Zapisi potištene kurve

Ako postoji knjiga – debela, lepa, tvrdih korica, masivna i, u osnovi, nedočitljiva – koju bi valjalo imati (dakle kupiti, ne pozajmiti iz bibliteke ili od prijatelja “na čitanje”) i držati nadohvat ruke, na noćnom stočiću, u WC-u, ili na stolu dnevne sobe zajedno s ćasom za voće, onda su to upravo Sveske Emila Siorana. Dakle, tamo gde se nekada držalo Sveto pismo sada bi trebalo staviti ovu Antibibliju, ovaj brevijar sumnje, očaja, lucidnosti i genijalnosti, potom mangupluka, bezobrazluka i samozavaravanja, brevijar lišen moralizovanja, prožet beskrupuloznošću (dokačiće Sioran i jednog smoždenog Paula Celana), priručnik zastrašujuće refleksije, vrtoglavih protivrečnosti, tekst koji ne nudi utehu, izlaz ili rezervni položaj, priručnik koji se gadi mudrosti, lepih misli i još lepših osećanja, ali zato nudi jezik koji može sve i hoće sve i bi svetlost. “Nikada ne opraštamo onima koji nas podsećaju da smo gordi”, zapisuje Sioran decembra 1963. godine. Dve godine kasnije, 17. juna: “Stravična noć. Sve je dovedeno u pitanje.” On, dakle, koji iza sebe ne ostavlja kamen na kamenu, upravo se on, pisac Kratke istorije raspadanja, onaj koji sve dovodi u pitanje, prestravio zbog toga što je sve dovedeno u pitanje. A onda, 19. decembra 1966: “Bačeni smo u ovaj svet da spoznamo dramu koja se sastoji u nemoći da zaplačemo”, da bi 10. marta 1967, aludirajući na svoje rumunsko poreklo, zapisao: “Potičem s prostora kojim su vladali Tračani, kojima je rođenje bilo prilika za plač, a smrt za radovanje.” Tri dana kasnije: “Što sam stariji to nalazim manje stvari koje mi omogućavaju da nastavim dalje… Pa ipak, volim topole i sve predele iz kojih je čovek odsutan.”

POIGRAVANJE OPSESIJAMA

...

Rumun poreklom, građanin Francuske i francuski pisac – kao i Mirča Elijade i Ežen Jonesko – Emil Sioran 1957. otvara sveske u koje će 25 godina da zapisuje ono što mu svakodnevno prolazi kroz glavu, te su Sveske svojevrsni dnevnik, ali i priprema za knjige koje će tek napisati. Reč je, uglavnom, o vrlo kratkim zapisima, pri čemu najduži zapremaju pola stranice srpskog izdanja. Najtačnije bi, verovatno, bilo reći da je reč o fragmentima, s tim što fragment, po definiciji, ima neke veze s celinom (fragment je deo celine, fragment je u odnosu s celinom), dok se Siranovi zapisi-fragmenti iscrpljuju u sebi samima, ili se, sledeći čudne putanje piščevih opsesija, spajaju s fragmentima koji nastaju mesecima, ili godinama kasnije. “Tačno vidim svoje mesto u svetu”, zapisuje Sioran 7. januara 1968. godine, “ja sam jedna tačka, čak ni toliko; zašto patiti kad tako malo jesam? Neka se držim te vizije, neka gajim tu iluziju tačke! Trudim se oko toga i u tome uspevam. I onda se opet tačka raširi i naduva. I sve počne iz početka.” Tek nekoliko rečenica, ali fragment je zaokružen i samodovoljan. Ipak, da li je piščeva skromnost stvarna (on je, eto, samo tačka u svetu, slamka među vihorove, beznačajna jedinka u svetu koji ga beskonačno prevazilazi), ili je reč o poigravanju sobom i čitaocem? Gomila je drugih fragmenata u kojima bi se, uprkos žestokom obračunu sa sobom, dalo iščitati nešto upravo suprotno: da, autor je tačka, ali tačka (na primer) bez koje bi svet izgubio čulo ukusa. Što onda najdirektnije preokreće eksplicitni smisao fragmenta i ne govori ništa dobro o piščevoj skromnosti. A opet, Sioran jeste pokretna tačka koja neprestano menja položaj, perspektive, zahteve, te ni stvarnost ne može biti ista ako se uvek posmatra s drugog mesta, s druge tačke koja, ma koliko mala, nešto ipak jeste. Otud su višesmislene i uporne Sioranove refleksije o samoubistvu. Istog tog 7. januara Sioran zapisuje: “Kad se dobro odmeri, samoubistvo je najčasniji čin koji ljudsko biće može da izvrši.” Nekoliko dana kasnije, 13. januara, kaže: “Sviđalo se to nama ili ne, samoubistvo je ‘unapređenje’ – imbecil koji se ubije prestaje da bude imbecil.” Da li je ovde reč o ironiji, o cinizmu, beskrupuloznosti ili, naprosto, jezičkom izrazu kojem ne pada na pamet da ublažava značenja iz bilo kog razloga koji se ne tiče samog jezika? Na određenoj ravni može se reći da Siorana zaokuplja problem smrti – mnogo je fragmenata o smrti i samoubistvu – ali teško se može reći da je tog mračnog čoveka smrt opsedala onako kako je opsedala njegovog prijatelja Paula Celana, koji se, kada više nije mogao da izdrži, s pariskog mosta Mirabo zauvek otisnuo u Senu. Sioran je bio, što je paradoksalna tvrdnja, zdrav čovek, demonima svojim uprkos. Upravo je ovo mesto koje čitaoca drži na oprezu. Sioranovi fragmenti pre govore o žilavosti opstanka u jednom besmislenom svetu nego što pozivaju na odustajanje od sveta. Već u narednim fragmentima, u kojima piše o dečjim smrtima – preciznije, o poslednjim rečima dece koja su bila svesna da umiru – Sioran postaje jezički virtuoz koji ne ostavlja mesta sumnji kojoj strani pripada: koliko god šibao po životu, on je na strani života, čak i kada, 16. januara 1968, napiše: “Ko god nije umro mlad, zaslužuje da umre”, ili, posle jedne neprospavane noći, 13. decembra iste godine: “Neverovatno je koliko usred noći samoubistvo izgleda kao nešto najnormalnije.”

PARADOKS TUGE

Uprkos tome što ne prestaje da iskušava božji bes, Sioran je veoma pažljiv čitalac teoloških spisa, a vera kojoj ne ume da se oda igra veoma važnu ulogu u njegovim spisima. Ta dvosmislenost, ili ta vožnja na dvostrukom koloseku – zainteresovanost za stvari božje i, istovremeno, nemoć da se oda veri – nije uopšte zagonetna jer Siorana privlače metafizičke nedoumice. “Odložiti susret s kobnim”, piše 12. februara 1962. godine, da bi 4. aprila iste godine zabeležio isto to, samo malo drugačije: “Bio sam sâm na terasi, prepušten suncu; odjednom sam se zaledio od ideje da se sve završava pod zemljom, u truleži. Smrt je neprihvatljiva. Nepriličnost umiranja…”, a onda kao coup de grâce, kao milordni udarac, 9. aprila zapisuje: “Da je hrišćanstvo umesto milosrđa nametnulo Ravnodušnost, koliko bi nam život bio podnošljiviji.” Ili 5. novembra 1968: “Hrišćanstvo – kakav sadistički poduhvat.”

Da li je, dakle, Emil Sioran cinik bez premca ili, možda, preosetljivo biće koje se grubošću, ljutnjom, (samo)ironijom brani od sveta? Da je reč o svojevrsnoj preosetljivosti, u to nema sumnje, ali kod Siorana preosetljivost nije puko psihičko svojstvo, već mehanizam, sličan antenama kod mrava, zahvaljujući kojem se kreće kroz svet i izbegava njegove gadne šiljke (“U ovom svetu u kojem život štrči”, 9. april). Sioron izaziva taj svet besno se obrušavajući na njega, ali radi to nekako izdaleka, ne približavajući mu se. Otud samoironija, a neretko i odvratnost prema sebi i sopstvenom pisanju: kao da se junači izazivajući sve i svakoga udobno skriven iza debelog zida: “Tuga, koja je kod mene postala neprekidno stanje, velika je prepreka ka mom ‘spasenju’. I dokle god bude trajala i dokle god ne budem uspeo da je se otarasim, ostaću prikovan za zemaljske jade. Jer u tome je paradoks tuge: time što nas udaljava od ovog sveta, ona nas još više u njega uranja. Ona je pristajanje unutar rascepa i neutešnosti” (9. april 1962).

Impresivna je, zapravo, Sioranova opsednutost sobom, što je jedan od razloga za to što se njegove Sveske ne mogu čitati predugo: sve je toliko gusto i toliko ispunjeno njime da se čitalac brzo oseti klaustrofobično, kao u zatvorenom prostoru, kao u kavezu koji je Sioran, i sam zatočenik sopstvenih opsesija, iskovao oko čitaoca. Posle određene pauze u čitanju, međutim, čitalac se, naprosto, mora vratiti Sioranu, toj zagušljivoj atmosferi ispunjenoj lucidnošću, dobro kontrolisanim ludilom, ranjivošću i svime onime što nas neopisivo iritira kod ovog genijalnog pisca.

SUŠTINA? NIPOŠTO.

Oduvek nas, čini se, prati (zagonetna) predrasuda koja se može izraziti na, recimo, sledeći način: “ne tupi nego kaži suštinu”. Odnekud se suština vezuje za ekonomičnost izraza, za to da ju je moguće iskazati kratkom i oštrom formulom. Zbog toga se prostodušnijem čitaocu čini da Sioran pogađa suštinu svakim svojim fragmentom. Ništa, međutim, nije dalje od istine. Jer Sioran svojim teškim fragmentima, kao pozamašnim čekićem, razvaljuje svaki pokušaj uspostavljanja nekakve suštine. Ukoliko bi, dakle, suština bila ono što neku stvar (ili neko biće) čini upravo onakvom kakva ta stvar jeste (kakvo to biće jeste), Sioranovi fragmenti ne mogu biti dalje od suštine jer oni nisu drugo do neprestano izmeštanje, prenošenje, skrivanje i otkrivanje, uskovitlano kretanje jezika koji nijednu stvar i nijedno biće ne ostavlja onakvima kakvi oni jesu, prilepljeni za sebe, već ih u činu pisanja preobražava, lišava oslonca, temelja, čak i smisla. Pa recimo, posle svih refleksija o samoubistvu, 23. juna 1970. zapisuje: “Udaljavam se od samoubistva jer sam prevazišao potragu za rešenjem.” Ali za šta god da se uhvati, šta god krene da ruši, kalja, razvaljuje, uvek polazi najpre od sebe: “Osim nekoliko retkih trenutaka koji me iskupljuju pred samim sobom, moj život je život svrgnutog kralja, jadnika, neutešne, potištene kurve” (1. jul 1962).