Britanska rediteljka Kim Longinoto je poznata po svom sinema verite stilu u dokumentarnim filmovima koji se okreću ženskim sižeima, njihovoj borbi za ljudska prava i za samoostvarenjem. Longinoto se u svome dosadašnjem filmskom opusu dotakla nekih od najkontroverznijih tema današnjice kao što su genitalna mutilacija devojčica, prisilno udavanje maloletnica, zabrađivanje žena, prostitucija, upliv religije na određene društvene prakse, represivnost sistema u privatnim internatima za devojčice i devojke, i fizičko nasilje nad ženama. Njeni filmovi su nastajali u Japanu, Keniji, Indiji, Iranu, Italiji, Velikoj Britaniji, SAD i Egiptu, gde god bi pronašla konkretnu inspiraciju za novu temu. Njen najnoviji film Snimati mafiju, koji je prikazan u sekciji Panorama Berlinala, priča o sicilijanskoj fotografkinji Leticiji Batalji koja je decenijama za levičarske sicilijanske novine snimala zločine mafije.
„VREME„: Nedavno je u britanskoj štampi objavljeno kako konzervativni političar Kristofer Čoup blokira nastojanja vlade da se donese zakon o zabrani genitalne mutilacije mladih devojčica, što me je podsetilo na vaš film Dan koji nikada neću zaboraviti.
KIM LONGINOTO: Nemam snage da govorim o tome. To su potpuno nepojmljive stvari. Od različitih ljudi povremeno čujem argumente da se takve prakse ne smeju kritikovati zato što su deo nečije kulture i da se o toj temi mora više diskutovati. Kada mi kažu: „Ko si ti da kao Britanka praviš film o kulturi koja je ukorenjena u tradiciji Kenije“, ja pomislim: „Čekaj, stani. To nema veze sa kulturom već sa ljudskim pravima. Imate devojčicu kojoj se odseca klitoris, pa je zašivaju. Kako se tako nešto može opravdavati?“ A onda vam na to opet odgovore da se o tome mora više diskutovati. Bila sam veoma besna kada sam čula tu vest. Čoup mora da ode iz politike. On je sramota za našu zemlju. Rekao je toliko ogavnih stvari i blokirao je pokušaje da se neke prakse iz korena promene.
Uvek se koncentrišete na jake ženske ličnosti u različitim podnebljima. Kako ih pronalazite?
Nisu u pitanju geografske koordinate, nego o priče. Pojedi kimono bio je inspirisan običnim novinskim člankom. Priča o Hanajagi Genšu potpuno je odudarala od svega što sam viđala u japanskim filmovima i to mi se dopalo. Zapitala sam se kako je jedna žena – direktorka plesne škole i neverovatna buntovnica, neustrašiva osoba koja je naučila da čita i piše u zatvoru – moguća u zemlji kao što je Japan. Ja u životu nisam videla nikoga kao nju u japanskim filmovima. To je ono što me je motivisalo da snimim film o njoj. Japan mi je ponovo privukao pažnju kada sam upoznala Kazuko iz ženskog benda „Frenk čikens“. Ona mi je rekla kako bi volela da snimim film o njenoj mami, iz poslednje generacije tradicionalnih japanskih religioznih žena, koja je „uvek sve radila kako treba“ i nije pokazivala osećanja. Povodom tog filma otišla sam u Japan i tamo saznala o „Devojkama iz snova“ – ženskom rvačkom timu. Znači, uvek je u pitanju priča, ali je tačno da kada jednom odete nekud, počinjete automatski da čitate vesti o toj zemlji.
Na primer, ima mnogo hrabrih žena u Africi o kojima ništa ne čujemo. Znamo za Mandelu, ali o Salmi koja je bila prisilno zatvorena u kući isto godina koliko je Mandela bio u zatvoru, niko ne priča. Ona iza sebe nije imala ni političku ideju ni pokret, samo je bila zarobljena. Ukoliko postoji nešto što me interesuje, to je da ispričam nevidljive sudbine o kojima se ne zna, ali koje su svuda oko nas. Niko ne pravi filmove o ženama.
Biti okružen tim neverovatnim ženama borcima sigurno je nezaboravno iskustvo.
Ono što otkrijem svaki put kada snimam dokumentarce, naročito ako su o pravim buntovnicama i ženama koje iskaču iz gomile, to je da sve imaju nešto zajedničko. Umetnica koja je počela kao ulična muzikantkinja, što je najniže od najnižeg u japanskom društvu i koja se zbog toga osećala diskriminisanom, a onda se odjednom podigla. Žena koja je držana u zatočeništvu više od dve decenije i koja se lečila pisanjem poezije. O njima se ne čuje. Devojčice koje su prinuđene na brak sa 12 godina ili koje su iskasapljene, njima je ukraden glas i o njima odlučuju muškarci. Treba izazivati taj rigidni sistem, a to je ono što je većina žena o kojima sam snimala filmove uradila. Postoji hijerarhija ljudi u kojoj su žene na samom dnu, zajedno sa LGBT zajednicom. Klasičan primer za to vidite u Snimanju mafije. U starom intervjuu italijanskoj televiziji, šef mafije Lučijano Liđio kaže: „Nisu moje žrtve te koje pate, mi patimo zato što smo ljudi od časti. Mi moramo da ubijamo te ljude.“ On pravda nemoguće još nemogućnijom logikom.
Saželi ste istoriju sicilijanske mafije kroz arhivske snimke i fotografije, uz vrlo ličnu priču Leticije Batalje. Kakvu reakciju očekujete? I kako to da je mafija Leticiju sve ove godine ostavila na miru?
Leticija je hrabra u filmu zato što je godinama u njoj rastao prezir. Dovoljno je da bacite pogled na njene fotografije i smesta bude jasno da je jedini cilj mafije bio da izazove strah u ljudima i da ih natera da drže jezik za zubima. Mafiozi žele da ih svi poštuju i slave, ali ona ih u filmu zove ofucanim moronima i tretira ih sa prezirom. Neće im se dopasti ovaj film. A Leticiju nisu dirali zato što su im se te fotografije verovatno dopadale, bile su deo njihovog plana o uterivanju straha u kosti.
Da li ste lično doživeli neprijatnosti tokom snimanja filma?
Mislim da nas nisu smatrali bitnima. Tri žene neuglednog izgleda koje su posećivale Leticiju nisu ih posebno intrigirale. Nisu bili svesni da će se u ovom filmu raditi o njoj i mafiji, tako da nikome nismo ušli u radar. Nisu imali pojma šta nam je namera, a film menja narativ od fokusa na mafiju, na njihov glamur i dečake koji ih imitiraju, do običnih ljudi koji su im se suprotstavili. Oni su, u stvari, heroji koji više nisu mogli da podnesu da je dečak ubijen na ulici kao pas. Gde je tu herojstvo? Ubiti nevine civile, žene, decu? Šta je u tome časno? Nadam se da će gangsterski filmovi u budućnosti pokazati posledice zločina, tela u kovčezima i ljude koji su zavijeni u tugu, kako je to na njih uticalo.
Primetila sam da skoro kompletan arhivski video–materijal potiče sa engleskog govornog područja. Vaš komentar na to?
Tokom 1970-ih bilo je dosta prelepih italijanskih filmova. Na primer, scena u Snimati mafiju sa ribarima koji love tune je iz jednog italijanskog filma. Međutim, tokom 1980-ih, za šta je verovatno bila kriva popularnost MTV-ja, dokumentarci su postali fragmentarni. Nama su trebali dugi kadrovi, želeli smo da ispričamo priču u koju bi publika mogla da se uživi. Na primer, crno-beli film Bi-bi-sija o biznisu mafije sa klanicama, o čemu Italijani nikada nisu pričali. Postoji dosta toga na šta Italijani nisu obraćali pažnju ili je bilo javna tajna. Čekajte, Provenanca je tamo živeo 23 godine? Nismo znali! U stvari, ne želimo da pričamo o tome!
Kakvo iskustvo je snimanje ovog filma bilo za Leticiju?
Veoma teško. Ona ne voli da se vraća u prošlost. Bilo je stvarno teško dotaći se sudije Falkona, čija ju je smrt jako potresla. Postoji jedan momenat u filmu kada me pita zašto je stalno teram da o tome priča. Bilo joj je neverovatno bolno da se vraća u taj period. Ona čak ne voli da gleda ni svoje stare fotografije, nit želi o njima da priča. Imali smo sreću da je uhvatimo u neformalnom razgovoru sa asistentkinjom o njenoj autorskoj izložbi koja se održala pre snimanja. Samo zato što nas nije primetila, to je moglo da ispadne kako jeste. To vam je prednost stalno uključene kamere. Leticija je još uvek duboko traumatizovana. Dvadeset godina joj je redakcija naručivala fotografije sa mesta zločina. Morala je da slika ucveljene ljude koje je pogodila tragedija. Ona je fantastična žena i puna je inata. Pošto puši kao Turčin, imali smo scene u Americi kada bi jednostavno po navici samo zapalila cigaretu. Ljudi bi pritrčavali da joj kažu da je tamo to zabranjeno. Na kraju je platila kaznu od 250 dolara jer je pušila u hotelskoj sobi. Nije laka kao osoba, sa njom je teško raspravljati. Rekla bi mi: „Pravite dreku oko pušenja, a čitava planeta umire zbog klimatskih promena.“
Kakva je bila njena reakcija kada je prvi put pogledala film?
Premijerno ga je gledala na Sandens festivalu i obuzele su je emocije. Osećala je mešavinu ponosa na svoj život i žaljenja zbog velikih grešaka koje je počinila u mladosti. Stidela se toga što se udala za prvog momka koji je naišao kada joj je bilo svega 16 godina. Mislila je da joj je to karta za život u porodičnom domu.
Da li već radite na novom projektu?
Želim da snimim jedan veseo film okrenut muzici koji je zabavan i pun životne radosti zato što je Snimanje mafije bilo vrlo traumatično i teško iskustvo za mene.
