Zarada pisaca u Srbiji: Možda ima za peršun

Bliska i dugogodišnja drugarica me zove da čestita za novu knjigu. Kaže, jedva čeka da je pročita, i krene da se raspituje o honoraru. Pokušavam da izbegnem odgovor, ona insistira i ja – kažem.

„Samo toliko? Srećom pa pisci pišu zbog ljubavi a ne zbog para… Neverovatno koliko je jeftina ta vaša ljubav. Ne bih ni kompjuter uključila za te pare“, prokomentarisala je.

Znam da se, kao i o glumcima, i o piscima misli kao o bogatim ljudima koji imaju udoban život jer ništa ne rade nego samo izmišljaju nešto i pišu.

A istina je da samo malobrojni pisci mogu da žive od svojih knjiga. Gotovo svi imaju posao koji ih izdržava, a pisanje im je, barem što se tiče zarade, samo hobi.

Ni za cigare

Mirjana Đurđević, autorka 14 romana, kaže da joj bazičnu egzistenciju obezbeđuje sve ono što je radom u matičnoj, inženjerskoj struci, četrdeset godina uplaćivano u penzioni fond.

„Dakle, kako-tako sam zbrinuta, za sada, pa pišem ‘bez računice’ i svaki prodati primerak je pre svega radost i poštovanje, jer je neko sličan meni odvojio od usta da bi pročitao to što sam napisala. Do usta autora, bukvalno usta, od tog primerka stigne 4-5 cigareta ili dve vezice peršuna, zavisi od toga koliko zdravo živi. Ne bila u koži kolega kojima je pisanje osnovni izvor prihoda!“

Đurđević je za naš njuzleter Međuvreme ispričala da se njeni romani „prodaju dugo, ali stalno, kolokvijalno longsellers“. Pa opet: „Najkraće, ne zaradim ni za peršun, jer ga mnogo volim. O cigaretama ne bih.“

Izdavači ne otkrivaju honorare svojih pisaca, što je razumljivo i opravdano.

Mina Kebin, urednica redakcije „Lagune“, priča da ova najveća izdavačka kuća u zemlji ima „tekuće ugovore sa više od 300 domaćih pisaca i pisaca iz regiona. To znači da su naslovi tih autora i dalje u prodaji. Sa svakim autorom se sklapa tipski ugovor koji štiti njegova prava i garantuje mu isplatu tantijema od prodaje.“

Pomenuti tantijemi od prodaje znače procenat od cene prodatog tiraža u dogovorenom periodu, a kreće se od šest do četrnaest odsto.

Zoran Hamović, glavni urednik i direktor izdavačke kuće Clio, kaže da „postoje i avansi i posebne stavke u ugovoru koji piscima daju dodatne privilegije“. Avans je procenat, recimo 30 posto, od knjižarske cene objavljenog tiraža. S obzirom da su tiraži mali, najćešće 500 do 1.000 primeraka, i da su cene knjiga niske, i taj avans je smešno mali.

Foto: Marija Jankovic

Čekaju se biblioteke

„Ponekad se ne plaća delo nego nosilac imena koje je izdavaču potrebno“, kaže Hamović i dodaje da izvestan broj autora uzima honorar u knjigama, a zaradu ostvaruju kroz projekte, festivale i manifestacije u kojima učestvuju.

Navodi da ako knjiga bude otkupljena u većem broju primeraka za javne biblioteke ili za kapitalna dela, to se „može odraziti na brzinu i količinu isplaćenog procenta autoru“.

„Laguna“ isplaćuje tantijeme svaka tri meseca, tačno u dan. Kod mnogih izdavača taj period je šest meseci, a tako zvani manji i mali izdavači trude se da uspostave taj tempo.

Mina Kebin kaže da „autor može da počne da ostvaruje  prihod od svog dela najranije mesec dana po objavljivanju i da ima uvid u odjave knjižara pa samim tim i u obračun svojih prihoda“.

Ko može da živi od knjiga?

Zoran Hamović smatra da „samo oni popularni pisci koji imaju više naslova istovremeno u prodaji, i koji se prodaju u više hiljada primeraka godišnje, mogu da žive od svojih knjiga“.

Međutim, takvi su retki. Jedan od njih je Dragan Velikić.

„Na pitanje da li pisci u Srbiji mogu da žive od svog rada, najtačnije je odgovoriti aforizmom Aleksandra Baljka. Da, mogu da žive od svog rada, ali ne svaki dan“, kaže Velikić.

U knjižarama je 14 njegovih knjiga, a samo najnovija, Bečki roman je za manje od godinu dana četiri izdanja, ukupno 14.000 primeraka.

„Ta knjiga nije dobila ni jednu nagradu, prodaje je minuli rad“, uz opasku da nije verovao da će u Srbiji imati izdavača koji ovako precizno ispunjava svoje obaveze prema svom piscu kao što je to „Laguna“.

Na inostranom tržištu je 90 njegovih knjiga. Kaže da avansi koji se dobijaju od njih nikako nisu veliki, a da su tiraži mali pa samim tim i tantijemi.

Krajem prošle godine potpisao je ugovor sa hrvatskim producentom „Kinematograf“ za film koji će, u režiji Andreja Korovljeva, biti snimljen po Bečkom romanu. Nadoknada za ustupljena autorska prava nije ni blizu neke zapanjujuće cifre, kako bi se pretpostavljalo, ali su zato „zadovoljstvo i ponos što će moja knjiga postati film neizmerni“, kaže Dragan Velikić.

A ko nije gadljiv?

Mina Kebin smatra da uspeh nekog pisca zavisi „i od trenutnih trendova  čitalačkog ukusa. Takođe, u današnje vreme, što je autor aktivniji na društvenim mrežama to su mu veće mogućnosti da dopre do brojnijeg auditorijuma.“

Zoran Hamović podseća na kategoriju pisaca koju naziva „partijski ljubimci“.

Kaže da oni zarađuju po „nepostojećem osnovu nosilaca propagandnih funkcija i zadataka. Ko nije gadljiv, visina naknade je zavidna. Dakle, postoje pisci ali i ‘pisci’ koji imaju tiraž od nekoliko desetina hiljada prodatih primeraka koji bi trebalo da mogu da žive od napisanog.“

„Lično ne poznajem takve, a one za koje znam, nemam želju da ih upoznam“, kaže Zoran Hamović.