklo bi se – slična situacija ovoj u kojoj smo danas. A onda je 1953. godine, zahvaljujući trudu i lobističkom radu Gite Predić, kao i Đurđinke Marković, nove upravnice, donesena odluka da se ‘Buhi’ dodeli sala u palati ‘Istra’ na Trgu republike, nekada zvanom Pozorišni trg. Predlog za prihvatanje ove odluke zastupao je narodni odbornik i velikan pozorišta Raša Plaović. Godine 1956. izvedena je prva predstava u novoj kući Veseli snovi Sergeja Mihalkova u režiji Miroslava Belovića.”

Smatra da “nije bilo upravnika ‘Buhe’ koji se u većem delu svog mandata nije bavio nekim problemom u vezi sa zgradom. I Mihailo Farkić se još sedamdesetih godina borio za renoviranje sale za koje nikada nije bilo dovoljno novca. A onda 1986. upravnik postaje Ljubivoje Ršumović, čiji je dolazak na čelo kuće ispratio novinski naslov Volim probleme!. I zaista, Ršuma je odmah dočekao problem – požar u zgradi nakon kog Protivpožarna policija donosi rešenje o zabrani rada. Tada se ponovo aktiviraju priče o rekonstrukciji, urađen je i idejni projekat, ali ona je više puta odlagana. U jednom trenutku bilo je reči i o eventualnom prelasku pozorišta u privatno vlasništvo. A onda je 1995. Ljubivoje Ršumović podneo ostavku, koju je povukao posle čvrstog obećanja tadašnjeg gradonačelnika Čovića da će rekonstrukcija početi u najkraćem mogućem roku. Ona je zaista počela već sledeće godine, ali je opet obustavljena zbog nedostatka novca.”

Zatim “1997. članovi glumačkog ansambla i tehnike formiraju Tim spasa i sami pokreću akciju uređivanja Pozorišta. U pomoć je priteklo i nekoliko firmi, kao i građani Beograda koji su pomoć donosili u hrani, novcu i materijalu. Ovo, naravno nije bila prava rekonstrukcija, već samo elementarno osposobljavanje pozorišta da bi u njemu mogle da se izvode predstave.”

I nakon toga nije prestala ni potreba ni želja da se ovo pozorište jednom za svagda rekonstruiše i najveću odgovornost za to je preuzeo Milorad Mandić Manda kada je 2014. postao upravnik.

foto: promo

Milena Depolo priča da je “on ličnim kontaktima i ogromnim radom sam nabavio veliku količinu novca, materijala i druge opreme za pozorište, organizovao razne akcije čiji je cilj bio ukazivanje donosiocima odluka i široj javnosti na naš problem, ali nažalost, usred te velike borbe, Manda je preminuo na sceni tokom premijere predstave Petar Pan”.

Pre dve godine, na Svetski dan pozorišta za decu, 20. marta 2023. članovi ansambla i zaposleni Pozorišta “Boško Buha” pozvali su predstavnike medija da bi ih upoznali sa situacijom u kojoj se kuća nalazi. Neposredno pre toga u medijima je najavljivo izmeštanje Pozorišta u renoviranu zgradu Pošte na Savskom trgu, a zbog nerešenih imovinsko-pravnih problema vlasništva nad prostorijama u palati Istra. Svi zaposleni bili su jednoglasni da Pozorište mora da ostane na svojoj staroj adresi.

“Naš apel naišao je na ogromnu podršku esnafa i čitave javnosti, koja nam je veoma značila i davala nam podstrek da ne odustanemo. Međutim, sećam se i toga da je, nakon sastanaka koje su članovi našeg kolektiva održali sa predstavnicima republičkih i gradskih vlasti, bilo u određenim medijima i među kolegama optužbi za kolaboraciju sa vlastima iako je činjenica da u pozorištu rade ljudi različitih političkih uverenja ili bez ikakvih političkih uverenja, i da su takvi različiti ljudi bili ujedinjeni u zahtevu da pozorište ostane na Trgu. I za to smo imali podršku i esnafa, i oko dvadeset hiljada građana koji su potpisali peticiju. Podrška i solidarnost su nam veoma značili, kao što je i danas čitav esnaf solidaran i stoji uz svoje kolege iz Narodnog pozorišta, ali i Šabačkog, i iz svih drugih institucija i ljudi koje trpe pritiske i ograničavanje slobode.”

Posle raznih imovinsko-pravnih zavrzlama, krajem aprila prošle godine javljeno je da su počeli radovi i da će trajati 500 dana. Od tad, uprava “Buhe” je izbegavala konkretne odgovore o rekonstrukciji. Milena Depolo sad kaže da “postoje stručnije osobe i one koje su bolje upućene od mene u ovu temu. Ono što mogu da kažem je da radovi jesu u toku i da se napredak vidi. Kada je ovako velika rekonstrukcija u pitanju, treba očekivati da oni potraju. Mi očekujemo, a sada i deluje da će tako biti, da sve bude završeno u doglednoj budućnosti.”

...

Nova pozorišna sezona je počela nedavno, sa saznanjem da novca za premijere neće biti pa samim tim ni premijera. “S jedne strane, nema novca, nema FEST-a, nema BITEF-a, nema ničega, a sa druge strane se osnivaju novi festivali koji, kako je najavljeno, treba da pariraju Kanskom festivalu, a na čiji bojkot pozivaju sva relevantna udruženja i asocijacije filmskih radnika”, kaže Milena Depolo.

“Naše pozorište je započelo rad na novoj predstavi pre ovog ukidanja sredstava, tako da ćemo imati jednu premijeru u ovom jesenjem delu sezone – u pitanju je predstava Igra Mile Mašović Nikolić i Milice Kralj, koja je i režirala predstavu.”

I, to bi bila sadašnjost Pozorišta “Boško Buha”, najstarijeg pozorišta za decu u Srbiji. Na kraju pres materijala povodom jubileja piše da posle sedamdeset pet godina postojanja, kao da se zatvorio neki krug. I da sve ono što se dogodilo između, sve te scenske bajke, sav posvećeni rad i značajni umetnički uspesi ipak znače. Kao i da će ovoj kući sa velikom i značajnom tradicijom biti omogućeno da se vrati na svoju matičnu scenu na Trgu republike odakle je privremeno iseljena pre 11 godina.

Ovog oktobra „Vreme“ slavi i časti – čak 35 odsto popusta za naš 35. rođendan! Važi za polugodišnje i godišnje pretplate. Pretplatite se sada!