Kralj đubrišta

Kako i zašto danas igrati klasiku? To pitanje nameće se kad god se postavljaju Šekspir, Čehov ili Nušić, ali kada se u Beogradu postavlja Kralj Ibi, ono ima naročitu težinu.

Kralj Ibi je komad Alfreda Žarija kojim počinje avangarda. Ibi je bio umetnička provokacija i delo u kome se slika civilizovanog građanina rasklapa da bi se otkrila mehanička lutka kadra da sebe i sve oko sebe razori zbog želje za povećanjem lične dobiti. Takođe, Kralj Ibi je važan jer uvodi novinu u dramsku formu – motivi tragedije provlače se kroz žanr farse i tako najavljuje drama apsurda – najvažniji tok avangardne drame u 20. veku. Da bi se Žarijev komad igrao treba odgovoriti na pitanje šta danas, kad je sve očigledno kao na tacni, znači igrati predstavu o ljudskoj krvožednosti predstavljenoj kroz “patafiziku” (metafizika okrenuta naglavačke) i može li to ikoga da pomeri, skandalizuje ili makar nasmeje?

Drugo, ne manje značajno pitanje, jeste kako igrati lik Kralja Ibija nakon Zorana Radmilovića? Kada je reditelj Ljubomir Muci Draškić u Ateljeu 212 dao Radmiloviću da igra ovaj lik, predstava je prerasla u fenomenalnu seriju improvizacija. Ne treba zaboraviti da je verbalni delikt bio na snazi i da se zbog oštrije reči izgovorene javno o “najboljem sinu naših naroda” moglo dopasti zatvora. Zato je publika uživala u golicavim aluzijama koje je omogućavala skrama patafizike. Briljantni improvizator Zoran Radmilović to je obilato koristio, izrugujući se vlasti koja je izdala revolucionarne ideale i prepustila se ličnom bogaćenju. Ko danas na takav način može da nasmeje publiku?

Na ovo drugo pitanje BDP i rediteljka Staša Koprivica našli su osnov za odgovor. Andrija Milošević je poznati glumac, komičar zbog koga će publika rado doći u pozorište. Milošević je razvio specifičan i prepoznatljiv pristup glumi u komediji. Pristup je na početku gradio na osnovu crnogorskog mentaliteta, da bi vremenom stvorio jedinstven komički tip koji se sporošću, šarmom i inteligencijom suprotstavlja brzom i nervoznom svetu, opsednutom efikasnošću i izvrsnošću. Na netu možete gledati niz njegovih reelsa, i to ćete dobiti ako dođete u BDP – samo što će reel trajati skoro dva sata. U nizu skečeva prati ga i pomaže mu Paulina Manov kao Mama Ibi. Ona nema svoj posebni stil kojim bi se nadgornjavala sa Andrijom Miloševićem i borila za pažnju publike. Dobra je glumačka podrška zahvaljujući kojoj on uspeva da se dodatno razmahne. Uz Paulinu i Andriju, tu je i mlada glumačka ekipa koju čine Aleksandar Jovanović, Milan Kolak, Bojana Stojković/ Iva Ilinčić, Ivan Zablaćanski, Mina Nenadović, Rista Milutinović, Nikola Mijatović, Arsenije Arsić. Neke od njih znamo od ranije, a neke smo zapazili u predstavi Kavez za ptice, kojom se na letnjoj pozornici uspešno predstavila nova generacija mladih glumaca. Radujemo se što ih BDP uvodi u nove projekte. Svi zajedno se trude da rade za predstavu i za glumca koji igra naslovni lik. Ipak, na izvođenju koje smo mi imali prilike da vidimo, glumci nisu uspeli da naprave kontratežu Andriji, već su ga samo pratili, tako da je spor način igre postao dominantan u čitavoj predstavi. Sporost u komediji je zabavna kada ima kontrateg u brzom igranju, ali kao osnovni ritam u dužoj predstavi može biti zamorna – gubi se entuzijazam i tera nas da počnemo da postavljamo pitanja i nalazimo mane o kojima, da nas je brzina igra zanela, ne bismo ni stigli da razmišljamo.

Jedno od tih razmišljanja koja su se nametnula zbog sporog igranja tiču se rečenice rediteljke Staše Koprivice (sajt pozorišta) u kojoj ona tvrdi da je Žari “uspeo da objasni mehanizme totalitarne vladavine mnogo bolje od bilo kog teoretičara”. Ta izjava zvuči vrlo lepo, ali nije tačna. Krajem 19. veka niko nije mogao da objasni mehanizme totalitarizma jer totalitarizma još nije bilo. Na stranu to što je Žari umetnik koji kreira svoj svet a ne objašnjava realnost. Međutim, umetnici mogu, koristeći vrednu klasiku, da tumače svoje vreme ,i to je ono što je bila ambicija rediteljke.

U svom tumačenju Staša Koprivica pribegava taktici samozaštite – ona i glumci su u tekst predstave ubacili sve što im je palo na pamet da bi se moglo reći o vlasti u Srbiji sada i ovde (korupcija, kupovina glasača, manipulacija vojskom, policijom, sudstvom, ekološki problemi, fizičko zlostavljanje protivnika…), s tim što Ibi više nije kralj, već vodi đubrište. Čitava scenografija (scenograf Vladislava Munić Cunnington) predstavlja nekakvu antiutopijsku deponiju sa velikim tunelom kao centralnim delom scenografije. Likovi izlaze na scenu iz tog tunela, ali odakle dolaze? Ne znamo. Ta nedefinisana opštost u postavci navodi nas na pomisao da rediteljka i njena ekipa verovatno žele reći da ono što se zamera aktuelnoj vlasti u predstavi jeste stvar mentaliteta od kojeg je vlast korodirala do samog dna. Pokvaren je Kralj Ibi, pokvareni su oni oko njega, a narod koji Ibi vara i koristi takođe je pokvaren i glup… Ovakav pristup dovodi do toga da predstava koja pledira da bude društveno kritička postaje defetistička – tako nam je kako nam je jer bolje nismo ni zaslužili. No, da su igrali samo prvi deo predstave, to bi možda i bilo u redu. Međutim, rediteljka je dodala još jedan deo – a to je nastavak u kome Kralj Ibi putuje Francuskom i u kome ovaj Ibi menja karakter – odustaje od želje da vlada i želi da živi u evropskom zatvoru i ne radi ništa. Dakle, svi putevi svih ovdašnjih Ibijevaca vode prema snu o evropskom standardu i evropskim pravima. Mogla je to biti zanimljiva ideja, ali prethodno načinjena konstrukcija jednostavno nije mogla da je izdrži. Da je nesrećni građanin i Ibijev glasač, koga su Ibi i njegovo društvo vezivali za banderu i puštali kroz njega struju, pobegao u evropski raj sa molbom da ga zadrže pa makar i u zatvoru, to bi imalo smisla. Ali Ibi to ne može da uradi. Ne može lik koji je sav sazdan od jedne ultimativne težnje (vladati po svaku cenu da bi se grabilo) u drugoj polovini predstave da promeni težnju (pa time i karakter). Možda bi i to moglo biti prihvatljivo samo da je predstava tako brza i dinamična i da svaki korak dalje deluje sve smešnije. Nažalost nije tako, predstava je u drugom delu još sporija i manje smešna.

Ipak, glumac Andrija Milošević je posvećen ovoj predstavi. Zato se nadamo da će on u narednim igranjima naći način da prevaziđe probleme ritma i tempa, na radost i zadovoljstvo publike koja voli da se u pozorištu smeje onome što je u svakodnevnom životu dovodi do ljutnje i besa. Uostalom, kada je izašla premijera Radovana III, stavljane su razne primedbe, a onda je Zoran Radmilović uzeo predstavu pod svoje i napravio pravo pozorišno čudo od improvizacije. Možda će i ovog puta biti tako.