Vremena zla, nekad i sad

Geteovo ime označava poeziju, kulturu, univerzalnu pripadnost celom svetu, a pojam koncentracionog logora surovo, najbrutalnije moguće nasilje. To ime i taj pojam u Vajmaru se nalaze u najneposrednijoj blizini.

Neretko smo skloni da o XX veku mislimo kao stoleću najvećeg nasilja u istoriji čovečanstva: dva svetska rata sa desetinama miliona mrtvih, genocid nad Jevrejima, gasne komore kao novi pronalazak masovnog ubistva, ali takođe aparthejd u Južnoj Africi, zločini japanske okupatorske vojske, užas koji su „civilizovane“ kolonijalne sile – Velika Britanija, Francuska, Holandija – izazivale na nekoliko kontinenata, masovno ubijanje Jermena u Turskoj… Međutim, takozvani „tridesetogodišnji rat“ (1618–1648) srazmerno je usmrtio više civilnog stanovništva u Evropi nego oba svetska rata, Eugen Savojski je 1697. godine na čelu austrijske vojske za tri dana temeljnije uništio Sarajevo nego general Ratko Mladić za tri godine, itd. Ja ipak mislim da ne sme da se smetne s uma da bol i smrt uvek pogađaju pojedinca i da je sve počelo biblijskom pričom o Kainu koji ubi brata svoga, Avelja, ali i da danas o Zlu znamo više i za njega saznajemo mnogo brže zahvaljujući pre svega internetu i televiziji. Nasilje, dakle, možemo da proučavamo u bilo kom vremenu, u umetnosti, pa tako i u klasici u Vajmaru, kulturnom centru Nemačke, a nemački narod je nekada sebe smatrao i nazivao narodom pesnika i mislilaca – das Volk der Dichter und Denker.

Legende ponekad postaju sastavni deo stvarnosti. Primer je takozvani „Geteov hrast“ koji se u koncentracionom logoru Buhenvald na brdu Etersberg iznad Vajmara nalazio između vešernice i kuhinje. To drvo u stvari nije imalo ama baš nikakve veze sa Geteom, ali neki značajni pisci – kao Ernst Vihert i Jozef Rot – pisali su o njemu, a esesovci i većina logoraša mislili su da postoji veza između tog hrasta i Getea. Drvo o kome je Gete pričao, u koje je kao mladić urezao svoje ime, nije bilo hrast, nego bukva (videti belešku njegovog sekretara Ekermana od 16. septembra 1827. godine), pa i ime logora Buchenwald znači Bukova šuma; nije se zvala Eichenwald – hrastova šuma. Sama ideja o postojanju „Geteovog hrasta“ nasred prostora za ubijanje i mučenje uprkos tome pretvorila se u simbol.

Najgore nasilje svakako je ubijanje, pogubljenje. U slučaju čedomorke Johane Katarine Hen (Höhn), kojoj je javno odrubljena glava, Gete, autor dirljivih scena s kraja prvog dela Fausta, kao član „tajnog konzilijuma“ (vlade), odbio je da dâ saglasnost da ona bude pomilovana. Henova je svog tek rođenog sina ubila sa tri udarca noža. Pomilovanje je bilo moguće, čak je i vladar, hercog Karl August, hteo Henovoj da poštedi život upravo zbog scene u Faustu. U toj tragediji Gete sa velikim simpatijama opisuje čedomorku Margaretu. Da li je milost dobrodošla u poeziji, ali u realnosti nije?

Gete je drugim povodom pisao: „Radije ću počiniti nepravdu, nego da podnosim nepravdu.“ Zar bi bilo nepravedno ne ubiti čedomorku? Da li je Gete mislio da je takvo nasilje zaista neophodno da bi se sačuvao poredak? On je u stvarnom životu doneo drugačiju moralnu presudu nego u svom opusu magnumu Faustovoj Margareti.

„Siva, prijatelju dragi, teorija je sva, a zeleno života zlatno drvo…“, kaže Mefisto u Geteovom Faustu. Da li je dozvoljeno da se o Margareti i njenoj smrti u pisanoj tragediji može govoriti kao o „teoriji“, a o odsecanju glave od živog, mladog, procvalog devojačkog tela, koje se trza i grči – valja zamisliti taj čin! – „zelenim životom zlatnoga drveta“?

Johana Katarina Hen ubijena je odrubljivanjem glave mačem na mestu koje danas nosi naziv Geteov trg.

Citiram zaboravljenog Geteovog biografa Emila Ludviga, koji ga je nazvao „velikim amoralistom“: „Da li će on, koji se, kako se čini, priklanja vlasti, na kraju biti odvojen od onoga, kome je teško, ko nosi svoje breme…?“

Nemačka deca još uvek uče napamet: „Ko jaše tako kasno kroz vetar i noć“, ali danas to zveckanje rimama smatraju pomalo komičnim, u najmanju ruku deplasiranim. A tu stoji strahovita izreka: „Ako se ne daš milom, uzeću te silom.“ Naravno da poznajem desetine tumačenja šta to znači u Geteovoj baladi „Bauk“ („Erlkönig„), ali svakako se radi o jezivoj pretnji nasiljem. Poslednji stih glasi: „U naručju očevom dete je mrtvo.“ Bio bi zadatak za nekoliko naučnika da temeljno ispitaju nasilje, da utvrde o kakvom je nasilju reč, ne samo u Geteovom književnom delu, nego i u njegovim postupcima u svojstvu ministra i savetnika svog prijatelja i suverena, Karla Augusta.

Neko bi mogao da pomisli da se Geteov stav o nasilju ni u jednom okruženju ne može bolje studirati, nego u ratu koji je nazvao „Kampanja u Francuskoj“ u kome je učestvovao.

Stigao je na front udobno, u kočijama sa slugom, sa beleškama o Njutnu i leksikonima o fizici, pa ironično pisao o nevažnim događajima; valja obratiti pažnju na intonaciju Geteovih zapažanja: „Francuski ovčari morali su da posmatraju kako nestrpljivi vojnici željni mesa ubijaju njihove vunene ljubimce pred njihovim nogama. Teško mi se ikada pred očima i dušom javila groznija scena i dublji muški bol.“ Da li je on to stvarno mislio ili se rugao čitaocima? Nisačim strašnijim se u ratu nije suočio od klanja ovaca? Inače se žalio „na najužasnije moguće vremenske uslove“, na „prazne kuhinje i podrume“, gde i kada je moglo da se jede i pije, o razgovorima o svemu i svačemu u raznoraznom društvu i da je ponekad bivao strahovito umoran. Iz Verdena šalje sanduče sa lokalnim bombonama ljubavnici u Vajmar. Njegov knez, u toku pohoda komandant, Karl August, beleži: „Ostali su cele noći pili strahovito mnogo kladeći se ko može više, a Gete im nimalo nije ostajao dužan, užasno je mnogo mogao da popije…“

O opasnosti? „Zvuk metaka je doista čudesan kao da je sastavljen od mrmoljenja vode i poja ptica. Valja, međutim, zapamtiti da jezivo zastrašuje što nam se javlja kroz uši, jer je baš grmljavina topova, zavijanje, treštanje đuladi zapravo pravi uzrok naših osećanja…“ Tako i slično jedan od najvećih pesnika svih vremena opisuje jedini rat u kome je lično aktivno učestvovao. Teško će se razočarati ko god od njega očekuje više.

Jedan jedini put je Gete nanišanio i opalio top, doduše ništa nije pogodio, jedini njegov realni pucanj u ljude bio je potpuni promašaj.

„Tako Prusi i Austrijanci dođoše da se sa delom Francuske na francuskom tlu bave svojim zanatom. A u čije ime, čijom silom to činiše?“, pitao se Gete. Međutim, smesta se utešio: „Nastupiše u ime Luja XVI, nisu rekvirirali ništa, samo su pozajmljivali na silu…“ Za oteto su ispisivali bonove. „Neka Luj XVI posle plati.“ Međutim, kralja Luja XVI su giljotinirali pre nego što je stigao da izmiri račune.

„Ali zapravo svuda vladaše delovanje, koje se baš i ne usuđujem da objasnim. Učini mi se da se pred mojim očima sakupiše trgovci razmišljajući o poslovima; svakako se svuda vide natovareni brodovi ukrašeni izrezbarenim delfinima, transport na konjima, stizanje i razgledanje robe…“ Tako je bilo tada, baš kao i na bojnim pohodima starog Rima na Persiju, u toku svakog rata, danas u Iraku ili Avganistanu… Sudan? Bosna? Kosovo? Uz vremena Zla ne ide samo nasilje nego i biznis!

Slavnu izreku „Odavde i danas počinje nova epoha svetske istorije i vi ćete moći da kažete da ste tome prisustvovali“ Gete nije izrekao 1792. godine na licu mesta – u najmanju ruku za to ne postoji ni jedan jedini svedok – nego je zapisao nekoliko decenija kasnije, a tek 1822. godine objavio je prvi put. Tada se već znalo, što on za vreme samih događaja nije ni naslutio, da je Francuska revolucija zaista važan miljokaz istorije, preokret za razvoj ljudskog društva.

U toku samog bojnog pohoda Gete se više bavio fizikom, posebno naukom o bojama, manje ili nikako ocenama strategije, politike, nasilja ili istorije. Detalji rata, pobede i porazi mu se bleđe urezuju u pamćenje od klanja onog stada ovaca. Na licu mesta nije shvatio da počinje nekakva „nova epoha“. Knez Fon Rojs, koga je sreo u toku „kampanje“, začuđeno je zabeležio: „Gete nema šta da javi o tragedijama i romanima, nego veoma živahno objašnjava pojavu refrakcije.“

Verodostojna nam se čini sledeća priča: u jednoj krčmi neki civil izražava nadu da će svet zahvaljujući baš Geteovom peru steći saznanja o bojnom pohodu, ali jedan husarski pukovnik kaže: „Nemojte se tome nadati, on je isuviše pametan! Što bi smeo da napiše, ne bi hteo da napiše, a što bi voleo da napiše, neće napisati…“ Odlični Geteov biograf Rihard Fridental citirajući taj događaj dodaje: „Toga će se Gete zaista držati.“

Gete je takođe bio strastan i čak veoma darovit istraživač prirode, pa se zainteresovao i za teorije o nastanku zemlje. U to vreme je njegov intimni prijatelj, Aleksandar fon Humbolt, bio ubeđeni „vulkanista“, što je značilo da je – pojednostavljeno rečeno – verovao da se zemljina kugla oblikovala na osnovu erupcija u njenoj unutrašnjosti. To se Geteu uopšte nije sviđalo, njega je smetala nasilnost te teorije i razorna katastrofičnost same ideje. Po njemu, u prirodi sve je trebalo da se odvija nežno, pažljivo, postepeno; baš zbog toga je Mefista opisao kao vulkanistu. Suvišno je ovde razmatrati šta nauka početkom XXI stoleća o tome kazuje, bitno je svakako da je Gete bio protivnik nasilja kakvo vlada u prirodi.

Neobično je da je Gete u svom vojvodstvu neko vreme bio zadužen i za vojne poslove. U tom pogledu je, na veliku žalost svog kneza Karla Augusta, strahovito štedeo, smatrao je da je dovoljno da se vojnici bave protokolom, počasnom paljbom i paradama, a da nisu potrebni za upotrebu sile.

O Geteovom odnosu prema nasilju u njegovom najapsolutnijem obliku, prema ratu, revoluciji i kontrarevoluciji, malo, gotovo ništa ne saznajemo na osnovu njegovog držanja u Vajmaru ili njegove knjige Kampanja u Francuskoj i opsada Majnca. Po njega mnogo strašnije ratno dejstvo – kao da je to kazna proviđenja – potražiće ga kasnije u njegovom sopstvenom domu.

Jedan jedini put u svom dugačkom životu Gete je ponižen, kada je bukvalno plačući od očaja bio suočen sa golom silom. U takav položaj doveli su ga francuski vojnici.

Iako je kuća na trgu Frauenplan bila predviđena da ugosti nekog od francuskih maršala, u noći 14. na 15. oktobar 1806. godine u njoj su se prvo pojavila šestnaestorica Alzašanina i „počastili sa nekoliko buteljki vina i piva“, a zatim su u kuću prodrla i dvojica grubljih strelaca. Gete je, odeven u noćnu odeću i sa papučama na nogama, morao da im nazdravlja, oni su nastavili da besne, proganjali ga uz stepenice na prvi sprat do njegove spavaće sobe, dok njegova ljubavnica i docnija supruga, Kristijana Vulpijus, taj jedini put daleko nadmoćnija od svog dragana, nije uspela da ih istera. Uprkos tome i nadalje se iskreno divio Napoleonu. Nadajmo se ne samo zbog toga što je francuski imperator tvrdio da je nekoliko puta pročitao Vertera, i što je pričao da ga je kao mladi artiljerijski poručnik vukao sa sobom po frontovima.

Gete je imao četrdeset godina kada ga je dvadesettrogodišnja Kristijana posetila da bi zatražila protekciju za svog brata, mladog pisca. Već iste noći su se našli u krevetu i ostali zajedno do njene smrti. Međutim, „otmeni Vajmar“ je prezirao neobrazovanu ženicu iz nižeg srednjeg staleža, zanatlijku koja je pravila veštačko cveće za fine šešire, a pesnika i savetnika vladara sažaljevao; krugovi oko dvora smatrali su da je Vulpijusova obična domaćica i metresa. Gete je govorio da „živi u braku, samo bez ceremonija“, ali nije je vodio sa sobom u „društvo“ i na dvorske prijeme; u pozorištu, koje je ona veoma volela, a on povremeno bio njegov upravnik, nikad ne bi seo pored nje. Posle njenog podviga protiv francuskih vojnika sve se promenilo. Čim je u Vajmaru ponovo uveden red, tri dana posle skandala u sopstvenoj kući, Gete se oženio Kristijanom u znak zahvalnosti što mu je, kako reče, „spasla život“, a da bi njoj i njihovom sinu Augustu obezbedio nasleđe u slučaju svoje smrti, koje je iznenada postao svestan. Tužna je istina da je nadživeo ne samo ženu, nego i jedinog sina.

Ne mogu da se otmem razmišljanju, iako ga svaki čas odbacujem kao nedoličnu, neprihvatljivu fantazmagoriju, a na koga se ipak uvek nanovo vraćam: kako bi se Gete ponašao da je živeo u Hitlerovo vreme – da je Hitler u Geteovo vreme postao ono što je bio? Da li bi mu Hitler imponovao, kao što se divio Napoleonu? (Ne upoređujem Napoleona i Hitlera, bavim se hipotezom odnosa Getea prema nosiocima vlasti i moći. Odnos umetnika prema otelovljenju vlasti i moći mogli smo i na sebi da studiramo između 1945. i 1980. godine.)

Hitler je tridesetak puta bio u Vajmaru, dolazio je i pre nego što je osvojio vlast, a mnogo češće posle toga. Kada je prvi put odseo u hotelu „Elefant“, podignutom na istom mestu na kome je stajala krčma „Elefant“, u koju je Gete rado navraćao, tada još ni iz daleka ne „firer“, kao svoje zanimanje u knjigu gostiju skromno je upisao „književnik“. (Književnici Gete i Hitler u istoj gostionici! Ali posle njih i drugi, na primer, Tomas Man, Horhe Semprun, Imre Kertes i, avaj, ja nekoliko puta, jednom baš u Hitlerovom apartmanu… To je Vajmar!)

Gete se pred svakom vlašću uvek ponašao ponizno, neko bi rekao „ulizički“, iako je mislio da je na polju književnosti i nauke bio najveći. Postoji anegdota da se Gete i Betoven šetaju kroz park banje Teplice (Gete je star 63 godine, Betoven 42). Nailazi svita austrijske carice Mari Ludovike, Gete se sklanja na rub staze i klanja se, Betoven drsko ide pravo, tako da visoko plemstvo prosto mora da mu se sklanja s puta. To je, doduše, legenda, baš kao i priča o Geteovom hrastu. Činjenica je, ipak, da su se Gete i Betoven 1812. upoznali u toj banji i da je carska porodica tamo boravila. Betoven već 9. avgusta piše svom izdavaču Brajtkopfu da Geteu „dvorska atmosfera prija više nego što je to dostojno pesnika…“, a Gete u svom pismu prijatelju Celteru 12. septembra da je upoznao kompozitora, ali konkretan incident ne pominju ni jedan ni drugi.

Gete je u svom životnom delu opisao Mefista kao Faustovog druga i pratioca. Da li bi Hitlera mogao da shvati kao otelovljenje đavola iz svoje tragedije? „Dve duše, ah, u mojim grudima žive!“, piše Gete – on je istovremeno i Faust i Mefisto. Da li bi pristao na koncentracione logore, kao što je pristao da se pogubi čedomorka, jer reda i poretka mora da bude? Poneko je u početku verovao u opravdanost nekih Hitlerovih postupaka, a posle se u zebrastoj uniformi našao iza bodljikave žice kroz koju je puštena struja ili verovao da ide da se tušira, kad su ga poveli u gasnu komoru.

Vratimo se na onu jednu strašnu noć u životu velikog pesnika. Razmaženi tajni savetnik, knez poezije Gete, sav očajan i bespomoćan pred brutalnošću i smrtonosnim nasiljem. Da li je dozvoljeno da se u vezi s tim pomisli, da je tog jednog jedinog trenutka možda emocionalno bio u sličnom stanju, užasnut kao toliki veoma ugledni ljudi stotinu i trideset godina kasnije, gore na njegovom voljenom brdu Etersbergu.

Vremena zla u svakoj epohi – i nekada i sad – sastoje se od takvih trenutaka bespomoćnosti i smrtnog straha, svejedno da li se radi o Sabinjankama pred Rimljanima, Jevrejima pred esesovcima ili Geteu pred Napoleonovim razuzdanim ratnicima.

Međutim, kao što je već rečeno: negdašnji koncentracioni logor Buhenvald tamo gore – nasilje – i dom na trgu Frauenplan u Vajmaru – Gete – vazdušnom linijom udaljeni su jedno od drugog samo nekoliko kilometara, simboli vrhunaca Zla i humane veličine jedno drugom nigde nisu bliže.

…i Gete u Rimu na Tišbajnovoj slici

ZLO I LJUBAV: Ulaz u Buhenvald…

…i Kristijana Vulpijus