Između emocija i strepnji

Analizirati pobednike u kategoriji kratkog animiranog metra znači ući u dihotomiju između vrhunskog zanata i ispeglanog narativa. Ukus članova Američke akademije (AMPAS) po pravilu ostaje imun na radikalniji kvalitet koji decenijama nudi evropska produkcija, gde se animacija ne tretira kao dečja zabava, već kao prostor, zašto da ne, filozofskog istraživanja i vizuelnog eksperimenta. Proces selekcije je rigorozan, ali unutrašnje protivrečan. Prvu, skraćenu listu od petnaest naslova biraju članovi Ogranka za kratki film, ljudi iz struke. Međutim, kada se lista svede na pet nominovanih, u glasanje se uključuje opšte članstvo: glasači često biraju prema prepoznatljivosti ili temi koja deluje društveno prihvatljivo. Tako su, na primer, sa konačne liste ispala remek-dela novije evropske produkcije: Lutak i kit (Il burattino e la balena, 2024) italijanskog režisera Roberta Katanija, film-pobuna protiv globalizovanog savremenog društva odeven u ruho priče o Pinokiju koji ne želi da postane ljudsko biće, ili onirični i nežni Noćne čizme (Les Bottes de la nuit) samozatajnog Francuza Pjer-Lika Granjona, rađen u mukotrpnoj tehnici igličastog ekrana, koja u poslednje vreme ima dosta poklonika.

Ruski režiser Konstantin Bronzit, već dva puta nominovan za Oskara, ove godine je ušao u finale sa filmom Tri sestre (2025). Film je, međutim, na festivalima bio prijavljen pod imenom rođaka Timura Kognova, sa izmišljenom biografijom i pod “kamuflažom” kiparske produkcije studija “Rymanco”. Bronzit je time želeo da testira može li film prokrčiti put kroz mirijadu kratkih art house filmova isključivo sopstvenim kvalitetom, bez tereta slavnog imena i bez političkog konteksta. U svetu u kojem se ruski autori često bojkotuju, Bronzit je odlučio da postane “niko”. Mnogi festivali su ga odbili jer su film gledali kao rad anonimusa, dok je Akademija, čiji sistem nalaže gledanje bez podataka o autoru, prepoznala njegovu vrednost. “Ja sam idealista na način Dostojevskog“,
kaže Bronzit, braneći pravo filma da bude vrednovan nezavisno od pasoša i dokazujući da odbijenice često nisu znak lošeg filma, već inercije sistema. Zanimljiva digresija u vezi sa slučajem Bronzit plastelinski je stop motion film Tri sestre (2019) iskusne ruske rediteljke Svetlane Andrianove, koja već dugo živi i radi u Crnoj Gori. Film je zasnovala na motivima crnogorske priče o sestrama trojkama koje su živele u kamenoj palati u Prčnju i čitavog života čekale jednog mornara da im se vrati sa puta. Neverovatna je sličnost u narativu sa Bronzitovim filmom, još zanimljivija je činjenica da se dvoje reditelja već godinama poznaju, iako su svoje filmove stvarali u dva različita grada, Andrianova u Moskvi, a Bronzit u Sankt Peterburgu.

Tehnikom uljanih boja, slikajući direktno na platnu i staklu, francuska autorka Florans Mial realizovala je čistu poeziju materije – film Leptir (Papillon, 2024). Inspiraciju je pronašla u sudbini Alfreda Nakaša, plivačkog šampiona koji je preživeo Aušvic. Film koristi fluidnost boje da prikaže Nakaša u različitim životnim dobima – pod vodom, on se iz starca transformiše u mladića. Vizuelni stil je bogat teksturom, sa “plavom paletom” boja: nebesko plava za detinjstvo, morska za mladost i mutni zeleni tonovi za logorske bazene. Mial podseća na sramno oduzimanje državljanstva alžirskim Jevrejima pod višijevskim režimom. Njen film je oda izdržljivosti: čovek koji je 1945. imao 40 kilograma, već 1948. takmičio se na Olimpijskim igrama.

U istom rangu nalazi se Devojka koja je isplakala bisere (The Girl Who Cried Pearls). Ova mračna bajka o pohlepi, smeštena u Montreal s početka 20. veka, nastala je iz incidenta na snimanju filma Madame Tutli–Putli (2007), kada se lutki pokidala ogrlica. Autori Keis Lavis i Maček Šerbovski svesno su izbegli digitalne trikove. Lica njihovih lutaka su statična, nalik na drvene crkvene idole. Scene sećanja u filmu namerno su lišene lip–synca jer reč je o utiscima, a ne snimcima – mi pamtimo reči, ali ne i pokrete usana iz prošlosti.

Tehnološki antipod je Zauvek zelen (Forevergreen, 2025, režija Natan Engelhart i Džeremi Spirs). U ovom 3D projektu, na kojem je 200 umetnika radilo volonterski, koriste se specijalni vizuelni efekti kako bi se imitirala tekstura rezbarenog drveta. Kroz kompleksan sistem kreiranja tekstura drveta, autori su postigli efekat stop–motion u digitalnom okruženju. Njihova alegorijska priča o nadi i praštanju koristi prirodu kao univerzalni jezik, spajajući zanat sa vrhunskim softverskim inženjeringom.

...

Konačno, tu je Džon Keli s filmom Plan za penziju (Retirement Plan, 2025). Keli je izjavio da je film nastao iz paničnog napada nakon jedne izgubljene nagrade i mučnog leta avionom Ryanaira. To je priča o Reju, čoveku koji projektuje budućnost pomoću spiskova stvari koje će uraditi “kada konačno izađe iz trke za novcem”. Film balansira između nade i melanholije: svi želimo slobodno vreme i da pročitamo sve te knjige, sredimo fajlove sa fotkama na kompjuteru, upišemo kurs plesa, naučimo da savršeno odsviramo nešto na nekom instrumentu. Prvobitno smešten u Ameriku radi “univerzalnosti”, film je postao istinit tek kada ga je Keli vratio u rodni Dablin, unoseći u njega i sopstveni strah od prolaznosti, kao i glas Donala Glisona i meditativnu muziku Džona Karola Kirbija.

Ukoliko 15. marta budemo pratili prenos te bleštave kino fešte u Los Anđelesu, ne smemo smetnuti s uma da se umetnost međunarodnog kratkog animiranog filma i dalje čuva tamo gde je oduvek i klijala: na istorijskim koordinatama festivala u Zagrebu i Ansiju, kao i na mapama malih, izuzetno izbirljivih festivala diljem Evrope. Na tim se mestima neguje autentična antiteza američkom klišeu. Ili, da izbegnem zamku evrocentrične arogancije – na njima se kleše onaj istinski dobar ukus koji nam je danas preko potreban upravo zato što, srećom, stalno “ispada iz zgloba” u odnosu na diktat mejnstrima.

Četiri od pet nominovanih filmova dostupna su online.