Vesti o gušteru u bureku, mišu u pivu ili žiletu u hlebu obično su rezervisane za duge letnje mesece, kada su poslanici na letovanju, vlada na raspustu pa nema „pravih vesti“. Proteklih dana, međutim, hrana je u nekoliko navrata bila najvažnija vest na televiziji.
Sve je počelo javnom raspravom u Skupštini Srbije gde su se pred nadležnim odborom okupili svi zainteresovani akteri, grupe građana, političke organizacije i naučne ustanove. Tema su bili famozni genetski modifikovani organizmi – iliti GEMO. Pošto sam slučajno naleteo na diskusiju, u popodnevnim satima, na RTS2, imao sam utisak da se o jednoj važnoj temi, možda sudbinski važnoj, raspravlja bez velikog interesa šire javnosti. Brzo je postalo jasno da su oko ove teme složne veoma različite društvene grupe – od Dveri na krajnjoj desnici do antiglobalističkih levičara na drugoj strani političke skale. Srbija ima dovoljno potencijala da proizvede organsku hranu, pa ne moramo da popuštamo pred pritiskom Svetske trgovinske organizacije i Amerike, pa da uvozimo njihovu genetski modifikovanu hranu, naročito soju i kukuruz. Međutim, u šarolikom i na momente živopisnom prizoru, emocije, optuživanja i poluistine su često bile glasnije od naučnih argumenata. Ma koliko srcem i stomakom bio protiv genetski modifikovanih organizama u ishrani ljudi i stoke, moram priznati da su argumenti u medicinskoj primeni racionalni i logični. Recimo, Dveri su zahvaljujući poslanicima Čačak proglasili „gradom bez GEMO!“ Stručne osobe, prvenstveno genetičari su im skrenuli pažnju da je takva deklaracija nonsens, jer se, recimo, veštački insulin dobija iz genetski modifikovanih životinja – svinja. Znači li to da u Čačku više neće biti insulina?
Posebno su oštri napadi bili na naučne radnike, jer su odmah etiketirani kao „lobisti“ ili „plaćenici“ velikih stranih kompanija. Citirani su ponekad i rezultati „samo ruskih naučnika i akademija“ od kojih su neke, recimo – čuveni jogi letači. Genetski modifikovani kukuruz tako po njima, izaziva rast dlaka iz usta! Što bi rekao naš narod – imaćemo dlake na jeziku i rutava usta, pa čik probaj kukuruz brale! Istina je, kao i obično u sredini i detaljima, pa verujem da je moguće odrediti sistem dozvola za različite oblasti (hrana, semena, životinje, medicina, itd.). Verujem, takođe, da imamo dovoljno obrazovanih ljudi koji će doneti pravilne odluke, ali uz redovno i potpuno informisanje javnosti. Zdravlje nacije je svakako tema od opšteg interesa.
Pokazalo se da nismo dugo čekali na nastavak priče o hrani. Već u nedelju je ceo region potresla vest o mleku iz Hrvatske u čijoj ambalaži postoje kancerogene materije. Već iste noći samo saznali da tog mleka nema kod nas, da u Bosni gledaju rok trajanja, a da naši potrošači piju naše – srpsko mleko. Kontrola se vrši na granici, ali da li je to dovoljno? Šta je sa jogurtom, pitam ja vas? Ko za inat, u Britaniji su istovremeno otkrili da su podvaljivali konjetinu pod govedinu, dakle ni u EU nisu imuni na prevare. Kod nas se poslednji put o konjetini govorilo kad su od Zimzelena hteli da prave parizer.
Kada se ova Pandorina kutija otvorila, (ili je to bio frižider), iz zamrzivača su posle hrvatskog mleka i britanske konjetine ispali i ćurići puni steroida (bilderi sa krestom), da bi vrhunac paranoje i moj lični favorit u ovoj teoriji zavere bili crvi u rečnoj ribi!
Verovali ili ne, prema teoriji, kormorani sa Save i Dunava (a baš sam juče video jednog kako nonšalantno preleće Brankov most) kakicom su preneli dotične crve kod nas??!! Ti crvi su napali naše deverike, smuđeve i šarane, do te mere da alasi ne mogu više da prodaju svoj ulov na beogradskim pijacama. Jutros sam gledao jednog ogorčenog ribara koji je na zemunskoj pijaci pred kamerama TV Pinka rasporio jednog smuđa od 300-400 grama, divan porcijaš, svež ko duša, greota jedna. Zna se šta je u pitanju, ide Uskršnji post pa neko oće da proda zaleđenu morsku ribu, narodu opanjkava i kleveta našu rečnu. Što bi rekli stari – kaži mi šta voliš da jedeš, a televizija će ti to sigurno ogaditi!
