Zaumne hronike KGB kapitalizma

Velika je stvar to što se knjige Viktora Peljevina, baš kao i Vladimira Sorokina, Igora Jarkeviča ili Viktora Jerofejeva, meždu pročim, prilično uredno i ažurno pojavljuju u srpskom prevodu, jer zamislite samo da nije tako: možda bismo mislili da je savremena ruska literatura vaistinu spala na, šta znam, Andreja Makina – doduše, taj ni ne piše na ruskom – ili na onog, kako se već zvaše, koji piše krimiće iz devetnaestog veka (a nije Fjodor Mihajlovič Dostojevski). Ovako, imamo više nego solidan uvid u najproduktivniji tok savremene ruske proze, onaj koji uspeva da spoji očaravajuće pripovedačko umeće sa jednom osebujnom kulturkritik, takvom kakvu se ovde niko ne bi usudio da piše, a i onaj ko bi se možda i usudio – ne bi umeo… O abnormalnoj talentovanosti i besomučnom ludilu te i takve proze – kao amalgamu kreativnosti i mahnite ruske stvarnosti – da se i ne govori; to je već podrazumevajući standard.

Viktor Peljevin još se od Generacije P nametnuo kao prvosveštenik onoga što mnogi nazivaju „ruski postmodernizam“, a što je, da prostite, mnogo više rusko nego što je postmodernizam, naročito ako taj pojam, „primenjen“ na književnost, nismo u stanju nekako da očistimo od neprijatnih naplavina kojima je ovde natovaren, jer je ovdašnji čitalac već žalosno obvikao da mu se pod postmodernističkom prozom odviše često podmeću dosadne i sterilne boze s kojima naprosto ne zna šta će, i koje ne trebaju nikome osim možda svom autoru, mada ni za njega (ili nju) nije baš sigurno…

Kako god, nova zbirka Peljevinovih priča Poslednje pesme političkih pigmeja Pindostana (prevela Natalija Nenezić; Plato books, B & S, Beograd 2009) izraz je jednog dobrodošlog kontinuiteta: Peljevin je, uz Sorokina, amblematski pisac epohe postsovjetizma, to jest i haosa Jeljcinove epohe, i mraka ove Putinove, mada je ovaj ekscentrični „opskurant“ ujedno i svetlosnim godinama daleko od bilo kakve poze „angažovanog mislioca“ sa pripadajućom disidentskom aurom. Možda nije preterano reći da Peljevin, hteo ili ne hteo, deluje kao neka vrsta anti–Solženjicina, ne u smislu „ideološkog predznaka“ (mada, i to, na neki način…) koliko u svom radikalno drugačijem poimanju i književnog teksta i njegove – kao i piščeve – korespondentnosti sa „stvarnošću“.

Prva, i daleko najduža pripovetka u knjizi, Sala karijatida koje pevaju smeštena je u današnju, putinovsku Moskvu, tek možda za jedan polustepen „uvrnutiju“ od nedvosmisleno postojeće: Moskvu beslovesno bogatih i dekadentnih oligarha, koje iznova nezajažljiva Država pokušava da nekako ubaci u patriotsko-državotvorni kalup, tako što će im u Otadžbini diskretno organizovati sve one naslede za kojima trče negde drugde, pa i više od toga – ono čega nigde nema, niti igde može biti, osim u Rusiji… Peljevin će u ovaj svoj zaumni igrokaz ubaciti elemente fantastike i groteske, manipulišući nejasnim granicama jave i halucinogenih snova, te „vesele“ kagebeovske nauke primenjene na potrebe današnjih, khm, malko drugačijih mušterija. U ovoj se priči ujedno susrećemo sa onim što će, ovako ili onako, biti lajtmotiv cele knjige: sve zamislive i nezamislive forme preplitanja brutalnog tajkunskog kapitalizma sa živim sovjetističko-kagebeovskim nasleđem, ovaj put zavijenim u „patriotsku“ ideološku oblandu velikodržavlja. Priča Hranjenje Kufuovog krokodila kao da je delo ruskog Bunjuela: onostrani, možda već i posmrtni mistični doživljaji grupice iz megabogatog ruskog visokog društva koja će na jugu Francuske naleteti na baš čudnog mađioničara… Nekropandur je nesmiljena satira u kojoj se „visoka“ retorika kvazirodoljubnog desničarenja meša sa niskim pobudama gramzivih i pohotnih prostaka, a sve je začinjeno veoma originalnim načinom kako da se u „ležeće policajce“ ugrade ostaci tela onih pravih policajaca, odavših se grehu istopolnog bluda… Seks je, naročito istopolni, čest element subverzivnog u Peljevinovoj prozi, ali je on lišen svega hedonističko-pornografskog; on uglavnom nije drugo doli ovaploćenje hladnog tehnicizma društvene moći (finansijske ili represivne, ako to nije jedno te isto), one koja može posegnuti za bilo čime što poželi, uključujući i telo Drugog. Fridmanov prostor, savršeno iščašena para-SF pripovetka u kojoj se razmatra misterija nekovrsne onostrane dimenzije u koju stupaju ljudi koji imaju Nezamislivo Mnogo Para – a koja je svima ostalima, je li, potpuno nedostupna – jeste Peljevin u najboljoj mogućoj formi. Na koncu, Asasin, jedina priča vremenski i prostorno sasvim izmeštena iz savremene Rusije, briljantno je razmatranje mehanizama slepe vere i poslušnosti u svemu, pa i u zločinu, a sve zarad obećane nagrade (dženetskih hurija, dakako…) koja se može pokazati kao, recimo, nešto što toga možda i nije vredno…

Dakako, iole iskusni čitalac Peljevinovih knjiga dobro zna da najčešće nema mnogo smisla „prepričavati“ njegove sižee, da su oni samo početna podloga za iskazivanje onog neiskazivog, za ono što je zapravo glavni kvalitet njegove proze. Viktor Peljevin svakako ne piše za lenjog i pasivnog čitaoca, onog koji bi da mu se sve sažvaće i servira na tacni, niti mu je do pažnje takvog čitaoca naročito stalo. On je pisac-avanturista koji zahteva isto takve čitaoce. Nagrada koju zauzvrat nudi je zamamna: iz njegovih knjiga – iz Poslednjih pesama političkih pigmeja Pindostana ništa manje nego iz njegovih razglašenih romana – beskrajno uvrnutih i zabavnih, istovremeno intelektualno krajnje izazovnih i radikalno podrugljivih prema klasičnoj viziji „dubine“ u ruskoj prozi, na neopreznog čitaoca nasrnuće obespokojavajuće spoznaje s kojima će se lakše nositi uz piščevu nepresušnu sklonost ka višestrukom izvrtanju stvarnosti i književne meta-stvarnosti i izneveravanju svakog zamislivog horizonta očekivanja, uključujući (to naročito!) i sve one oveštale konvencionalne nekonvencionalnosti, spisateljske i „kulturološke“ uopšte.