AI agenti: Tehnološka revolucija koja bi mogla da pojede svoju decu

Poslednjih godina, svet veštačke inteligencije svedočio je izuzetno brzim, pa i dramatičnim promenama, što se neretko opisuje i kao nova globalna „trka u naoružavanju“. Velike tehnološke kompanije angažovale su svoje resurse i timove kako bi razvile i lansirale najnovije i naprednije AI modele. Ova borba za tehnološku dominaciju nije samo poslovni sukob, već i strateška igra u kojoj su inovacije ključne za opstanak na globalnom tržištu.

Između inovacije i rizika

Kompanije poput Mete, Gugla, OpenAI-a i Antropika neprestano unapređuju svoje tehnologije, nastojeći da razviju modele koji ne samo da odgovaraju projektovanim potrebama tržišta, već i oblikuju način na koji pojedinci i organizacije funkcionišu širom sveta. Razvoj ovih sistema, sa potencijalom da potpuno transformišu poslovanje, obrazovanje i svakodnevni život, stvara snažan pritisak za brzo plasiranje novih AI modela na tržište – često bez dovoljno prethodnih testiranja koja bi obezbedila veću kontrolu nad procesom i umanjila moguće društvene posledice.

U tom kontekstu, nadmetanje AI kompanija za konkurentsku prednost otvara i šire pitanje budućnosti odnosa između čoveka i tehnologije, kao i načina na koji tehnološki razvoj može oblikovati društvo i našu svakodnevnicu.

Generacija 2026.

U proleće 2026. godine, nova generacija AI modela više ne pokušava samo da bude „pametnija“ – ona ima ambiciju da preuzme konkretne uloge u svakodnevnom životu, radu i odlučivanju. Razlike između najavljenih modela Muse Spark (kompanije Meta), Spud (OpenAI), Mythos (Antropik) i Gemma 4 (Gugl) najbolje se razumeju ne kroz njihove tehničke specifikacije, već kroz pitanje: šta će tačno raditi umesto nas.

Prema dostupnim medijskim informacijama, Muse Spark funkcionisaće kao digitalni organizator, gotovo kao lični asistent, koji koristi sistem više AI agenata. Umesto jednog linearnog modela, on koristi arhitekturu „rutera“ koji delegira zadatke manjim, specijalizovanim modelima (agentima). Drugim rečima, Muse Spark interno „raspodeljuje“ posao – jedan agent istražuje, drugi poredi, a treći optimizuje cenu i vreme. Fokusiran je na svakodnevne odluke (kupovinu, putovanja, itd.) kako bi smanjio opterećenje i gubitak vremena korisnika.

Foto: Unsplash/Sanket Mishra

Iako još uvek nosi kodno ime, Spud ide korak dalje: on je autonomni izvršilac, a ne samo savetnik. Njegova zamišljena uloga nije da vam kaže šta da uradite, već da to uradi za vas. Na primer, umesto da korisnik traži informacije o letovima, upoređuje cene i rezerviše kartu, Spud dobije cilj („želim najjeftinije putovanje u Tokio sledeće nedelje“) i samostalno prođe kroz sve korake – pretragu, izbor, rezervaciju i plaćanje. Ipak, ovakav visok nivo AI automatizacije izaziva i najviše diskusija o bezbednosti, upravo zbog pristupa novcu i ličnim podacima.

Mythos je, sa druge strane, dizajniran za dubinsko planiranje i strateške analize. Za razliku od standardnih modela koji daju odgovor trenutno, ovaj model koristi tzv. „Chain of Thought“ (lanac misli) kako bi simulirao duboko razmišljanje pre nego što ponudi rešenje. Razlažući kompleksne probleme (poput bezbednosnih sistema) na više nivoa, on zapravo predviđa scenarije. Zbog sposobnosti da „misli unapred“, on je moćan alat koji zahteva strogu kontrolu kako bi se izbegle zloupotrebe.

I na kraju, Gemma 4 nije aplikacija za široku upotrebu, već moćan „open-source“ alat koji razvojnim timovima i programerima pruža potpunu slobodu u kreiranju prilagođenih AI rešenja. Njegova ključna prednost je mogućnost lokalnog pokretanja, prilagođavanja i integracije u različite sisteme. On služi kao temelj na kojem kompanije i programeri mogu graditi sopstvene, specijalizovane AI alate, uz punu kontrolu nad podacima i procesima. Drugim rečima, reč je o platformi za razvoj drugih AI rešenja.

Strateg pod ključem

Ipak, priča o pomenutom modelu Mythos donekle deluje kao zaplet iz naučne fantastike i zapravo je kombinacija stvarne tehnološke moći i ozbiljnog straha od posledica o kojima upozoravaju njegovi tvorci. Kompanija Antropik razvila je izuzetno moćan model veštačke inteligencije – toliko moćan da su odlučili da ga za sada ne ponude široj javnosti.

Mythos se pokazao izuzetno sposobnim u pronalaženju slabosti u softverima i digitalnim sistemima. On ume da „vidi“ pukotine tamo gde ih ni iskusni stručnjaci ne primećuju. Ono što bi timu eksperata oduzelo nedelje ili mesece rada, Mythos može da uradi za vrlo kratko vreme. I tu nastaje problem. U pogrešnim rukama, ista ta moć može da se iskoristi za sajber napade, da omogući drugima da lakše i brže pronađu načine da probiju digitalnu bezbednost.

Zbog toga je izvršni direktor Antropika Dario Amodei otvoreno rekao da je model potencijalno opasan, te umesto da ga odmah puste na tržište, odlučili su da ga zadrže u kontrolisanom okruženju i koriste pre svega za odbranu: da otkriju i zakrpe ranjivosti pre nego što ih neko zloupotrebi. U suštini, Mythos je pokazao jednu važnu stvar o budućnosti veštačke inteligencije: kako modeli postaju pametniji, granica između korisnog alata i potencijalnog rizika postaje sve tanja. I upravo zato, svedoci smo da ponekad najveći napredak ne ide pravo na tržište – već prvo ide pod ključ.

Svaki model, drugačija namena

Kada se ove uloge stave jedna pored druge, postaje jasno da tržište veštačke inteligencije počinje da se deli na funkcije koje su nekada bile manje-više objedinjene. Razlika između njih nije samo u tehnologiji, već u tome koliko kontrole zapravo zadržava korisnik i koliko je spreman da to prepusti „sistemu“.

Stoga Muse Spark, Spud, Mythos i Gemma 4 već danas predstavljaju četiri jasno profilisane vizije budućnosti veštačke inteligencije. Upravo u toj raznolikosti pristupa ogleda se možda i najvažnija promena: veštačka inteligencija više nije jedinstvena tehnologija koja se razvija u jednom pravcu, već složen ekosistem različitih ideja i rešenja. Ključno pitanje koje se nameće jeste koja će od tih vizija biti najbliža stvarnim potrebama ljudi koji tek uče kako da žive u okruženju u kojem digitalni umovi postaju sveprisutni.

Foto: Pixabay/Leo

U savremenoj tehno-ekonomiji ponavlja se, međutim, isti obrazac: države ulažu ogromne resurse – od subvencija i poreskih olakšica do infrastrukture, obrazovanja kadrova i pristupa javnim podacima – kako bi privukle i podržale velike tehnološke kompanije. U tom procesu koriste se sredstva koja su, u suštini, kolektivna: energija, zemljište, naučna istraživanja finansirana iz budžeta, pa čak i društvena stabilnost kao preduslov za razvoj biznisa.

Nova arhitektura odgovornosti

Međutim, ovu dinamiku čini problematičnom način na koji se vrednost na kraju raspodeljuje. Iako ulaganje u startu dolazi iz šire društvene baze, profit se u najvećoj meri sliva ka uskom krugu vlasnika i akcionara big-tech kompanija. Tako nastaje paradoks: rizik i trošak su većim delom „opšti“, dok je dobit potpuno privatizovana.

Ovaj model ne bi nužno bio sporan kada bi postojala proporcionalna redistribucija – kroz veće poreze, reinvestiranje u lokalne zajednice ili dugoročne javne koristi. Ipak, u praksi se često dešava suprotno: kompanije koriste globalne poreske olakšice, pregovaraju o posebnim uslovima i dodatno jačaju svoju pregovaračku moć u odnosu na države koje su ih inicijalno podržale. U tom smislu, rasprava o veštačkoj inteligenciji i budućnosti tehnologije ne može se odvojiti od pitanja vlasništva, kontrole i raspodele dobiti.

„Nju dil“ u eri veštačke inteligencije

Ali neki novi vetrovi ipak počinju da duvaju iz samog središta velike tehnološke mašinerije. Izvršni direktor OpenAI-ja Sem Altman predstavio je nedavno dokument u kojem iznosi viziju „novog društvenog ugovora“ prilagođenog eri veštačke inteligencije. Kako prenosi portal Axios, Altman je kao prvi big tech lider predložio konkretne načine na koje bi vlade trebalo da oporezuju, regulišu i preraspodeljuju bogatstvo koje nastaje razvojem AI tehnologije. Altman upozorava da je dolazak superinteligencije neizbežan i da će izazvati tektonske promene uporedive sa industrijskom revolucijom, zbog čega predlaže niz radikalnih mera kako bi se osiguralo da tehnološki napredak ostane u službi čovečanstva.

Njegov plan podrazumeva formiranje nacionalnog javnog fonda koji bi se delom finansirao iz AI industrije radi isplate dobiti građanima, uz istovremeno prebacivanje poreskog opterećenja sa rada na kapital i korporativne profite. Pored toga, on se zalaže za uvođenje univerzalnog „prava na AI“ kroz najširu dostupnost osnovnih modela, skraćenje radne nedelje na četiri dana bez smanjenja primanja, kao i za uspostavljanje novih, „prenosivih beneficija“ za zaposlene koje bi bile potpuno nezavisne od poslodavca. Altmanov zaključak je upozoravajući: svaka neodlučnost u sprovođenju ovih reformi može direktno dovesti do masovnog gubitka radnih mesta, dubokih društvenih nemira i gubitka kontrole nad naprednim AI sistemima.

A to je već scenario distopijskih holivudskih filmova koje verovatno niko ne bi želeo da oživi.

Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!