Od kako postoji, Šećerana je uglavnom imala dobra iskustva sa državom – pametnom politikom kralja Aleksandra Obrenovića je podignuta, a zatim je nekoliko puta spasavana. Tokom narednih mesec dana videće se šta će joj prirediti ova Srbija
Aktuelna beogradska tema je jučerašnja prodaja Stare šećerane, odnosno njena dalja sudbina: da li će postati još jedan stambeno-komercijalni centar kao što ukazuju renderi, ili novi kulturni centar kao što najavljuju ministri Vesić i Selaković, ali i – da li će država iskoristiti svoje zakonsko pravo i otkupiti je od novog vlasnika.
Jedino što je sada izvesno je upravo taj novi vlasnik, Vrenje DOO koji je juče na licitaciji kupio Staru šećeranu za 690 miliona dinara, firma koja ima pet suvlasnika. Najpoznatiji među njima je „Konkord vest“, firma biznismena Zorana Drčelića bliskog naprednjačkoj vlasti koja je već bila angažovana za mnoge državne pslove, od Sportskog centra „Radnički“ u Beogradu i Naučno-tehnološkog parka Niš, preko delova Instituta za kardiovaskularne bolesti „Dedinje 2“, Kliničko-bolničkog centra Zemun, do gradnje pojedinih delova beogradskog i niškog aerodroma i rekonstrukcije Muzeja grada Beograda.
Vlast, dakle, sada ima priliku da od njega otkupi Staru šećeranu i sačuva kulturno dobro.
Dobre povlastice
Od kako postoji, Šećerana je uglavnom imala dobra iskustva sa državom. Portal Kaldrma podseća na taj deo njenog života.
Na kraju 19. veka Srbija je bila agrarna zemlja i slabo industrijalizovana. Šećer je bio važna roba, sve traženija i traženija. Srbiji je stizao iz Austrougarske, pa je jedini način da se oslobodi te zavisnosti bio da podigne svoju fabriku šećera i da plodna polja preorijentiše na gajenje šećerne repe, za srpskog seljaka potpuno nove kulture i to na nov način, sa novim semenom, đubrivom, alatom.
Država nije mogla sama da napravi takvu fabriku, niti da je opremi, Problem je trebalo da reši Zakon o potpomaganju domaće radinosti (industrije) iz 1898, koji je nudio brojne olakšice „industrijskim preduzetnicima“. Ovaj Zakon je potpisao kralj Aleksandar Obrenović, a ponuđene povlastice su bile toliko primamljive da su se javljali investitori iz Japana, Belgije, Engleske, Nemačke, Austrije…
Na kraju su državne povlastice za proizvodnju šećera date Alfredu Hakeu, inženjeru iz Magdeburga, Julijusu Goldšmitu, konzulu iz Ludvigshafena, i Maksu Vajnšeku, bankaru i fabrikantu iz Regenzburga, prvim vlasnicima budućeg industrijskog giganta.
Povlastice su bile zaista velike: sve mašine koje nisu mogle da se proizvedu kod nas, mogli su da uvoze bez ikakvih carina, izvoz šećera bio je slobodan. Sve je delovalo kao slatki posao iz snova. Nema poreza ni prireza, na raspolaganju za gradnju fabrike imali su i drvo i kamen, da kopaju koliko žele… Imali su prvenstvo u služenju vodama, ugalj su kupovali po povlašćenoj ceni, imali su specijalni popust na železnici, a dobili su i zemljište kojim su se povezali sa putevima i prugom.
Početak rada
Njihova protivusluga državi je bila da se za pet godina sav šećer proizvodi od domaće repe.
„Kraljevsko-srpskoj povlašćenoj fabrici šećera u Beogradu, Hake, Goldšmit i Vajnšenk“, kako se tada zvala, udeljeno je i je 10 hektara državnog zemljišta na Čukarici, pored reke Save, a zatim pridodato još 2,9. hektara. transport. Do šećerane je sprovedena i železnička pruga uskog koloseka kojom je dopremana šećerna repa, ugalj i drugi materijal. U kompleksu je bila i mašinska hala, sušara, činovnički stanovi i zgrade za radnike…
Fabrika je počela da radi 1900. godine.
Međutim, već marta 1902. prestaje sa radom, zbog nerentabilnosti, da bi se četiri godine kasnije došlo do obnavljanja proizvodnje.
Naime, međunarodni kartel obarao je cene, pa fabrika nije mogla lako da konkuriše. Tako je uvoz većine šećera nastavljen, a država zbog ugovora sa Austrougarskom nije mogla da brani šećeranu carinama. Za dve godine dugovi su bili katastrofalni i donosi se šokantna odluka – fabrika prestaje sa radom. Sledi četiri godine agonije, naročito za seljake, koji sa šećernom repom nisu mogli da rade ništa. Nije moglo više da se izdrži. Država pristaje da daje nove povlastice, ali ne više firmi u Beogradu, već direktno fabrici ova tri industrijalca u Regensburgu. Rezultati nisu bili sjajni, a ni repa nije bila dovoljno kvalitetna. I dalje se većina repe uvozila, ali je visoka cena pogodovala kapitalistima.
Štrajk
Među zidinama fabrike 13. februara 1907, piše BBC na srpskom, izbio je veliki radnički štrajk zato što su nemački vlasnici fabrike odlučili da jednostrano ukinu dotadašnji dogovor o uslovima rada. Istog dana su u štrajk stupili i radnici još dve obližnje fabrike – kože i obuće, a sam događaj je privukao još hiljade radnika iz čitavog Beograda. Štrajk u Šećerani je ključni događaj radničkog pokreta Srbije na početku 20. veka.
Fabrika je uspešno branjena sve do 1. marta kada se žandarmerija sa 207 štrajkbrehera oko pet ujutru sukobila sa 250 prisutnih radnika. Štrajk je ugušen u krvi. Poginula su četiri radnika, a najmanje petorica povređena.
Bolnica
Pre Prvog svetskog rata, fabrika je pretvorena u bolnicu za ranjenike srpske vojske stradale u Prvom i Drugom balkanskom ratu, 1912. i 1913. godine koji su tu u velikom broju dopremani sanitetskim vozovima. Bolnica se tu uselila odlukom srpske vlade odmah po izbijanju Prvog balkanskog rata sa Turskom, a vodio je holandski hirurg Arijus van Tijenhofen, sa svojim saradnicima, holandskim lekarima i bolničarkama. O ovom delu istorije Šećerane danas se ništa ne zna.
Posle Prvog svetskog rata, sve je moralo da se radi ispočetka.
Ministarstvo pravde novoformirane Kraljevine Srba Hrvata i Slovenaca 1920. godine privremeno oduzima upravu nad industrijskim kompleksom od stranih vlasnika. Pet godina kasnije fabrika prelazi u ruke države, pošto ju je otkupila za 14 miliona dinara.
Prekretnica
Prekretnica za dalji razvoj fabrike je 1925. godina – tada je trebalo konačno da se reši pitanje imovine nad fabrikom, koje je u posleratnom periodu bilo komplikovano. Postojale su tri opcije – da bude državna, privatna ili da vlasništvo bude mešovito, kao što se to često radilo na Zapadu.
Šećerana je postala državna, ali ipak slaba u odnosu na privatnu konkurenciju u zemlji. Sa njima je ušla u kartel koji je svima koristio. A onda, 1930-32. država se odlučuje na potez koji je ostale igrače bacio na kolena – odlučuje se za kompletnu rekonstrukciju i ulaganje u nove mašine. Razbija se kartel i počinje rat snižavanjem cena šećera u kom Čukarica pobeđuje.
Početkom 1940, otvorena je i fabrika špiritusa i kvasca, zahvaljujuću povećanoj proizvodnji melase od koje se prave.
Onda je usledio novi težak rat koji je doneo pustošenje. Najpre, u nekoliko avionskih bombardovanja Beograda u proleće i leto 1944. a zatim i u oktobru te godine kada je Šećerana pretvorena u neosvojivo utvrđenje nemačke vojske. Uprkos jurišima partizana i sovjetske Crvene armije, nemačka odbrana nazvana “borbena grupa Vitman”, po oficiru koji je komandovao trupama, uspela je da zadrži sve položaje u kompleksu. Vermaht se odavde povukao tek 21. oktobra 1944, neporažen, kad je već ceo Beograd bio oslobođen.
Posle oslobođenja
U novoformiranoj Jugoslaviji, oštećena Šećerana postaje društveno vlasništvo i ulazi u sistem radničkog samoupravljanja i nastavlja proizvodnju. U međuratnom i posleratnom periodu ugrađene su nove mašine i dograđen je izvestan broj objekata čime je postala najveća fabrika šećera u Jugoslaviji.
Fabrika krajem 1960-ih postaje deo Poljoprivrednog kombinata Beograd (PKB).
Prestala je da radi 1983, posle 85 godina postojanja, pošto je proizvodnja šećera prebačena u Padinsku skelu.
Pogoni su ispražnjeni, mašine i uređaji preneti ili rasprodati, deo prostora je dat u zakup, a brojni objekti prepušteni zubu vremena. Napuštena, oronula zgrada, vaskrsava septembra 1994.kada je u okviru pozorišnog festivala BITEF, u ruševinama fabrike izvedena je predstava „Antigona“ Dušana Jovanovića, prilagođena aktuelnim dešavanjima u ratom pogođenom Sarajevu.
To vreme je ujedno i početak KPGT-a Ljubiše Ristića. Već na jesen 1995. odigrana je prva predstava KPGT-a u Šećerani, na otvorenom – Šekspirov „San letnje noći“, u kome su igrali, između ostalih, i Neda Arnerić i Miodrag Krivokapić.
Sadašnjost
Prva srpska fabrika šećera Dimitrije Tucović, kako se danas zove, otišla je u stečaj 2007.
Stara šećerana je „utvrđena kao pojedinačno nepokretno kulturno dobro – spomenik kulture“, odlukom skupštine Beograda decembra 1984. Nalazi se i u okviru šire prostorno kulturno-istorijske celine Topčider – nepokretnog kulturnog dobra od izuzetnog značaja proglašenog jula 1987.
Juče je Vrenje DOO, novi vlasnik Šećerane, kupio 18 objekata različite namene među kojima su i glavna hala i kockara, magacini, upravna i porodična stambena zgrada, rasutih na 11 hektara površine Čukarice. Stara šećerana je opet, po ko zna koji put u životu, u rukama države.
Reprezentacija Srbije ostala je bez kapitena – Bogdan Bogdanović zbog povrede zadnje lože više neće igrati na Evrobasketu. Lekarski nalazi potvrdili su težu rupturu mišića, pa Klipersi ne žele da rizikuju
Pred punom dvoranom u Rigi, Srbija je uspela da izdrži nalet domaće selekcije i dođe do trijumfa od 84:80. Najzaslužniji za novu pobedu bio je Nikola Jokić, koji je meč završio sa 39 poena i 10 skokova
„Prvog dana je bilo jako malo ljudi. Kroz naš ulaz je prošlo oko 50 posetilaca. Juče ih je bilo malo više jer je bilo poznatijih izvođača, poput Riblje čorbe. Inače bude oko bine malo gušća masa, ali sve ostalo je prazno“, priča za „Vreme“ jedna od zaposlenih na ovogodišnjem „Bir festu“, poznatom festivalu koji su mnogi muzičari i posetioci odlučili da bojkotuju
U nekim nemačkim školama učenici više ne mogu da provode pauze gledajući u ekrane, a mnogi su otkrili da to uopšte nije loše. Može li zabrana mobilnih uređaja u školama zaista pomoći deci da ponovo nauče da komuniciraju licem u lice
Srbija je pobedila Portugal, ali teže nego što se očekivalo. Povreda kapitena Bogdana Bogdanovića zasenila je slavlje i donela novu brigu pred meč sa Letonijom
Jednog dana, koji nije daleko, Vučić je moći još samo da piše odjeke i reagovanja, u nadi da će ih neko objaviti. Jedino bitno pitanje za društvo u Srbiji jeste: odakle će ih pisati
Vučićev predizborni plan: uterati strahu u kosti policijskim brutalnošću, rasturiti N1 i Novu S, odglumiti za strance spremnost za dijalog, demagoški stvoriti privid bogatijeg života... No, izuzev stvaranja afera, ništa mu ne ide od ruke
Festivalska godina u Srbiji protiče ili bez festivala, ili sa festivalima bez publike koje su naprednjaci napravili u inat umetnicima i narodu
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
