Aca Vučković iz Direkcije za razvoj Elektroprivrede Srbije ne misli da je tarifni sistem po kojem se naplaćuje struja u Srbiji komplikovan, naprotiv. Radi se o procentnom računu ili, kako se to u nižoj matematici kaže, razlomcima. U samo nekoliko minuta, nakon poduže i veoma posećene konferencije za štampu EPS-a, objasnila nam je ono što prema anektama ne razume bar dve trećine građana Srbije. Potrošnja je podeljena u tri tarife: zelena, najjeftinija, za potrošnju manju od 600 kilovat-časova u periodu od trideset dana, plava je nešto skuplja i važi za narednih hiljadu kilovata potrošenih u istom roku, a sve više od 1600 kilovata ulazi u crvenu, najskuplju tarifu.
Kod jednotarifnog brojila računica je krajnje jednostavna, potrošnja u određenoj tarifi množi se sa jedinstvenom cenom kilovata za tu tarifu, sabere se broj za tri tarife, doda obračunska snaga i – to je to. Problem su dvotarifna brojila, jer se računa famoznim razlomcima. Očita se ukupna potrošnja u višoj i manjoj tarifi i u odnosu na prethodno merenje uspostavi proporcija između ta dva broja. Dalje je kao i kod jednotarifnog brojila, samo što nam dobijena proporcija služi da utvrdimo koliko će se od potencijalnih 600 zelenih, 1000 plavih ili ko zna koliko crvenih kilovata naplaćivati po manjoj odnosno višoj ceni.
Kako se struja ne očitava uvek tačno na 30 dana, Aca Vučković upozorava da se i broj jeftinijih kilovata uvećava. Svaki naredni dan (preko trideset) u periodu očitavanja donosi još 20 zelenih i 33,3 plava kilovata. Otud i zabuna – kako je moguće da isti broj kilovata potrošenih u oktobru i novembru zbirno košta znatno manje nego u decembru. Period očitavanja bio je duži i potrošač nije izašao „iz bonusa“. Takođe, suprotno mišljenju potrošača, duži period očitavanja više odgovara njima nego EPS-u jer se potrošnja uprosečuje i veća je šansa da se ostane u bonusu. Najgore bi bilo kada bi se očitavalo svakog dana.
Angažovanu i obračunsku snagu već je komplikovanije izračunati i to se može objasniti samo nekom razumljivom analogijom. Recimo da se radi o nekoj vrsti pretplate na uslugu, ocenjene na osnovu maksimalne potrošnje u domaćinstvu, odnosno toga koliko potrošač može „da povuče“ iz sistema. Da bi bilo struje za sve, a volimo svi da povučemo istovremeno, moraju se izgraditi kapaciteti koji to mogu da izdrže. Ti kapaciteti moraju se plaćati i kada se „ne vuče“, poručuje zbunjenim potrošačima direktor EPS-a Ljubomir Gerić dodajući da se na sličan način struja naplaćuje i u drugim zemljama, na primer u Nemačkoj.
Ovakav tarifni sistem, kažu rukovodioci EPS-a, stimuliše građane da više struje troše noću, kada su kapaciteti rasterećeni pa je struja jeftinija. Crvena tarifa je po njima dala rezultate, potrošnja je smanjena za oko šest posto tako da nije bilo velikih restrikcija. Ceh će platiti oni koji se nisu previše obazirali, navikli na to da je struja jeftina, uglavnom domaćinstva koja se greju na struju, a njih je po podacima iz EPS-a manje od pet posto.
Među tih pet posto je i Gradimir Kostić, inženjer metalurgije, koji živi sa suprugom na Dorćolu i priznaje da mu tarifni sistem uopšte nije jasan. On je savete iz EPS-a da se štedi shvatio vrlo ozbiljno, tako da su u stanu uključivali samo jednu TA peć, onu koja greje kuhinju i veliku trpezariju gde on i supruga preko zime i žive i spavaju. Ipak, ono što peć akumulira u toku noći kada je struja jeftina nije u decembru bilo dovoljno za grejanje preko dana, tako da su je uključivali i kada je struja bila skupa. Zagazili su „u crveno“ i račun im je malo veći od sedam hiljada dinara. „Moja plata je 2.700 dinara“, kaže Gradimir dodajući da je 80 posto računa već platio. Ali, planira da se sledeće zime greje na drva.
KAKO STRUJA GREJE: Toplota koju električna struja stvara proticanjem kroz provodnike smatra se u elektronici nusproizvodom i gubitkom, protiv kojeg se inženjeri bore svim sredstvima. Zato ćete na električnim aparatima videti ventilacione otvore, kako bi se uređaji hladili, a ponegde se ugrađuju i ventilatori kako bi se izbeglo pregrevanje (procesor na računaru, na primer). Proizvodnja struje je veoma skup proces bez obzira na to da li se pravi u termoelektrani, hidroelektrani, pomoću sunca, vetra ili plime. Skupa je i distribucija, tako da je cena struje relativno visoka svugde u svetu gde je ne subvencioniše država. U Americi, na primer, kilovat čas košta između tri i pet i po dinara u zavisnosti od države, najskuplja je u Kaliforniji gde je najmanje ima. Argumentu koji se kod nas često poteže, da su tamo i plate mnogo veće, sreću kvari podatak da je u Americi benzin jeftiniji nego kod nas, te ta vrsta proporcije baš i ne važi.
Grejanje na struju je kao kupanje u vinu, tako da će oni koji to čine (i jedno i drugo) teško naići na nečiju samilost bilo gde u svetu. Naprotiv, donatori koji svojski pomažu da se naš elektroenergetski sistem digne na noge, kiselo reaguju na činjenicu da se skupa energija besmisleno rasipa i spremni su to još neko vreme da tolerišu računajući da se radi o malom broju domaćinstava i o prelaznom periodu koji nije lako premostiti. Da bi se struja obračunavala onako kako mnogi kritičari tarifnog sistema predlažu, a to je da joj cena bude jedinstvena bez obzira na potrošnju, kilovat bi morao da košta više od tri dinara (najmanje četiri centa), skoro triput više nego sada u najnižoj tarifi. Prema rečima Ace Vučkovića, danas ni cena u crvenoj tarifi nije isplativa jer se kod visoke potrošnje probija maksimum domaće proizvodnje i struja mora da se uvozi, a cena uvezene struje varira u zavisnosti od potražnje. Najviša je onda kada je svi traže i niko nema viškove, kao u decembru prošle godine.
Prema tome, dokle god cena struje ne postane isplativa za proizvođača, mi u toj ceni samo participiramo, a razliku pokriva država. Nema govora o potkradanju već samo o tome da participiranje možda nije ravnopravno zbog tarifnog sistema i obračunske snage.
Grejači na struju mogu se podeliti na dve vrste, one koji greju trenutno i one koji akumuliraju toplotu. Trenutno greju kaloriferi i kvarcne peći. Budući da greju vazduh, efekat njihovog rada može se osetiti već nekoliko minuta po uključivanju, ali se gubi čim se aparat isključi. TA peći, mermoterm ploče i kaljeve peći na struju imaju odloženo dejstvo. Treba im neko vreme da se napune energijom, ali zato mogu da isijavaju toplotu i nekoliko sati po isključivanju. U reklamama se to zove „štednja“ ili „ekonomična potrošnja“, mada za takve slogane nema nikakvog osnova. Kao što se od litra mleka ne mogu, bez prevare, dobiti dva litra tako se i količina toplote koju neka peć isporuči u prostor ne može uvećati nikakvim trikovima i naročitim rešenjima. Onaj kome to ne uspe može da računa na Nobelovu nagradu (koja bi verovatno promenila ime u korist tog čudotvorca). Ako negde ima mogućnosti za uštedu, onda je to u boljoj toplotnoj izolaciji prostora koji se greje, kako bi se izračena toplota što duže zadržala. U toj oblasti čuda su još uvek moguća.
Za istu količinu toplote koju izrači grejač na struju peć u stanu potrošiće dva do tri puta manje uglja od količine potrebne da bi se za tu svrhu struja u termoelektrani proizvela. Znači, samo po tom sirovinskom osnovu ušteda je velika, da ne govorimo o ceni procesa proizvodnje i transporta struje do potrošača, što isplativost neposrednog loženja uglja povećava na pet do šest puta.
Ipak, nismo mi izmislili grejanje na struju, što znači da za to ponekad ima opravdanja. Kada se radi o prostoru koji se malo koristi, a potrebno ga je zagrejati brzo i na kratko (kupatilo na primer), odnosno tamo gde je nerentabilno uvoditi ili pokretati već postojeće grejanje (recimo obilazak vikendice preko zime u trajanju od dva-tri sata, kratkotrajan rad u magacinu i slično) ima smisla koristiti kalorifere ili kvarcne peći. Sve drugo vodi se kao čist luksuz, a rasipanjem se smatra čak i kuvanje na struju.
„ČAROBNE“ PEĆI: Prema tome, kada domaćin koji ovih dana u neverici čeka na EPS-ovim šalterima za reklamacije, informacije ili uplaćivanje, podvuče crtu, zaključiće da je grejanje na struju postalo papreno, a biće i gore. Izlaz iz ove situacije je prelazak na druge vidove grejanja, a u našim uslovima nameće se grejanje na ugalj ili drva ili uvođenje daljinskog (centralnog) grejanja.
Ko je imao prilike da se greje na kaljevu peć ne treba mu previše objašnjavati njene prednosti, a ko nije može da ode u „Dva kalja“, radionicu za izradu šamota i kaljeva. Razgovarajući sa vlasnikom Draganom Vojinovićem, vaš reporter akumulirao je toliko toplote od njegove drvima dobro naložene kaljeve peći da je naredna dva sata proveo u kratkim rukavima u inače slabo zagrejanom stanu. Gospodin Vojinović spada u one majstore koji bi satima mogli da pričaju o svom poslu i još uvek da ne stignu sve da vam kažu i pokažu. „U poslednja dva dana na mobilni telefon zove me po sto ljudi, svi se interesuju za peći“, govori. U njegovoj radnji moguće je kupiti kaljevu peć koja može dobro da zagreje prostor od tridesetak kvadrata za hiljadu maraka (po sistemu ključ, ili tačnije rečeno žarač u ruke). Ukoliko se traži veći kapacitet ili naročita estetika (kaljeva peć može da ima i visoku umetničku vrednost, poput stilskog nameštaja), cena raste. Moguće je kupiti i jeftinije peći sa šamotom, takozvane „smederevce“, „čarobne“ peći i slično, koje koštaju od dvesta do četiristo maraka, ali toplina traje najviše sat vremena nakon što prestane loženje, znači moraju se ložiti neprestano.
Da bi se kaljeva peć postavila, potrebno je da imate kvalitetan dimnjak i peć se mora zidati uz otvor za dimnjak u stanu. Takođe, potrebno je imati i skladišni prostor za gorivo, uglavnom drva (ugalj je suviše kaloričan, pravi previsoku temperaturu i može da ošteti peć). Prosečna peć troši od jednog do dva i po kubika drva mesečno u zavisnosti od spoljne temperature i, naročito, vetra. „Kada duva košava, lako odu dva i po metra“, kaže gospodin Vojinović. On dodaje da se u predsezoni drva mogu nabaviti za 40 maraka po metru, dok je cena na početku sezone između pedeset i šezdeset. U okolnostima poput sadašnjih, kada su temperature veoma niske, a potražnja povećana, cena može da poraste i na devedeset maraka. Za prosečnu zimsku sezonu treba pripremiti oko osam kubika drva, što je investicija od 300 do 500 maraka. Dragan Vojinović smatra da se, s obzirom na nove i najavljene cene struje, cela investicija u peć i drva isplaćuje već u prvoj godini prelaska sa struje na kaljevu peć.
On ne preporučuje kupovinu polovnih peći jer se ne zna u kakvom su stanju kaljevi odnosno gde je peć stajala (kaljevi su osetljivi na mraz i vlagu). Naročito upozorava na nekvalitetne industrijske kaljeve i neke koji stižu iz Rumunije i vrlo brzo propadaju. Ne misli da kod kupovine peći treba štedeti jer se radi o investiciji za narednih 12 do 20 godina, koliko prosečna peć može da izdrži bez preziđivanja, to jest menjanja unutrašnjeg šamota. Peć je neophodno čistiti svake godine ako se grejete na ugalj ili jednom u tri godine ukoliko se grejete na drva.
„Peć je moguće napraviti tako da zagreva kotao za etažno grejanje“, kaže majstor Dragan, dodajući da su mnogi ljudi poslednjih godina kada je struja bila jeftina u peći ubacivali električne grejače. „Sada će verovatno da ih vraćaju na drva“, smatra navodeći da u Beogradu ima nekih tridesetak majstora koji umeju kvalitetno da naprave peć, ali je najveći broj već prevalio šezdesetu.
„Moje najbolje mušterije su penzioneri i njima maksimalno izlazim u susret“, kaže objašnjavajući da penzionerima često usluge naplaćuje na rate i da su oni naročito uredni pri plaćanju. Veruje da bi se mnogo ljudi odlučilo na zidanje peći ukoliko bi dobili kredit od banke, budući da je mnogima suma od najmanje hiljadu maraka koju treba platiti ogromna. On lično se ne nada kreditu za proširenje posla („Niko neće da da kredit samostalnoj radnji.“), ali bi rado otkupio ili zakupio prostor nekog društvenog preduzeća koje ima trafo i gas kako bi mogao da poveća proizvodnju.
CENTRALNO GREJANJE: Kredit bi bio rešenje i za uvođenje centralnog grejanja, smatra Zdravko Dobrić, direktor za investicije u Beogradskim elektranama. Trenutno je za priključak na toplanu potrebno platiti participaciju u visini od 50 maraka po kvadratnom metru stana i to tamo gde je priključenje moguće.
„Do sada smo davali kredite od 12 do maksimalno 24 meseca u slučajevima kada se radilo o gašenju kotlarnica“, kaže gospodin Dobrić dodajući da toplane nemaju mogućnost da kreditiraju građane koji žele sa peći u stanu da pređu na centralno grejanje. „Nekima smo izlazili u susret tako što bismo im dali da plate u više rata, ali cela suma svejedno mora da se plati pre priključenja.“
On kaže da se zahtevi rešavaju brzo, od trenutka podnošenja do ispostavljanja proračuna ne prođe više od dve nedelje. Isplativo je priključivati objekte od barem tri-četiri hiljade kvadrata, tako da gospodin Dobrić preporučuje onima koji žive u manjim zgradama da nastupaju zajedno, ukoliko je to moguće, odnosno ako su zgrade u istom kvartu.
Direktor proizvodnje u Beogradskim elektranama inženjer Gradimir Sofronijević kaže da je sistem daljinskog grejanja u Beogradu dobro postavljen, da je devedeset posto grada obuhvaćeno i da toplane imaju sasvim dovoljno kapaciteta da prihvate sve one koji bi da se priključe.
„Kada se radi o centralnim gradskim opštinama, gde je najviše onih koji se greju na struju, mi smo izgradili magistrale Slavija i Terazijski plato na koje oni mogu da se priključe“, kaže gospodin Sofronijević. On, međutim, napominje da cena daljinskog grejanja nije ekonomska i da će najavljeno februarsko poskupljenje sa 10 na 15 dinara po kvadratnom metru stana tek malo popraviti stanje. Prava cena je nešto malo više od 31 dinar po kvadratnom metru (u Evropi je marku i po do dve).
„Samo za gorivo potrebno je platiti 18 dinara po kvadratu“, kaže Zdravko Dobrić dodajući da bi ekonomska cena, kada bi je građani plaćali, stvorila prostor za besplatno priključivanje novih potrošača. U ovom trenutku tako nešto je nemoguće, a oni koji razmišljaju o priključenju na toplovod treba da znaju da je participacija toplanama tek deo ukupnog troška, i da stanari od svojih para treba da izgrade podstanicu, zajedničku mrežu u zgradi i potom sopstveni sistem u stanu (ukoliko već nemaju etažno grejanje ili zajednički kotao).
„Taj trošak je između 40 i 70 maraka po kvadratu i zavisi od arhitekture zgrade i stana, kao i od udaljenosti najbliže priključne tačke“, kaže inženjer Predrag Marinković iz biroa Terming koji se bavi projektovanjem, ugradnjom i nadzorom termotehničkih instalacija i priključivanjem na toplovod.
„Problem je u tome što svi o grejanju razmišljaju u novembru. Kad nekom pomeneš grejanje u aprilu reći će ti da si lud“, kaže inženjer Marinković i navodi da je slično i kod klima uređaja. Mušterije često odustaju od ugradnje klime ako osvane oblačan dan, da bi se ponovo javili čim zaprži sunce, iako se radi o dugoročnoj investiciji.
CENA ZA KOMFOR: Njegova preporuka onima koji imaju etažno grejanje na struju je da provere da li imaju dimnjake te da u tom slučaju za manje pare pređu na grejanje kotla drvima ili ugljem. To je po njemu najnekomfornije rešenje, ali jeftinije od nafte koja pored više cene zahteva i posebne zakonom propisane uslove skladištenja u stambenim objektima kao i kvalitetniji, šamotni dimnjak. Etažno grejanje na struju bilo je svakako najkomfornije, samo se pritisne dugme.
„Sa ovim cenama struje mnogi će od toga odustati, mada ima onih koji su spremni svaku cenu da plate samo da ne moraju ništa da rade oko grejanja“, kaže inženjer Marinković. Nekim grubim proračunom, za prosečan stan od 60 kvadratnih metara u centru Beograda, za prelazak sa TA peći na centralno grejanje potrebno je najmanje šest hiljada maraka i to pod uslovom da se za tu opciju odluče svi stanari u zgradi. Ako uzmemo u obzir šarenu strukturu stanovnika u centru, ova opcija je potpuno nerealna bez kreditiranja. Veliko je pitanje da li bi svi mogli i da plate ratu od dvesta maraka potrošačkog kredita na tri godine u koju ne ulazi cena grejanja od trideset maraka mesečno za stan pomenute veličine. U tom slučaju ostaje opcija uvođenja samo etažnog grejanja na čvrsto gorivo što bi po grubom proračunu koštalo oko dve hiljade maraka s tim da se taj sistem u budućnosti može priključiti na daljinsko grejanje.
Beograd je tokom osamdesetih pogasio 1400 individualnih ložišta u centru grada, sve u cilju popravljanja ekološke slike. U svoj svojoj neisplativosti struja je imala jednu veliku prednost, radi se o ekološki savršenom toplotnom izvoru, barem na mestu potrošnje.
„Osnovni problem za vazduh u Beogradu je saobraćaj“, kaže primarijus dr Snežana Matić Besarabić iz Gradskog zavoda za zaštitu zdravlja. Ona ne očekuje nikakvu značajnu promenu kvaliteta vazduha u gradu ukoliko bi oni koji su se do sada grejali na struju odlučili da aktiviraju dimnjake. „Drvo je čisto gorivo i neće zagađivati ni okolinu ni unutrašnjost stana. Kod uglja je bitno koliko ima sumpora, a lignit koji se kod nas koristi za loženje nema mnogo sumpora. Loženje uglja više smeta ukućanima“, kaže dr Besarabić. Ona za loženje preporučuje kaljevu peć kao zdravo i bezbedno grejno telo, ali ističe da je Beograd dobro toplifikovan grad te da se uticaj ložišta ne registruje kao značajan. Grejanje doprinosi stvaranju takozvanog zimskog smoga koji pored uobičajenih štetnih materija i gasova koje u atmosferu izbacuju automobili sadrži i izvesnu količinu čađi. Ipak, vraća se na veliki problem zagađenosti od saobraćaja u Beogradu i onima koji ne mogu da plate račun za struju, a imaju automobil, preporučuje se da ga prodaju i reše sebe duga a sve nas jednog zagađivača. Ne šali se.
PROBLEMI POD TEPIHOM: Predlog ne bi bio tako loš da taj automobil i dalje ne ostaje na istim ulicama bez obzira na vlasnika. Podjednako, grejanje na drva, ma koliko bilo isplativije od onog na struju otvara nove probleme. Razlika u ceni jednim delom puca preko leđa domaćina koji će sve te kubike morati da nosi iz podruma, no to ima izvestan pozitivan uticj na zdravlje i kondiciju (kome je do toga). Veći problem je masovna seča šuma za grejanje o čemu se mora povesti računa na vreme. U suprotnom, različita ministarstva će samo gurati novostvorene probleme pod tepih i to ne svoj, nego tuđi. U toj igri najgore je prošlo ministarstvo za ekologiju koje ne postoji, ali ima tepih pod koji je već svašta gurnuto.
U ministarstvu za rudarstvo i energetiku zimi se pod tepih guraju reforme, ne zato što oni tako vole, već zato što se sa početkom grejne sezone svi kapaciteti bacaju na prikupljanje energetskih resursa odovud i odonud kako bi se prenapregnuti sistem nekako održao do proleća kada pritisak prirodno opada te je moguće vratiti se redovnim obavezama. I inače preveliku svakodnevnu krizu sada povećava i rasprava o načinu namirivanja duga od onih koji ne mogu odjednom da ga plate. Za sada niko nije izašao sa predlogom da se pored kreditiranja duga, kreditira i prelazak na drugi vid grejanja što je problem kudikamo veći jer u suprotnom generiše nove nenaplative dugove. Onima koji bi i dogodine da se „kupaju u vinu“ iz EPS-a poručuju da će do naredne zime cena struje porasti za pedeset posto, odnosno da će „vino“ biti skupo i za piće.
