Bez jeftine moralizacije

Film Mačji krik, snimljen po scenariju iz zaostavštine Gorana Paskaljevića a u režiji mlade i talentovane Sanje Živković, imao je tokom 2024. i 2025. godine zapažen i uspešan festivalski život. Prikazan je na festivalima u Vankuveru i Sofiji, gde je privukao pažnju publike i kritike, a ovenčan je i nagradama koje su potvrdile da je reč o ostvarenju snažnog autorskog pečata. Srpska premijera upriličena je krajem prošle godine na 31. izdanju Festivala autorskog filma u Beogradu, dok je krajem februara film stigao i u ograničenu bioskopsku distribuciju. Pitanje da li Mačji krik vredi gledanja zapravo je retoričko – jer svakako da vredi, i te kako, jer u pitanju je potresna, iskrena i duboko humana drama.

...

Realizovan kao srpsko-kanadsko-hrvatska koprodukcija, ali sa dominantnim srpskim autorskim i produkcionim pečatom, film donosi priču zasnovanu na istinitom događaju. U središtu je mladi par, Milena (Andrijana Đorđević) i Igor (Denis Murić), koji dobija prvo dete. Radost zbog rođenja naslednice ubrzo prerasta u šok i očaj kada se ispostavi da beba boluje od retke genetske bolesti poznate kao sindrom mačjeg plača. Igor i njegova porodica se povlače, a Milena, suočena sa dijagnozom koja podrazumeva neizvesnu budućnost, stalnu brigu i borbu, napušta grad – i svoje dete. Devojčica ostaje na brizi Mileninom ocu Stamenu (Jasmin Geljo) i njenoj maćehi Veri (Sanja Mikitišin).

Scenaristički temelj filma potpisuju Goran Paskaljević i Đorđe D. Sibinović. Paskaljevićeva iznenadna smrt 2020. godine ostavila je film bez reditelja, ali i otvorila prostor za novu interpretaciju. Potraga za pravim autorom koji će preuzezi projekat dovela je do Sanje Živković, srpsko-kanadske autorke poznate po debitantskom ostvarenju Easy Land (2019), u kome igraju Mirjana Joković i Nina Kiri. Izbor je, srećom, bio dobar. U Mačjem kriku Živkovićeva pokazuje zrelost, taktičnost i duboko razumevanje materijala, balansirajući između poštovanja prema Paskaljevićevom senzibilitetu i sopstvenog autorskog izraza.

Najveći teret priče nosi Jasmin Geljo u ulozi Stamena. Geljo, bosanski glumac koji je osamdesetih stekao kultni status zahvaljujući Audiciji, a potom, devedesetih, izgradio respektabilnu karijeru na filmu i televiziji,u Kanadi, ovde ostvaruje jednu od najzrelijih rola u dugoj karijeri. Njegov Stamen je penzionisani fabrički radnik iz provincije – čovek skromnih materijalnih mogućnosti ali ogromne unutrašnje snage. Kada ćerka okrene leđa sopstvenom detetu, on ne postavlja pitanja o krivici već preuzima odgovornost. Njegova borba sa birokratijom i sistemom kako bi dobio starateljstvo nad unukom postaje centralna linija filma, a ujedno i snažna metafora o dostojanstvu malog čoveka.

Andrijana Đorđević kao Milena donosi lik majke rastrzane između ljubavi i straha. Iako je scenario primarno usmeren na Stamenovu perspektivu, Milenina unutrašnja drama ostaje možda i najprovokativniji segment filma. Njena odluka da ode nije predstavljena jednostrano niti osuđujuće. Naprotiv, film nudi prostor za razumevanje psihološkog sloma mlade žene koja se oseća nesposobnom da se izbori sa okolnostima. U tome leži i jedna od najvećih vrednosti Mačjeg krika: odsustvo jeftine moralizacije.

Mačji krik je drama starog kova: pregledna, narativno jasna i društveno angažovana, film koji veruje u moć priče i glumačke interpretacije, bez potrebe za formalnim egzibicijama. Ipak, njegova jednostavnost nije znak odsustva ambicije, već svesne odluke da se pun fokus zadrži na ljudima i njihovim emocijama. Vizuelni stil je nenametljiv ali efektan, u službi priče i likova, za šta je bila zadužena odlična direktorka fotografije Milice Drakulić (Banditi u potrazi za mamom, Flotacija).

Scenarističke pukotine su primetne – i donekle očekivane, s obzirom na složene okolnosti nastanka filma. U pojedinim trenucima deluje kao da se u filmu sudaraju dva težišta: jedno usmereno ka Stamenovoj borbi, drugo ka Mileninoj unutrašnjoj drami. Iako je scenaristička namera očigledno bila da Stamen bude centralna figura, Milenina ambivalentnost i moralna kompleksnost nude možda još intrigantniji potencijal, koji u filmu, nažalost, nije do kraja istražen. Može se pretpostaviti da bi, uz veću autorsku slobodu, Živkovićeva dodatno produbila taj segment. Ipak, i u postojećem obliku film uspeva da održi emotivnu tenziju i narativnu koherentnost.

Konačno, a možda i najvažinije, Mačji krik funkcioniše i kao dostojanstven oproštaj od Gorana Paskaljevića, autora koji je čitavu karijeru posvetio pričama o malim ljudima i njihovom mestu u svetu. Istovremeno, film predstavlja i snažan susret sa mladom autorkom pred kojom se nazire ozbiljna i uzbudljiva budućnost. U tom spoju iskustva i mladosti, tradicije i nove energije, leži njegova posebna vrednost. Mačji krik nije samo film o bolesti i porodičnoj tragediji. To je film o odgovornosti, hrabrosti i ljubavi koja opstaje uprkos svemu.