Sve je počelo – audicijom. Danima nas je RTS pozivao da se prijavimo na konkurs za „Evropsko lice Srbije“. To mu dođe kao instant verzija Velikog brata VIP, samo postaneš ortak sa Marijom Šerifović, vodiš Evrosong u Beogradskoj areni i posle si zvezda kao bingo devojka, ili Miki ili Marija ili Mimi ili Slađa ili Ognjen (što je sad u Dubaiju). I prijavljivali su se dečaci i devojčice, a žiri ih je maltretirao, eliminisao, testirao, učio da govore, hodaju, igraju i pevaju i budu prave zvezde evropske Srbije. Neće oni biti kao oni na Pinku, Zvezdice Granda, ovde se ceni kultura, šmek i osećaj za Evrosong. Istini na volju, džingl se na RTS-u viđao samo posle vesti, valjda je to znak da je audicija pri kraju ili da nije doba za suncokrete, ili nam je Evropa postala malko neprijatna tema.
Na kraju su ostala dva voditeljska para, koja su (kao i mi) saznala da se voditelji za Evrosong ne biraju na izborima, već se oktroišu, a maksimum koji možeš da dostigneš nije Evropa nego „Zelena soba“ i Beovizija. Dobro, ni pomoćni par voditelja nije loš rezultat, takoreći vicešampioni, plus Beovizija, a to znači megazvezde u svojoj Srbijici. Ni to nije daleko od politike Vlade Srbije, jer ne mora se po svaku cenu u Evropu, dajte da mi kod nas uredimo odnose i podignemo kvalitet, a posle je ulazak u Evropu samo tehnička stvar. Još će oni na kraju nas da mole da im se pridružimo, a mi ćemo da razmislimo da l’ nam se isplati – nešto kao skandinavski model, ili Švica.
U međuvremenu se Vlada raspala baš po pitanju Evrope, a to se nekako znalo kao što se zna termin Evrosonga, al’ se ne zna ‘oće li ga biti. Odlagali smo i Beoviziju, menjali programsku šemu, al’ ga ipak dočekasmo. Naši voditelji ipak nisu posustali – namontirani su se pojavili u Sava centru i odradili obe festivalske večeri.
Pobedila je – muzika i naravno RTS. U Dnevniku sam saznao da je gledanost bila rekordna. U nedelju ih je bilo 20, u ponedeljak 10 plus gosti. Kada sam prošle godine organizatorima zamerio što nekoliko godina zaredom voditelji (Boda i Jelena ) razvlače šou plesnim i pevajućim tačkama, obradovao sam se što će biti nekih promena. Ali avaj, voditelji ponovo igraju i pevaju na plejbek i to dva voditeljska para i to se nadmeću. Devojke čitaju sa kartončića, dečaci se presvlače, pa se one presvuku, pa su dodeljene nagrade svakom cvetku iz RTS buketa od Bore Čorbe do producenta. Pa je grupa Zana vratila nagradu, što je zanimljiv dramski detalj, da bi na kraju glasala publika i stručni žiri. A pesme? Kako sam saznao, što bi se reklo insajderski, autori su se rukovodili sa dva osnovna elementa. Muzički, krećemo se u granicama žanra, etno-elementi uklopljeni u savremenu ritmičku osnovu, ojkanje i orzenje, obavezno jedan tradicionalni instrument i po mogućnosti predivna balada. Drugi zadati element su tekstovi, a nije trebalo biti naročito inteligentan i prema datumu takmičenja znati da će kosovski i postkosovski ciklus biti u centru pažnje. Tako je gomila pesama imala nazive poput „Zavet“, ili pobednička „Oro“‘, ili nešto modernija „Beli jablane“. Devojke su bile raščupane ko ravijojle sa pletenicama debelim ko rep od Šarca Kraljevića Marka, a bele čobanske košulje su se belele ko na vašaru. Emocionalna eksploatacija kosovske teme podseća na ono bespoštedno ceđenje emocija od Krajišnika kojima godinama etno-grupe pevaju o Krajini, Dinari, Velebitu, vinu i pršutu i tuzi za koju nema leka. Slično su zapevali i Grci prognani od Kemala Ataturka pa su ih zemljaci popreko gledali dok su pušili čudne travke, cirkali po tavernama i kukali za Konstantinopoljem. Kosovo se kao tema vratilo u narodnu poeziju kroz Beoviziju pa nemam pojma kako će ga organizatori uklopiti među ostale evropske suncokrete. Pobedila je – aklamacijom žirija i publike večita druga, ženski alter ego Željka Joksimovića – Jelena Tomašević. Lepa pesma, lepa izvedba – maksimalna količina etna, postkosovske melanholije i Bore Dugića – čist zicer. Bilo je i nekoliko pokušaja da se eksperimentiše – Novosađani su pevali o Dunavu kao moru (nezgodno podsećanje, ali Dunav je dobra evropska tema, ispade da smo povezani sa Evropom), ali o toj vrsti integracija nije se diskutovalo niti je usvojena Deklaracija. Izabran je i voditeljski par – ona niža devojka i onaj razbacaniji dečko. Nemamo Vladu, al’ imamo voditelje, ipak će nam neko reći šta je sledeće na programu.
