Basara: Đinđićevo ubistvo je rezultat nespremnosti društva da izađe iz poludivljaštva

„Nema više takvih ideja, nema više takvih ljudi sa tolikom energijom, nikome više ne pada na pamet da krene političkim putem kojim je krenuo Đinđić“, rekao je Svetislav Basara na promociji svoje knjiga Đinđić: memoari s onu stranu groba koja je održana 12. marta, na dan premijerovog ubistva.

„I postoji razlog. Zato što je na dva metka kojim je ubijen bila poruka: ko god bude hteo ovo što je radio Zoran Đinđić, ovako će završiti – i poruka je odlično primljena“, rekao je Svetislav Basara, jedan od najtiražnijih savremenih autora.

Kako Zoran vidi svoje ubistvo

Ideja ove knjige, kako je rekao Basara, jeste da se naoko istraže okolnosti ubistva i kako Zoran Đinđić vidi svoje ubistvo, „ali ova knjiga treba da pokaže kakvo je ovo društvo, trulo, korumpirano u svim segmentima u prvoj, drugoj, trećoj, petoj Srbiji, u krugu dvojke, u selima. Čitavo ovo zamešateljstvo, zavera za ubistvo Zorana Đinđića proizašla je iz nespremnosti ovog društva da izađe iz poludivljaštva.“

„Ja sam Đinđića shvatio tek nekoliko godina posle njegove smrti“, rekao je Basara. Tek kad sam sistematski pročitao njegove sabrane tekstove. On je video nedovršenosti države, video je naše mentalitetske probleme, video gde leži problem i želeo je da nekako potakne ljude da se izbave iz čemera. Njegov posao, što je rekao Maks Veber, bio je raščaravanje Srbije, skidanje magle, oslobođenje ljudskog potencijala. Ali on je bio pravi tragični lik, ličnost koja se bori a nema nikakve šanse protiv sudbine, bogovi se poigravaju njim, s tim što su u toj ulozi ovde ološ, dileri droge i lopože, i to dodatno povećava tragediju.“

Ubijeno je moderno društvo

Veljko Lalić, glavni i odgovorni urednik Nedeljnika koji je u vreme Đinđićevog ubistva bio mladi novinar, rekao je na promociji da smo dok je Đinđić bio premijer imali tri godine modernizma.

„Tog dana kada je ubijen, to moderno društvo za koje se on zalagao prestalo je da postoji. On je znao da će izgubiti na sledećim izborima i razmatrao je ponudu da ide na Harvard kao profesor. Meni nedostaje taj filozof i politikolog Đinđić, jer je tek tu imao svašta da pokaže. I uvek sam se pitao kako bi izgledao taj intervju sa Đinđićem, šta bi danas on rekao. Čitajući ovu knjigu, kao da sam čitao intervju sa Đinđićem koji sam zamišljao“.

Foto: Laguna

Čitalac u ovom romanu nalazi Basaru iz romana Kontraendorfin i Rekapitulacija, ocenio je Ivan Milenković, književni kritičar i filozof.

„Potpuno sam siguran da niko ne piše kao Basara. Basaru stvarnost ne obavezuje, nijednog velikog pisca stvarnost ne obavezuje. Iskra književnosti ne leži u samoj stvarnosti. Ono što mene najviše fascinira kod Basare jeste da niko nikada nije pisao ovako kako on piše. Istina nije u odnosu književnosti sa samom stvarnošću, književnost nije sudska istina koja se utvrđuje. Stvarnost ne bi imala nikakvog značenja da nema jezika, stvarnost bez jezika ne bi značila ništa. Niko nije bolje dekonstruisao jezik od Basare, a u kojoj meri je ta dekonstrukcija temeljita vidimo upravo kroz rešetku Basarinog jezika, vidimo sebe same u stvarnosti kakvi smo, nikakvi, kukavice, da imamo mnogo toga da naučimo, ali se ne usuđujemo da učimo i vidimo zašto smo došli dovde gde smo sada.“

Dekonstrukcija mita o Rusiji 

Fahrudin Kladničanin, politikolog, novu Basarinu knjigu vidi kao politički triler i pitanje stvarnosti u kojoj se Srbija. Na promociji je  istakao da  knjiga „nudi lepezu likova, događaja, narativa u basarijanskom stilu, pripoveda kroz humor koji je toliko težak i opor da se smeješ, ali te u stvari Basara šamara. Neverovatno je kakav horizont nam otvara pisac, takav da možemo da razumemo zašto se danas nalazimo u ovoj situaciji. I kad sve to uzmemo u obzir, ova država i ovo društvo nisu zasluživali Đinđića“.

Kladničanin smatra da Basara totalno „dekonstruiše mitove na kojima počiva društvo u Srbiji, mit o Rusiji, mit o nebeskoj Srbiji, velikoj Srbiji. Ovo je crna knjiga, ovo je knjiga o nama, o Srbiji, o našem društvu“.

„Laguna“, izdavač koji je objavio novu Basarinu knjigu, kaže da je Đinđić: memoari s onu stranu groba duhovita koliko i gorka vizija današnje Srbije koju s one strane groba gleda sâm bivši premijer: poput nadvojvode Franca Ferdinanda u Basarinom romanu Anđeo atentata, on iznosi svoju, i sasvim svojstvenu, anatomiju uzroka, predistorije i posledica strašnog čina koji mu je došao glave i, povrh svega, njegovih istorijski utemeljenih inspiratora.