Vranjanski džipsi pank, pravo iz pepela

Bili su, odigrali su, bili smo, videli smo – i sad još samo da se dogovorimo: šta tačno? A ko nije bio ni video, ko zna kada će i da li će dobiti drugu priliku. Hm, premijera nakon koje se ni približno ne zna čak ni datum prve reprize? Kanda se već i po tome vidi koliko ništa oko ove predstave nije iole normalno.

Geneza „slučaja“ je poznata. Mada se sjajna Koštana Andraša Urbana, u izvođenju mladog ansambla srpske drame subotičkog Narodnog pozorišta i s briljantnom Eminom Elor u naslovnoj roli još nije ni pošteno „izigrala“, Kokan Mladenović obznanjuje nameru da napravi svoju Koštanu, a da naslovnu ulogu poveri Boži Vreći (Vreću?), bosanskom pevaču sevdalinki i, kako se to kaže, transrodnoj osobi, ili barem osobi koja u javnosti slovi za takvu. Intencija reditelja je manje–više jasna, Uelbek bi rekao da je to proširenje područja borbe za pravo na slobodu i različitost u patrijarhalnom svetu (što bezbeli jeste izvorna Koštana Bore Stankovića), oni neskloni Mladenoviću bi prigovorili da je u pitanju egzibicionistička eksploatacija kurentne teme, taman toliko „kontroverzne“ da podigne nešto prašine a da publika masovno pohrli u pozorište. Lepo, ali, hm, koje pozorište? Dogovor s bizarnom upravom Pozorišta na Terazijama misteriozno propada nekako baš onda kad postane jasno da K. M. neće odustati od Bože V., i tako predstava počinje da živi svoj konfliktni predživot, na kojem će možda i ostati, to jest, ostala bi da na kraju nije udomljena u koprodukciji Srpskog narodnog pozorišta, Studentskog kulturnog centra Novi Sad i Centra za kulturu Tivat. All-star ekipa iz tri-četiri ex YU države letos u Tivtu uveliko priprema predstavu, da bi svega četiri dana pred premijeru bradata diva Vrećo Božo naprasno i preko noći nestala iz vidokruga i obrela se u Sarajevu, jerbo se, veli, razbolela od stresa! Ono, jeste, nije lako raditi s Kokanom, hoće taj i da podvikne… Plah bi se insan lakše izborio s pravim Sandokanom nego s ovim od Tasovca nabeđenim.

Ovo što, dakle, gledamo na tivatskoj, te sada novosadskoj premijeri jeste neka vrsta rekonstrukcije, postživot jedne nedogođene predstave, za koji je nadati se da će ubrzo postati normalan pozorišni život predstave koje ima – ako joj uopšte bude dozvoljeno da (za)živi. Ali zašto, zaboga, ne bi? Eh, mutne su to stvari, moja Beatriče, tiču se političkih i politikantskih zađevica i prekonosiranja, te stare i nove uprave SNP, te bivših i sadašnjih pokrajinskih vlasti, te nezgodnosti i nepodobnosti lika i dela Mladenovićevog (kao i Urbanovog, i još nekih) u panteonu nove nomenklature sa severa… Lako se u tome zagubi i cela jedna predstava, kao nerazmenjiv kusur jednog prekoplotiranja.

Dobro, ali šta je na koncu u Novom Sadu viđeno? Dok gledaš ovu predstavu, ne možeš a da istovremeno ne razmišljaš o onoj Urbanovoj, jerbo ti je još preprisutna u sećanju i svesti, te ne možeš da ne zamišljaš kakva bi bila da je sve isto, ali samo njega da ima – naime, Bože Vreća. Sasvim bi druge konotacije bile, ali pozorište nije tek „konotativna“ stvar nego je najbitnije šta se na sceni vidi i čuje, a sam bog zna bi li Vrećo mogao izneti sve to na svojim plećima; možda se od te strepnje i povukao u sigurnost poraza unapred? Ovako kako je, umesto njega u predstavu u minut do 12 utrčava ko bi drugi nego – Emina Elor. Njena je subotička Koštana glumački podvig iz mnogo razloga, ali ova je Kokanova dodatni izazov: kako je re-kreirati iznova tako brzo nakon Urbanove, a da bude neka sasvim druga, i da istovremeno ne liši obezvrećenu predstavu smisla? Pitanje „smisla“ uvek je nezgodno, na njega ni reditelj, čini mi se, nema definitivan odgovor (sam mi je rekao nakon NS premijere da je bio spreman da digne ruke od svega kad je fleksibilni sevdalija nestao u pravcu celog sveta), ali na glumcu je da učini svoje, sredstvima dostupnim zanatu. Eminina Koštana je pankerka, naravno i Ciganka, seksualno pomalo naklonjena sopstvenom polu, što je najbliže izvorno namerenoj provokaciji što se u ovoj podeli uloga moglo dospeti. Emina je moćna i eksplozivna na sceni, suverena i zavodljiva, krhka i snažna, glasna i hrapava i glatka i sve drugo što jedna takva Koštana, zatočena u svetu zbunjenih i kukavičkih muškaraca može i mora da bude. Bez nje ove predstave neopozivo ne bi bilo niti bi trebalo da je bude: ona ju je doslovno vaskrsla. Ako joj buduća igranja podare potpunu sigurnost i zrelost, biće to jer je Elor Emina podmetnula leđa da tako bude.

Mladenović se odlučio za igranje u izvornom „vranjskom“ idiomu, s čime su se glumci nekako i izborili, ali je nemali deo novosadske publike, naročito u prvih pola sata, očima bespomoćno vapio za titlovanjem. Kasnije su slušni aparati nekako uštimani na tu frekvenciju… Emir Hadžihafizbegović kao gazda Toma gazi sigurno, na talasu rutine vanserijskog glumca kojem se znatniji gaf ne može desiti čak ni ako ne pazi. Nebojša Dugalić je energičan i suvereno zaokružen Mitke, akrobatizmu skloni Emir Ćatović robustni sinko Stojan, Aleksandra Pleskonjić kao Koštanina mati Salče nosi najbolju i najupečatljiviju scenu predstave, ostali se drže u granicama mogućnosti, jedino Gordana Đurđević Dimić iz nekog razloga zapomagavo preglumljuje kao da igra neku kevu-iz-naroda u socrealističkom komadu. Muzika Marka Grubića (Vroom), živo izvođena na sceni, jak je adut predstave, scenografija Marije Kalabić, s onim kamenjem s kojim se može raditi dosta toga, ali ga je najbolje bacati na grešnicu, ispočetka deluje nerazgovetnom da bi se pokazala posve funkcionalnom.

Šta je, dakle, Kokanova Koštana? Da li je išta više od pepelišta jedne nedogođene predstave? Više jeste nego što nije: pokazuje se da je reditelj bio na intrigantnom tragu, a nikada nećemo saznati kako bi to na kraju bilo da je bilo ono čega nije bilo. Ali, i ovo što jeste zaslužuje pun teatarski život, i valjda će ga na kraju ipak dobiti.