Vuk koji glumi žabu (za 120 evra)

Najjednostavnija, enciklopedijska definicija basne kaže da je reč o književnoj vrsti u kojoj u prvom redu životinje, ali i biljke, mitološka stvorenja, a ponekad i predmeti – imaju ljudske osobine. U njima se, na alegorijski način, razmatraju određeni tipovi ljudi i karakteristične situacije u međuljudskim odnosima, i kao takve basne uvek sadrže pouku koja se po pravilu može iskazati u poslovičkom obliku. U tome je osnovna razlika između basne i priče o životinjama: potonja književna vrsta, naime, uglavnom zadržava tipične osobine životinja (to jest: ljudi), ali su njeni junaci mnogo individualizovaniji, samostalniji u postupcima, te se utoliko pouka na kraju priče ne podrazumeva, ili ne mora biti očekivana.

...

Tvorac ove književne vrste je Ezop, a, po sačuvanim svedočanstvima, njegove basne su govorile o pojedinim tipovima građana i staleža u antičkom polisu, te su utoliko bile pogodne za iskazivanje kritičkog stava prema različitim negativnim društvenim pojavama. Obnovitelj basne
u književnosti modernog doba je Lafonten, za koga važi opšte mišljenje da je bolje od svih drugih pisaca naslikao karaktere i odnose ne samo na dvoru Luja XIV već i u celom tadašnjem francuskom društvu. Svaka od njegovih životinja-junaka imala je svoje prototipove u stvarnosti, koje su savremenici lako prepoznavali, da bi u potonjim vremenima ostali univerzalni obrasci ljudskih tipova i odnosa.

U književnosti prošlog veka brojni su pisci koji su se služili formom basne ili priče o životinjama, od Vladislava Rejmonta, Kafke i Borhesa, preko Orvela, do Kalvina i Saramaga, pa se tako može reći da ova književna vrsta, uprkos specifičnim formalnim ograničenjima koja su joj prirođena a sa kojima moderan književni ukus ne izlazi uvek lako na kraj, i dalje ostavlja dovoljno prostora umetničkoj mašti da se razmahne. Savremeni italijanski pisac Ugo Kornija (1965), po obrazovanju profesor filozofije i autor raznolikog opusa od blizu dvadesetak knjiga, autor čija je knjiga Basne iz popravnog doma (na italijanskom objavljena 2019) prvo njegovo delo koje se pojavljuje kod nas, kao donekle tipičan umetnik postmoderne epohe obnavlja ovu književnu vrstu i na planu forme i na planu sadržaja. Već od uvodne priče “Basna o psu, prostitutki i mačetu”, koja u razgovoru dvoje neimenovanih sagovornika zapravo nastaje pred našim očima, u Kornijinoj knjizi prisutna je metažanrovska, to jest metapoetička svest. Drugim rečima, čitaocu je od početka jasno predočeno da je ono što čita umetnička konstrukcija koja se neće previše obazirati na realističku motivaciju, te da je, budući takva, podložna najneočekivanijim hirovima autora. Ova hirovitost jedna je od upadljivih stilskih karakteristika Kornijine knjige, pa se tako, recimo, već sledeća “Basna o Repomiru”, u kojoj se pored naslovnog junaka pojavljuju ljudi-povrća Lukomir, Belolukivoje, Paradajzivoje i Krastavko, nakon što su se likovi, nastradavši u “poljoprivredno-prehrambenom džihadu”, slučajno sreli i predstavili jedni drugima u drvenoj gajbici – završava naglo, apsurdno i nasilno (igrali su karte, uprkos muvama, dok nisu istrulili). Na sličan, grub i zauman način završavaju se i druge Kornijine priča, poput “Basne o seljaninu iz Pjan di Venole” ili “Basne o rodi”, u kojima glavni junaci stradaju zato što su nemoćni da se prilagode pravilima sveta.

Svih dvadeset priča u knjizi obeležava specifičan, fantastičko-nadrealistički humor koji, međutim, podrazumeva da uvek postoji dvostruko dno, odnosno još jedna ravan teksta, a ponekad i više njih, koje dodatno razlažu stvarnost i ukazuju na pogubne društvene trendove. Tako “Basna o vuku, jelenu, vepru i kopcu” govori o životinjama koje su ostale bez posla, pošto je “u šumu stigla ekonomska kriza”. U očajanju, vuk odlazi na biro za nezaposlene, gde mu nude da bude žaba: “Odeš u baru, gde ti ja kažem. Zatim dosta vremena provodiš u vodi, tu i tamo skočiš, moraš da pojedeš bar sto pedeset grama insekata dnevno, a onda da krekećeš.” Nakon što za “sto dvadeset evra mesečno” pristane da bude žaba, vuk se gadi sebe i sklanja čim se neka životinja približi bari, a onda upozna jelena i vepra, koji za “samo osamdeset evra” izigravaju puževe i od kojih čuje priču o losu, koji je izvršio samoubistvo (“Nije našao nikakav posao godinu dana, pao je u depresiju i skočio s litice”), i priču o kopcu, koji izigrava pčelu za “sto evra, stan i hranu”. Od svih tih saznanja svakome ponaosob je bilo lakše, pa su se svakog dana na po pola sata okupljali kod bare i ćaskali, “čekajući oživljavanje privrede”. Preovlađujuću socijalnu tematiku ima i “Priča o tkaninama koje govore”, u kojoj poreklo “junaka” govori o odnosima u savremenom svetu. Priča se završava opštim orgijama, koje se, inače, kao motiv, javljaju u različitim basnama, a što uvek sugeriše specifično osećanje (ne samo telesnog) oslobađanja kao izlaz iz društvenog rasula i psiholoških pritisaka.

Sveopšta, takoreći metafizička zbrka, društveno-političko licemerje i razobručenost seksualnih nagona, koji su odlike sveta Korinijih basana, kao i jednostavnost samih zapleta, svedenost na nekoliko poznatih, uobičajenih motiva – sve to zajedno ove priče dovodi u vezu sa Bokačovim nasleđem zabave i pouke. Istovremeno, međutim, cinično-apsurdnim odlomcima, zajedno s nasilno-nadrealističkim završecima, Kornija staru književnu vrstu obnavlja književnim sredstvima primerenim današnjem svetu koji opisuje, a koji je odavno izgubio svaki moralni i vrednosni kompas.