U Srbiji se dosta piše i izdaje, solidno se i čita – ali su prosečni tiraži mali. Takvi su onda i prihodi pisaca. Jedva da iko može da bude skroz „profesionalni“ pisac
Bliska i dugogodišnja drugarica me zove da čestita za novu knjigu. Kaže, jedva čeka da je pročita, i krene da se raspituje o honoraru. Pokušavam da izbegnem odgovor, ona insistira i ja – kažem.
„Samo toliko? Srećom pa pisci pišu zbog ljubavi a ne zbog para… Neverovatno koliko je jeftina ta vaša ljubav. Ne bih ni kompjuter uključila za te pare“, prokomentarisala je.
Znam da se, kao i o glumcima, i o piscima misli kao o bogatim ljudima koji imaju udoban život jer ništa ne rade nego samo izmišljaju nešto i pišu.
A istina je da samo malobrojni pisci mogu da žive od svojih knjiga. Gotovo svi imaju posao koji ih izdržava, a pisanje im je, barem što se tiče zarade, samo hobi.
Ni za cigare
Mirjana Đurđević, autorka 14 romana, kaže da joj bazičnu egzistenciju obezbeđuje sve ono što je radom u matičnoj, inženjerskoj struci, četrdeset godina uplaćivano u penzioni fond.
„Dakle, kako-tako sam zbrinuta, za sada, pa pišem ‘bez računice’ i svaki prodati primerak je pre svega radost i poštovanje, jer je neko sličan meni odvojio od usta da bi pročitao to što sam napisala. Do usta autora, bukvalno usta, od tog primerka stigne 4-5 cigareta ili dve vezice peršuna, zavisi od toga koliko zdravo živi. Ne bila u koži kolega kojima je pisanje osnovni izvor prihoda!“
Đurđević je za naš njuzleter Međuvreme ispričala da se njeni romani „prodaju dugo, ali stalno, kolokvijalno longsellers“. Pa opet: „Najkraće, ne zaradim ni za peršun, jer ga mnogo volim. O cigaretama ne bih.“
Izdavači ne otkrivaju honorare svojih pisaca, što je razumljivo i opravdano.
Mina Kebin, urednica redakcije „Lagune“, priča da ova najveća izdavačka kuća u zemlji ima „tekuće ugovore sa više od 300 domaćih pisaca i pisaca iz regiona. To znači da su naslovi tih autora i dalje u prodaji. Sa svakim autorom se sklapa tipski ugovor koji štiti njegova prava i garantuje mu isplatu tantijema od prodaje.“
Pomenuti tantijemi od prodaje znače procenat od cene prodatog tiraža u dogovorenom periodu, a kreće se od šest do četrnaest odsto.
Zoran Hamović, glavni urednik i direktor izdavačke kuće Clio, kaže da „postoje i avansi i posebne stavke u ugovoru koji piscima daju dodatne privilegije“. Avans je procenat, recimo 30 posto, od knjižarske cene objavljenog tiraža. S obzirom da su tiraži mali, najćešće 500 do 1.000 primeraka, i da su cene knjiga niske, i taj avans je smešno mali.
Čekaju se biblioteke
„Ponekad se ne plaća delo nego nosilac imena koje je izdavaču potrebno“, kaže Hamović i dodaje da izvestan broj autora uzima honorar u knjigama, a zaradu ostvaruju kroz projekte, festivale i manifestacije u kojima učestvuju.
Navodi da ako knjiga bude otkupljena u većem broju primeraka za javne biblioteke ili za kapitalna dela, to se „može odraziti na brzinu i količinu isplaćenog procenta autoru“.
„Laguna“ isplaćuje tantijeme svaka tri meseca, tačno u dan. Kod mnogih izdavača taj period je šest meseci, a tako zvani manji i mali izdavači trude se da uspostave taj tempo.
Mina Kebin kaže da „autor može da počne da ostvaruje prihod od svog dela najranije mesec dana po objavljivanju i da ima uvid u odjave knjižara pa samim tim i u obračun svojih prihoda“.
Ko može da živi od knjiga?
Zoran Hamović smatra da „samo oni popularni pisci koji imaju više naslova istovremeno u prodaji, i koji se prodaju u više hiljada primeraka godišnje, mogu da žive od svojih knjiga“.
Međutim, takvi su retki. Jedan od njih je Dragan Velikić.
„Na pitanje da li pisci u Srbiji mogu da žive od svog rada, najtačnije je odgovoriti aforizmom Aleksandra Baljka. Da, mogu da žive od svog rada, ali ne svaki dan“, kaže Velikić.
U knjižarama je 14 njegovih knjiga, a samo najnovija, Bečki roman je za manje od godinu dana četiri izdanja, ukupno 14.000 primeraka.
„Ta knjiga nije dobila ni jednu nagradu, prodaje je minuli rad“, uz opasku da nije verovao da će u Srbiji imati izdavača koji ovako precizno ispunjava svoje obaveze prema svom piscu kao što je to „Laguna“.
Na inostranom tržištu je 90 njegovih knjiga. Kaže da avansi koji se dobijaju od njih nikako nisu veliki, a da su tiraži mali pa samim tim i tantijemi.
Krajem prošle godine potpisao je ugovor sa hrvatskim producentom „Kinematograf“ za film koji će, u režiji Andreja Korovljeva, biti snimljen po Bečkom romanu. Nadoknada za ustupljena autorska prava nije ni blizu neke zapanjujuće cifre, kako bi se pretpostavljalo, ali su zato „zadovoljstvo i ponos što će moja knjiga postati film neizmerni“, kaže Dragan Velikić.
A ko nije gadljiv?
Mina Kebin smatra da uspeh nekog pisca zavisi „i od trenutnih trendova čitalačkog ukusa. Takođe, u današnje vreme, što je autor aktivniji na društvenim mrežama to su mu veće mogućnosti da dopre do brojnijeg auditorijuma.“
Zoran Hamović podseća na kategoriju pisaca koju naziva „partijski ljubimci“.
Kaže da oni zarađuju po „nepostojećem osnovu nosilaca propagandnih funkcija i zadataka. Ko nije gadljiv, visina naknade je zavidna. Dakle, postoje pisci ali i ‘pisci’ koji imaju tiraž od nekoliko desetina hiljada prodatih primeraka koji bi trebalo da mogu da žive od napisanog.“
„Lično ne poznajem takve, a one za koje znam, nemam želju da ih upoznam“, kaže Zoran Hamović.
Dobitnica nagrade „Branko Miljković” Radmila Lazić poručuje da se nagradom ponosi, ali da neće prisustvovati uručenju u Gradskoj kući jer ne želi da učestvuje u legitimizaciji aktuelne vlasti
Ministar kulture Nikola Selaković kaže da je država uložila 11 miliona evra u 53 filma koji nisu snimljeni. Filmski centar Srbije organizuje panel o tom problemu i zove reditelje i producente na Zlatibor u sedište Nacionalknog festivala filma i televizije, iako ga je cela filmska branša bojkotovala
Čujemo, kao, bila je loša pozorišna sezona u Srbiji i sad se samo to mora govoriti. Ja, recimo, mislim da smo u “Novosadskom” imali dobru sezonu. Zašto prećutati sve što je dobro? Naivno je misliti da ćemo naštetiti vlasti ako govorimo samo o onome što je loše. Ne, njima to dobro dođe. Mislim da je dobro funkcionisanje vrsta dobrog otpora
Branislav Nušić, Narodni poslanik, JDP; režija Vito Taufer, igraju Dragan Mićanović, Srđan Timarov, Sloboda Mićalović, Aleksandar Đurica, Nataša Ninković, Goran Šušljik, Zoran Cvijanović, Marta Bogosavljević
Saučesnici, režija Marko Novaković, scenario Ognjen Obradović, uloge Nevena Nerandžić, Radovan Vujović, Danica Ristovski, Anica Dobra
Javni sastanci i postrojavanje potčinjenih su uobičajni rituali lojalnosti diktatorima. A što se Aleksandra Vučića tiče: videla žaba da se konj potkiva, pa i ona digla nogu. Ili što bi rekli stari Latini: Što je dopušteno Jupiteru, nije dopušteno volu
Postavka o Jasenovcu u holu Narodne skupštine kao dobrodošlica evroposlaniku Toninu Piculi i ostalim evroposlanicima je na nivou Vučićevog videa na mreži X u kome elaborira kvalitet svog smeštaja u Davosu. Tamo mu je bio kratak krevet, ovde mu je kratka pamet
Zašto je dekan Milivoj Alanović isti kao šovinisti koji su huškali na ratove devedesetih? Zbog čega režimlije ne smeju ni pred sudiju za prekršaje, a kamoli pred Viši sud? I šta je ključni razlog za Vučićev rat protiv naroda i države
Čudo neviđeno u Srbiji – suđenje ministru
Koga plaši slučaj građanina Selakovića Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
