Prebojiti nije isto što i zamazati

Knjiga Prebojena sećanja (Hobby Press), novinara Vladimira Stakića, izbor je intervjua koje je autor radio sa jugoslovenskim rokerima tokom osamdesetih i devedesetih godina. Najveći broj razgovora pravljen je za nekadašnje popularne časopise “Rock” i “X-Zabava”. Reč je o najvećim imenima tadašnjeg domaćeg rokenrola: od Bore Đorđevića, Džonija Štulića, Jure Stublića i Bajage, do Caneta, Gileta, Bebi Dol i KUD Idijota, kao i bendova nastalih nešto kasnije, poput “Goblina”, “Bjesova” i mnogih drugih. Knjiga je povratak u neko davno prošlo i drugačije vreme, kroz gomilu detalja, podsećanja i ponovnog otkrivanja… Prava poslastica i riznica za ljubitelje jugoslovenskog rokenrola, pop kulture, ali i života u toj zemlji. Posle osamdesetih došlo je nešto potpuno drugačije. “Sticaj okolnosti je hteo da se prvi period u kom sam radio intervjue sa autorima i izvođačima manje-više poklopi sa poslednjih pet-šest godina postojanja SFRJ, a drugi sa poslednjih pet-šest godina vlasti Slobodana Miloševića – objašnjava Vladimir Stakić u intervjuu za “Vreme”.

...

“VREME”: Možde li se rokenrol iz ta dva perioda nekako uporediti?

VLADIMIR STAKIĆ: U prvom, do otcepljenja Slovenije i Hrvatske, uprkos raznim polarizacijama na svim stranama, ipak je bilo lakše baviti se rok muzikom i bilo je mnogo više onih koji su mogli od nje da žive. Oko toga da je do početka devedesetih bilo mnogo dobrih ploča i koncerata nikada nije bilo naročitog spora, ali mislim da se sada bolje nego u ono vreme vidi da je na rok sceni Srbije tokom devedesetih nastalo i štošta dobro, uprkos višestruko ograničavajućim uslovima. Većina mladih ljudi nije u vremenu međunarodnih sankcija i ratnih sukoba u okruženju imala bogzna kakve šanse da nađe neki pristojan posao, a ni materijalnih mogućnosti da se ludo provodi. Taj višak vremena i manjak para mnoge je usmerio na kreativnu stranu, što je dovelo do pojave raznih zanimljivih autora i izvođača, od kojih su neki i danas aktivni. S druge strane, tada je kod nas, pre nego drugde u zapadnom svetu, rok za mnoge prestao da biva (potencijalno) osnovno zanimanje i postao neka vrsta dopunske delatnosti ili čak hobija od kog se eventualno zaradi poneki dinar, ali ne dovoljno da bi se samo od toga moglo čak i skromno živeti.

Zanimljivo je da si objavio integralne razgovore, nisi korigovao svoje greške ili pogrešne informacije. Zašto ti je bilo važno da sve bude zabeleženo baš kako je izgovoreno?

Zato što kod mene ne postoji nikakva dilema da je osnovna uloga novinarstva traganje za istinom i njeno saopštavanje. Prebojenost usled protoka vremena praktično je neizbežna, ali da bi se sadržajem zahvaćeno vreme što preciznije prikazalo, naprosto je moralo da se vidi i kako se i u čemu grešilo. Prebojiti nije isto što i zamazati, koliko god ukazivanje na propuste ne godilo autorovoj sujeti. Uz nekoliko materijalnih grešaka koje postoje u originalnim intervjuima stavljene su fusnote sa objašnjenjem, kako bi se predupredila mogućnost da čitalac neku netačnost prihvati kao činjenicu, pa je kao takvu upamti i dalje interpretira. Sve ono što iz današnje perspektive izgleda kao pogrešna procena, bilo moja bilo mojih sagovornika, u knjizi je, naravno, preneto bez ikakve izmene.

Ima mnogo zanimljivih detalja kojih se ljudi danas možda ne sećaju. Na primer, Bora Đorđević ti je još 1988. otvoreno rekao da je za Slobodana Miloševića. Ali tada su to ovde bili mnogi.

Bili su mnogi, ali nisu mnogi bili u situaciji da svojom javnom podrškom nešto izgube. To je jedna od stvari koje sam zauvek zapamtio, jer su u to vreme rok muzičari koji su imali pretenzije da nastupaju na teritoriji cele Jugoslavije još uvek i te kako vodili računa o tome da se ne opredele javno za bilo koju politiku koja bi im mogla “odseći” deo tržišta. Bora je bio jedan od prvih koji su istupili drugačije i odlično se sećam da sam odmah pomislio kako postoje velike šanse da se “Ribljoj čorbi” baš to desi zbog te izjave koju mi je dao u intervjuu za “Rock”. Taj list se prodavao u više desetina hiljada primeraka širom SFRJ, ali mi nije ni na kraj pameti padalo da izjavu izostavim. Naprosto, moje je bilo da prenesem sagovornikov stav, a ne da sprečavam potencijalnu štetu po njega.

Rok novinarstvo je osamdesetih bilo jako važno: Petar Janjatović, Pera Luković, Dragan Kremer, Dušan Vesić, Peca Popović, Dražen Vrdoljak, Darko Glavan…

Pre svega, bez ikakve lažne skromnosti, svi ljudi koje ste pobrojali bili su i ostali prva liga jugoslovenskog rok novinarstva, a ja sam od njih učio i bio sasvim zadovoljan time što mi se ime pojavljuje u istim listovima u kojima su oni radili. Vrhunski rok novinari zaista su bili izuzetno uvažavani zato što su odlično pisali i još bolje poznavali to o čemu pišu, a možda najviše zbog toga što je to čime su se bavili i njima i njihovim čitaocima bilo životno bitno. Ništa od toga više ne stoji i nemam utisak da postoji bilo kakav način da se na to vratimo jer je vreme izuzetnosti u medijima prošlo. Sada se traže brzi autori spektakularnih naslova i šablonskih tekstova.

Koji ti je razgovor bio najteži?

Najteži je bez dileme bio intervju sa Džonijem Štulićem, rađen početkom 1989. Tu je ona njegova valjda hiljadama puta citirana izjava da smo prethodnih 40 godina slušali zavijanje vukova, a da ćemo zato narednih 40 slušati blejanje ovaca. Pritom je to bilo teško ne zato što je on na bilo koji način bio neprijatan ili problematičan sagovornik, već baš suprotno – zato što se svojski trudio da sve svoje stavove što preciznije objasni. Tako da je umeo i da zakomplikuje odgovore, a ja sam se trudio da što bolje razumem šta želi da kaže. Sve vreme sam slušao maksimalno pažljivo i nastojao da to što čujem u glavi procesuiram i da istovremeno pravovremeno reagujem potpitanjima i narednim pitanjima. To je jedini intervju posle kog me je, bukvalno, bolela glava od napora.

U intervjuu sa Dinom Merlinom, krajem osamdesetih, ušao si u otvorenu raspravu koja je trajala tokom celog razgovora. To je tada bilo normalno ili je to samo izuzetak?

Mislim da je najtačnije reći da to tada nije bilo nenormalno. Još od kraja sedamdesetih godina sporadično je bilo i tih “hard tok” intervjua sa rokerima, a još više izrazito kritički orijentisanih prikaza ploča i koncerata, nekad argumentovanih a nekada i ostrašćeno pljuvačkih, bez ikakvog iole ozbiljnog obrazloženja. Daleko od toga da su svi muzičari to “sportski” prihvatali. Ali bilo je i onih koji su shvatali da i negativan publicitet može da bude koristan, pa je još sredinom osamdesetih Milić Vukašinović rekao ono čuveno: “Piši šta ‘oćeš, samo stavi sliku… i ako može da bude u boji!”. Sem pomenutog intervjua sa Dinom Dervišhalidovićem, mislim da nisam uradio nijedan koji bi bio potpuno u duhu konfrontacije, ali nisam bežao od pitanja za koja sam znao da sagovorniku neće biti prijatna. Međutim, niko se zbog toga nikada nije naljutio, valjda zato što je bilo sasvim jasno da ništa ne pitam sa zlom namerom.

Tu su svi najveći muzičari iz osamdesetih i devedesetih osim dvojice: Dušana Kojića Koje i Gorana Bregovića. Nisi se ukačio s njima ili te posao jednostavno nije doveo do njih?

Žao mi je što Koju nisam intervjuisao, jer sam siguran da bi to bilo vrlo zanimljivo, ali jednostavno se desilo da nisam došao na red za to ni u jednoj redakciji za koju sam radio. Uvek je bilo mnogo zainteresovanih, a ja sam govorio sebi da će se sigurno ukazati prilika sledeći put. Ideja da sa Bregovićem razgovaram za novine nikada je nije mnogo privlačila, jer je on generalno davao odlične intervjue, ali uglavnom pričajući ono što je unapred rešio da kaže. Zaobilazio je sva pitanja koja mu ne odgovaraju, što mene nije zanimalo. Onda sam, uz to, negde krajem osamdesetih, reagujući na neku njegovu izjavu na televiziji u kojoj je paušalno opleo po kolegama rokerima a ishvalio narodnjake, napisao tekst u kome sam ga dosta oštro potkačio. Nakon toga mi je jedan dobro upućeni čovek preko zajedničkog poznanika poručio da je Bregovića to navodno mnogo pogodilo. Tada sam pretpostavio da, budući da je poznat kao zlopamtilo, sada i on ima razlog iz kog ne bi baš rado razgovarao sa mnom, čak i da ja to hoću, pa više o tome nisam uopšte razmišljao. Ali prva rečenica ovog vašeg pitanja odlično pokazuje koliko su subjektivni kriterijumi o tome ko je (bio) važan na rok sceni. Podnaslov knjige je “Intervjui koje sam uradio” jer sam je u početnoj zamisli video kao prvu u trilogiji čiji bi naredni deo sadržao intervjue sa bar 30 ljudi sa kojima nisam pričao osamdesetih i devedesetih, a smatram da sam morao jer su ostavili apsolutno neizbrisiv trag na rok sceni bivše Jugoslavije.

Kako ti izgleda današnja rokenrol scena u Srbiji i regionu?

Rokenrol se sada u medijima u regionu više doživljava kao muzejski eksponat nego kao živa stvar koja interesuje mnogo ljudi. Zato je na iole većim festivalima glavnina izvođača iz prošlog milenijuma ili s početka ovog. I spisak mojih “novih” favorita je takav – skoro svi koje nisam otkrio guglajući “novi bendovi” već sam ih “spontano” čuo, postoje od decenije i po do tri – “Popečitelji”, “Repetitor”, “Goribor”, “Jarboli”, “Vizelj”, “Consecration”, “Porto Morto”, “Špurijus”… Ako se tako nastavi, neki sada mlađi izvođači dobaciće do ljudi iz moje generacije možda za desetak godina. Prekasno i za njih i za nas.

Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!