U 76. godini života, na nepodnošljivih 36 stepeni, puna tri sata je The Boss do poslednjeg atoma snage isterivao svoje. Kao i uvek, publici je dao baš sve - litre znoja, 28 pesama, nekoliko važnih poruka, podsticaj, ohrabrenje i veče za pamćenje
Koncertima u Milanu, Brus Springstin je zaokružio turneju planiranu za 2025. godinu, koja se sastojala od 16 nastupa u šest zemalja zapadne Evrope, a zapravo je bila nastavak prošlogodišnje turneje koja je prekinuta zbog narušenog zdravstvenog stanja Gazde iz Nju Džerzija.
Kao neko ko je prešao put od tihog poštovaoca do ogromnog fana čuvenog američkog kantautora, rešio sam da po drugi put – posle Beča 2023. godine – prisustvujem spektaklu koji nepogrešivo prirede Brus i legendarni „I strit bend” svaki put kada stupe na binu.
Istu želju su imali i brojni fanovi iz bivše države, pa su dodatnu gužvu na autoputu („the highway’s jammed…”) i po pumpama duž E70 pravili ljudi koji su ga zavoleli dok je Brus bio u usponu snage i moći, a Jugoslavija skladna i nepodeljena.
I dok Jugoslavija nije uspela da izdrži test vremena i pojavu loših ljudi, Brus Springstin jeste. Sa gotovo punih 76 godina i muzičkim stažom koji traje šest decenija, popularni The Boss iz gradića Frihold u saveznoj državi Nju Džerzi, dva sata i 52 minuta je držao pažnju gotovo 80 hiljada ljudi na čuvenom stadionu „San Siro” – ili „Đuzepe Meaca”, zavisno od toga čije navijače pitate – u Milanu.
Nekada davno, sredinom ‘70ih godina, uticajni muzički novinar i kritičar Džon Landau je napisao, nakon što ga je uživo gledao po prvi put, kako je Brus Springstin „budućnost rokenrola”. Pola veka kasnije, prosek godina publike na koncertu Brusa Springstina jasno sugeriše da je samouki velemajstor iz Nju Džerzija simbol jednog lepog perioda koji pripada prošlosti, ali njegova pojava, stav, energija i umeće odbijaju da se predaju, uspevajući u nameri da Brus Spingstin i „I strit bend” i dalje zvuče autentično, aktuelno i vanvremenski.
Zemlja nade i snova
Naziv upravo završene turneje je ujedno i naslov jedne od izvođenih pesama: The Land of Hope and Dreams, a koji podjednako lepo zvuči i na italijanskom: Una Terra di Speranza e Sogni. Osim izvanrednog muzičkog umeća koje se nikada nije dovodilo u pitanje, nastupi su imali i prizvuk Brusovog pravdanja zbog političkog stanja u kome se trenutno nalazi njegova domovina.
U nekoliko govora tokom koncerta je upozoravao da se dešavaju „čudna i opasna sranja” u Americi „koju voli i o kojoj nam je pevao”, izvinjavao se zbog ‘‘napuštanja tradicionalnih saveznika i priklanjanja diktatorima” i upozoravao na loše postupke „nedostojnog predsednika i pogrešne vlade”.
To je ujedno i odgovor na pitanje zašto je neko ko peva o „pravoj Americi” – američkim radnicima i gradovima, njihovim snovima i problemima – toliko popularan, važan i veliki širom (zapadnog) sveta. Problemi o kojima Brus Springstin priča i peva su postali univerzalni problemi, podjednako aktuelni u Srbiji, Italiji i Nemačkoj koliko i u SAD.
Ipak, pre i posle svega, publici je pružio nadu i veru da će biti bolje. Koncert je započeo sa No Surrender, a završio sa Chimes of Freedom, uputivši više nego jasnu poruku – da će njegova domovina ponovo biti zemlja nade i snova – ali i ohrabrenje ljudima koji su došli da mu se poklone.
Da neko ne bi stekao pogrešan utisak kako je nastup više bio propagandni nego muzički – što ne može biti dalje od istine kada je reč o stadionskim koncertima Brusa Springstina – red je da pomenemo i druge stvari koje su se dešavale tokom setliste duge 28 pesama.
Po sada već standardnoj proceduri, prvi deo koncerta je prošao u znaku manje popularnih, ali nikako manje kvalitetnih pesama iz Brusovog opusa. San Siro su na noge podigle pesme poput Promised Land i Hungry Hearts, dok je u raspored uvrštena i jedna od njegovih snažnijih pesama – The River.
Još jedna od odlika njegovih nastupa su i vrlo skromne i minimalno dekorisane bine. Tri ogromna ekrana koja prikazuju Brusa i saborce u momentima zanosa i sinergije sa publikom. Nema tu previše mesta za izmotavanja , potpuni fokus je na muzici – kvalitetu ozvučenja, tehnici sviranja, hemiji između muzičara, te energiji i porukama koje Brusova muzika nosi.
Kada smo kod saboraca, njegov verni prijatelj i desna ruka Stiven van Zant – poznatiji i kao Litl Stiven – ipak je nastupio u Milanu, nakon što je izvesno vreme proveo u bolnici zbog sitnijih zdravstvenih problema. Bilo je lepo videti ga i pozdraviti, kao uostalom i ostale članove fantastičnog „I strit benda” koje je Brus u prigodnim trenucima redom isticao u prvi plan.
Za drugi deo nastupa su bili rezervisani dobro poznati hitovi poput Born in the USA, Born to Run, Dancing in the Dark ili izvanredno prohvaćene Badlands, dok je posebno moćno zvučala Wrecking Ball. Izvođenje ove numere je nosilo težinu koje možda ni sam Springstin nije svestan – inspirisana je rušenjem njemu omiljenog „Giants Stadiuma”, a pre neko veče je svirana na San Siru, kome takođe preti rušenje u budućnosti, nakon čega je u planu gradnja novog i modernijeg stadiona.
Stoga je pitanje kako bi se osećao Springstin ako jednoga dana – a nadamo se da hoće – ponovo nastupi u Milanu, ali na nečemu što nije San Siro, gde je imao legendarne nastupe još u ’80im godinama prošlog veka. Da li bi ga, baš kao i protagonistu iz pesme Long Walk Home koji se vraća u rodni grad koga više i ne prepoznaje, preplavio osećaj melanholije?
My City of Ruins
Nisu to, međutim, bile jedine paralele koje su mi se vrzmale po glavi tokom koncerta, ali i u danima koji su usledili. Za glavni grad Lombardije smo krenuli na Vidovdan, 28. juna, kada je održan novi veliki protest u Beogradu, dok su nas vesti o blokadama, privođenjima i policijskog brutalnosti pratile tokom putovanja po Italiji.
Po povratku u Beograd – nakon par dana slušanja pesama poput Death To My Hometown i My City of Ruins – sačekale su nas gužve, blokade i građanska neposlušnost. Beograd nije moj hometown, ali jeste grad koji me je prigrlio i koji sam zavoleo. I posle dugo vremena, Beograd deluje kao da se budi i kao grad o kome bi Brus Springstin sa ponosom pevao.
Poslednja važna Brusova poruka sa koncerta – u vidu citata američkog pisca Džejmsa Boldvina – bila je u sličnom, optimističnom tonu: „Na ovom svetu nema toliko humanosti koliko bismo želeli, ali je ima dovoljno”.
U 76. godini života, na nepodnošljivih 36 stepeni, puna tri sata je The Boss do poslednjeg atoma snage isterivao svoje. Kao i uvek, publici je dao baš sve – litre znoja, 28 pesama, nekoliko važnih poruka, podsticaj, ohrabrenje i veče za pamćenje.
Na kraju nije rekao uobičajeno „We’ll be seeing you”, ali nadajmo se da smatra da borba nije gotova.
No retreat, baby, no surrender!
Zaposleni Zavoda za zaštitu spomenika kulture grada Beograda su iz „Vremena“ saznali da je njihov direktor Aleksandar Ivanović poslao Ministarstvu kulture nezakonit dokument kojim predlaže da se kompleksu Generalštab ukine status spomenika kulture. Sad se ograđuju od tog dokumenta
Pitam se koliko je umetnost bitna, koliko je bilo šta važno u odnosu na ovo što se dešava. Trenutno u Muzeju savremene umetnosti imamo izložbu Dejvida Hoknija, jednog od najvećih slikara današnjice. To je izložba godine. Baš sam razmišljao kako i dalje nisam otišao da je vidim, ali sam shvatio da je potrebna određena vrsta mira da bi se otišlo na izložbu. Da budeš tamo tri sata i da ne pogledaš na telefon kako bi proverio da li je ispred policija
U filmu svoje kćeri Džejn Mensfild prvi put dobija šansu da bude viđena kao stvarna žena od krvi i mesa, sa svim vrlinama i manama, a ne puka projekcija muških seksualnih fantazija o nezasitoj prsatoj plavuši. S druge strane, Ešli Ejpril i Amanda Lir na scenu izvode svoje višesmislene identitete, prihvatajući ih i odbacujući ih. Zapravo, poigravajući se njima
Jun Fose, Septologija; s norveškog preveo Radoš Kosović; Treći trg i Srebrno drvo, 2023–2024.
Drugo ime (I-II), Ja sam neko drugi (III-V), Novo ime (VI-VII)
Već od naslova, dakle, ulazi se u jedan kompleksan poetski i kulturnoistorijski dijalog, koji, međutim, umesto odgovora i objašnjenja nudi strepnje i nedoumice
Ako smo neutralni dok studente zatvaraju, devojke i momke mlate na pravdi boga, zatiru demokratiju, neistomišljenike dehumanizuju, nastavljaju korupciju koja ubija i još mnogo toga poganog rade – onda ništa
Srbija nije spremna za požare, oluje i poplave, ali je predsednik Aleksandar Vučić spreman da od svega napravi propagandu
Policajac i policajka su snimljeni dok su u pokušaju iznude studentkinju čupali za kosu. To je klasičan primer mučenja i torture, grubo kršenje zakona za koje bi morali da snose posledice
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
