Γενναίον ψεύδος (Gennaion pseudos)

Na nemačkom ovaj naslov bi glasio Eine edle Lüge, na ruskom Благородная ложь, na francuskom Un noble mensonge, na srpskom Plemenita laž, a na latinskom, na jeziku nauke i filozofije, Nobilis mendacium (možda bi više odgovaralo da uz nobilis ide simulator, što bi značilo Plemeniti lažljivac). Ovu starogrčku sintagmu izrekao je ni manje ni više – filozof Platon u spisu Država.

fotografije: wikipedia.org

Posle ovog lingvističkog pristupa, pređimo na temu.

Pre nekoliko meseci istoričar Siniša Vulić komentarisao je u ovom nedeljniku pokušaj jednog našeg savremenog književnika da na osnovu doskora skrivenog dnevnika ratnog ađutanta Aleksandra Karađorđevića, budućeg kralja, osvetli duboka premišljanja i osećanja koja su ga vodila ka veličanstvenom cilju – ujedinjenju tri balkanska slovenska naroda. Autor tih dnevničkih zapisa je Luka Jovanović, navodno poznat u vojnim krugovima srpskog vrha u Prvom svetskom ratu po nadimku Luka Mesečina.

Začudo, za tog Luku nikad niko nije čuo, čak ni oni hroničari koji su digli na pijedestal patriotske slave i najbeznačajnije srpske konjovoce, koji ne behu nimalo bolji od Vasićevog Resimića dobošara. Da, čudnog li previda: kroz gustu mrežu sačmaricu koju su istoričari bacali naokolo u ratno i poratno vreme, promače jedna tako krupna riba kao što je Luka Mesečina!

guzla1

Sa zadovoljstvom sam čitao dva komentara iz pera C. M. Vinogradove (u književnom i javnom živiotu nepoznate osobe, što nekom, možda, daje za pravo da posumnja u njeno postojanje) koji su u Vremenu usledili puni šale i komike o kraljevom inspiratoru Luki Mesečini.

Postupak našeg savremenog knjiuževnika u međunarodnoj UDK (Univerzalna decimalna klasifikacija) naziva se mistifikacija i ima određeni nomenklaturni broj.

Da li taj postupak može naneti nekome zlo? U neko davno vreme na prvom mestu stradao bi sam autor.

vojislav-jovanovic-marambo

Zamislite da je Književnik postavio pitanje zašto je Josip Broz zatražio da mu pripreme maršalsku uniformu u toku desanta na Drvar, jer tako nešto piše u dnevniku njegovog nepostojećeg ađutanta. Ili šta je mislio i jeo uoči nekog Avnoja. Ode glava i piscu i nepostojećem ađutantu! Nepostojeći ađutant bio bi prvo izveden pred preki sud.

Šta je predsednik Milošević mislio dok su mu stavljali crnu kapuljaču na glavu? Koje su bile poslednje reči mučki ubijenog premijera Đinđića?

Izmišljeni ađutanti mogu da se obezobraze i počnu da vuku Istoriju putem kojim nije dotad išla. Usput mogu da je gurnu u jarak i počine nad njom nasilje.

Sudbina pisca i ađutanta je u principu neizvesna. Nije mogućno s pouzdanjem predvideti ni posledice opšteg tipa, na primer, šta će reći Nacija, Evropa, Svet! Dilemu slikovito izražava šaljiva i pomalo nepristojna pričica o vrapcu koji je nasmrt promrzao, ali koga je spasla krava na neočekivani način. Ergo, nikad se ne zna!

U školi pita profesor: “Koja je najpoznatija mistifikacija vezana za našu književnost?” Učenik odgovara: “Zbirka lažnih srpskih narodnih pesama koju je objavio francuski pesnik Prosper Merime pod nazivom Gusle”. Ako je učenik od štreberske sorte, dodaće: “Bilo je to 1827. u vreme kada je u Evropi zavladao romantizam u celokupnoj kulturi”.

img_item_68

Prosper Merime je proputovao kroz zemlju Morlaka (tako se u njegovo vreme zvalo područje Like i Dalmatinske Zagore, pa i Hercegovine i Crne Gore, u kome življaše pretežno pravoslavno, ali i katoličko stanovništvo), pročitao knjige svojih prethodnika-putopisaca, opata Alberta Fortisa i Ivana Lovrića i, sledeći reči Vuka Karadžića (“Ko čuje dvije do tri pjesme i pripovjesti može i sam jednu sačiniti”), ispevao je 35 pesama u morlačkom narodnom duhu. Taj izmišljeni čuveni guslar od koga je navodno čuo pesme zvao se Hijacint Maglanović.

Hijacinta – ime mu dolazi od latinskog naziva za zumbul – Merime je čak nacrtao, olovkom, realistički. Kao kada bi u savremeno doba neko objavio fotografiju majke neznanog junaka. I jednu pogrebnu pesmu je u njegovo ime ispevao; na francuskom početak glasi: Adieu, adieu, bon voyage! À propos, u antičkoj mitologiji Hijacint beše istaknuti bacač diska i ljubavnik boga Apolona. U zbirci od svih pesama autentične su bile samo Hasanaginica i jedna pesma Andrije Kačića-Miošića. Merime je dodao i nekoliko iscrpnih tekstova o morlačkim vampirima i vukodlacima, o pijanstvu domorodaca itd.

Sve u svemu, ružan postupak, zar ne?

Gusle (La Guzla, ou choix de Poésies Illiriques) su pročitali Gete, Mickijevič, Puškin i mnogi drugi slavni pisci tog vremena. Puškin je preveo pesme na ruski jezik (Песни западних славян) i dodao dve ili tri koje je sam spevao u istom duhu. O Morlacima se pričalo širom Evrope. Delo je oduševilo Evropljane, ljubitelje nepoznatih, divljih krajeva.

Lepo, zar ne?

Prosper Merime је postaо zavidljiv. Pretpostavljamo da je govorio: “Šta, zar onaj Rus, kome, kažu, neki predak beše crne rase, da ubire slavu na pesmama koje sam ja spevao!”

Valjda je nešto od toga dospelo do Puškina pa je zamolio svog druga, publicistu i aforističara Sergeja Sobolevskog, da u pismu zapita Merimea šta je istinito u glasinama koje stižu iz Pariza o Guslama kao literarnoj mistifikaciji.

Godine 1835, 18. januara, stiže pismo, a sledeće godine još jedno sa sličnim sadržajem (oba se čuvaju u Puškinovom arhivu) u kojima Merime potanko objašnjava kako je i zašto smislio zbirku lažnih morlačkih (ilirskih) narodnih pesama.

“Jedan moj prijatelj i ja”, veli Merime, “odlučili smo 1827. da krenemo na put kroz Italiju, pa smo na karti olovkom nacrtali maršrutu. Stigosmo tako u Veneciju, Trst i Raguzu. Da bismo pokrili troškove, latismo se pisanja putopisa koji bismo prodali izdavaču. Po povratku ustajao sam u deset, u podne doručkovao, popušio cigaretu-dve, pa bih započeo da pišem balade prema raznim uzorima. A zašto sam to činio? Hteo sam da ismejem vladajući ‘domaći ukus’”.

Otprilike tako je sa prizvukom ironije pisao Merime. Iz svih napisa u vezi sa Guslama proizlazi da se hteo narugati prostonarodnom stvaralaštvu za kojim je u to vreme vladala prava pomama.

Što god da je Merime hteo, proizašlo je nešto drugo. Vrabac i krava su činili ono što im je sudbina odredila. Autentične srpske narodne pesme su štampane na raznim jezicima, slavljena je srpska visprenost i junački duh. Pripovedane su jezive skaske o Savi Savanoviću i drugim vukodlacima koji noćivaju u vodeničkim jazovima.

U Rusiji su u ponovljenim izdanjima štampane sve Pesme Zapadnih Slovena, jer su, po mišljenju najšire publike, imale visoku umetničku vrednost, bilo da su prepev autentičnih pesama, bilo falsifikovanih, bilo poteklih iz pera samog ruskog pesnika. Uz njih se objavljivalo i pismo Prospera Merimea, bez obzira na vidljivi zajedljivi ton.

Vojislav_Jovanovic_Marambo

Sada se na sceni pojavljuje nova ličnost: Vladislav Jovanović Marambo, visoki srpski diplomatski službenik. Godine 1910. odbranio je u Grenoblu doktorsku disertaciju o Merimeovim Guslama i objavio je o svom trošku. Tada je vladao akademski uzus da se svaka disertacija odštampa i tako izloži sudu intelektualne javnosti. Rad je dobio nagradu francuske Akademije nauka. Ponovo se u Evropi počelo govoriti o srpskom narodnom stvaralaštvu. I dalje su vrabac i krava išli svojim putem.

Izbio je Prvi svetski rat. Marambo je ratne godine proveo na frontu kao vojni cenzor. Izgleda da je moć zapažanja izoštrio pišući o Merimeovoj mistifikaciji.

Posle Drugog svetskog rata bacio se na traganje za arhivama koje su u Srbiji pokrali nacisti. O njegovom radu napisana je knjiga Potraga za ukradenom istorijom. Ujedno je počeo da pretresa posleratno nabujalo lažno narodno stvaralaštvo. Ispitivao je poreklo raznih navodno narodnih prigodnica, lojalnica i udvornica (ne znam da li ove reči postoje, ali smisao im je jasan). Pojavili su se mnogi ađutanti koji su svedočili kako je nastala ova ili ona pesma u slavu voljenog vođe.

Evropsku popularnost Morlaka, koju je proširio Merime svojim Guslama, urednik zagrebačke Enciklopedije Miroslav Krleža smatrao je štetnom za narode koji su bili obuhvaćeni tim etnicitetom. Po njegovom mišljenju, Merime je dao “sliku zaostale, arhajske, seljačke sredine koja se povlači do danas”.

Krleža se uglavnom iz kulturno-političkih (komunističkih) nazora borio protiv stereotipa o polucivilizovanim, neukim i hajdučkim jugoslovenskim narodima, nesposobnim za revolucionarnu klasnu borbu.

Potpisnik ovih redaka imao je priliku, ko zna čime zasluženu, da u Marambovom legatu, u Birčaninovoj 24, u mirnoj senovitoj ulici iznad Slavije u Beogradu, baci pogled na njegov neobjavljeni rukopis pod nazivom Zbornik lažne srpskohrvatske narodne poezije – falsifikati, plagijati, mistifikacije, koji je napisao 1950. godine. Tada i u sledećom decenijama meritorne ličnosti iz sfere politike i kulture smatrale su da bi se objavljivanjem tog rukopisa zaprečio proces spontanog narodnog stvaralaštva. Sa tom temom je u vezi i nekoliko drugih njegovih neobjavljenih rukopisa pod nazivom Lažne srpske narodne pesme u Sovjetskom savezu, Plagijati Milorada Panića–Surepa, Fabriciranje srpskih narodnih pesama Novice Šaulića i O falsifikatorima naše narodne poezije.

foto: sr.wikipedia.org

U Marambovom legatu, u vitrinama, kao u staklenim ksenotafima, počivaće sada, uz Hijacinta Maglanovića i druge nepostojeće svedoke, ađutanate i guslare, kao najnoviji član, Luka Mesečina. Da li na opšte dobro ili na zlo – ne zna se. Vrabac i krava su i dalje na svom putu.

Ali, ovde nije kraj! Treba se vratiti na Platona i Eine edle Lügem odnosno na Plemenitu laž.

U Platonovoj Državi (III, 389) Sokrat se bavi svojom uobičajenom majeutikom i kaže: “Ako, dakle, uopšte nekom dolikuje da laže, onda to pripada vladarima i to samo u korist države, bilo zbog spoljnih protivnika ili zbog građana u zemlji. Nikome drugom laž nije dopuštena…”

Kod Platona ćemo takođe naći mesto gde kaže da bogovi i demoni ne lažu. Govore samo istinu, jer im laž nije potrebna: nemaju razlog da lažu!

Koji razlozi mogu biti za laž, ma i za takozvanu plemenitu? Spasavanje svog ili tuđeg života? Učtivost? Opšta korist? Podsticanje pojedinca, grupe ili nacije da krene ornije i brže ka veličanstvenom cilju?

Laž iz neznanja? Zbog relativizacije istine? Iz koristoljublja?

Plivamo u okeanu istina koje niko nije dokazao. Da li postoji društvo bez religioznih mitova? Da li je istina da pravednik odlazi u Raj i da srećno žive oni koji za otadžbinu žive?

Zašto negujemo mitove o naciji?

Da li je istina da su naša prva briga deca? Da je rad stvorio čoveka.

Ko radi ne boji se gladi. Stvorićemo društvo jednakosti. Svakome prema zasluzi. Svakome prema potrebi.

Na mitovima (lažima) društva opstaju. Nema društva bez mitova.

Književnik je u svojoj knjizi ili bog ili demon. Tu je on neprikosnoveni vladar. Istinitost knjige se ne proverava činjenicama iz života. Samo kod kopanja jarka ili groba treba se pridržavati pravila. U književnosti mogu se rađati Hijacinti i Mesečine do mile volje.

Da ne zaboravim: Diogen Laertije, istoričar filozofije iz kasne antike, kaže (III/I, 52-53) da kod Platona uz poznata lica u razgovoru učestvuje i nekoliko “bezimenih izmišljenih” osoba koje pomažu da se kroz suprotstavljanja dođe bliže istini.

To je tako od kako su Danajci napravili drvenog konja.