Između Ash i Avril Lavigne nema razlike. Hm. To poređenje moglo bi pravoverne fanove indi muzike čiji nosevi paraju nebo ozbiljno da naljuti. Ne samo zbog toga što oni smatraju da je neumesno stvar pravdati fizičkom privlačnošću kojom i jedni i drugi (Avril+bend) plene svoju publiku, ili činjenicom da između prafascinacije članova grupe Ash kraljevima metala Iron Maiden i Avriline pozerske skejt ikonografije i nema neke razlike, sem u stepenu simpatije prema ovim ili onim mladalačkim gresima ili u, sad već izvesnoj, klasičnosti kojom odišu hitovi jednih (Girl From Mars, A Life Less Ordinary) ili drugih (Complicated, Don’t Tell Me) – stvar je da ih Ash imaju više, jer su na sceni duže. Kriviti malu Lavigneovu samo zato što nije odrasla u kraju u kome izveštaj o „stanju na putevima“ obuhvata i terorističke izgrede IRA, što indirektno poozbiljuje pristup koji Ash imaju prema muzici, ili daje dubinu tinejdžerskim omažima Jackieju Chanu (Kung Fu) ili najkrvavijim slasher filmovima (video za Numbskull), nefer je koliko i diskreditovati ovaj irski sastav na nivo Buzzcocksa ili Undertonesa devedesetih.
Fakat je da, međutim, poslednji albumi za Ash (Meltodown) i Avril Lavigne (Under My Skin) opasno liče. Dok Avril u (Sony-)BMG-iju formira post-Alanis krilo imućnih i osveštenih curica braneći pravo na davanje one stvari, Ash u Warneru pritrčavaju poslednjim redovima antiglobalističkog fronta, ali gro njihovog lirskog interesovanja s pravom je utemeljen u „on-on(d)a“ problematici, raskidima, suzama, obećanjima, nadama… znate već. Čeprkati po iskrenosti (kao merilu pravog rokenrola) ovih slatkih lučevina znači nemati razumevanja za ukusnost različitih stvari, jer, ako bi vas sada zamolili da intuitivno odredite kome pripadaju ovi stihovi: Do you feel, what I feel, is it real?/ Can’t conceal, so unreal, what I feel/ Yeah/ Out Of The Blue, vi ne biste znali, je l’ da?
Nakon tri manje-više pop albuma (Nu–Clear Sounds bio je njihov In Utero, eh…), Ash samoinicijativno odlučuju da poamerikanizuju svoj zvuk, želeći da sopstvene pop harmonije ojačaju žešćim i od-eksperimenta-očišćenim zvukom. Željeno kalifornijsko sunce (viđeno na kasnijim albumima grupa Red Hot Chili Peppers i Foo Fighters) dočarano je uz pomoć producenta Nicka Raskulinecza, koji je radio sa pomenutim Fightersima i System Of A Dawn. Melodije su i dalje tu, dok rokanje u najboljim trenucima podseća na Smashing Pumpkins minus njihova pompeznost. Međutim, u više nego solidno odrađenom procesu transformacije zagubila se iskra blesavosti (duhovitosti? ironije?) koja je bila ultimativni sastojak njihovih hitova. Ali, Ash sada imaju pristojne šanse da se američkom tržištu ponude namesto Green Daya, Blink 182 ili Good Charlotte. Kojom prilikom će samo oni osećati da im tu nije mesto.
Avril je u odnosu na prvenac Let Go napravila skoro isti pomak. Gitare su žešće, vokal je puniji, jer je bliskost sa (ot)pevanim veća. Galantna namera da se praznina na kojoj sedi ženski tim grindejova i blinkejtituova popuni njenim imenom postoji. Dalji ostanak u tom prostoru pokazao bi da su njeni kapaciteti bili manji od očekivanih. Do Courtney Love, ipak, deli je samo Cobain i nepodnošljiva lakoća postojanja.
Neke od vas možda će rastužiti i zapažanje da Avril na svom albumu ima, barem, četiri opake pesme, superiornije od bilo čega sa Meltdowna. Ali, da nije tako, ne bi bilo ni ovog teksta.
