Ne maštamo li nakon Nika Hornbija (31 songs) i svi mi ostali, ili barem svi kojima knjige i muzika otprilike podjednako u životu znače, da napišemo jednu takvu knjigu kao svojevrsnu „autobiografiju o drugima“, to jest, sopstvenu varijantu muzike koja me je učinila onim što jesam? Priznajem skrušeno da sam se i ja u neka doba zanosio tom maštarijom, a i da jako dobro znam da nipošto nisam jedini. Na kraju sve to ostane jedna od onih mrtvorođenih ideja udavljenih u preventivnoj malodušnosti („koga je briga?“), i nikome ništa. Ali, tako nije bilo sa Markom Pogačarom (Split, 1984.): bilo što je sam tvrdoglavo izneo tu stvar, bilo zato što je dobio ponudu koja se ne može odbiti, tek, Pogačar je tokom pretprošle godine za portal booksa.hr vodio nešto što je nazvao „glazbeni dnevnik“, a u nedeljnom/tjednom ritmu: pedeset i dve hefte u godini, i isto toliko malih priča, zapisa kojima je povod po jedna pesma i(li) album iz poputbine ex-YU rokenrola (ili popa, i šansone gdegde).
Nedavno je od tih tekstova, ponešto prerađenih, nastala neobična, intrigantna kolekcija Jugoton gori! (Sandorf, Zagreb 2013). Za one koji ga ne znaju, valja napomenuti da je Pogačar (sada zagrebački, ali ga ima na sve četiri strane) esejista i pripovedač, ali pre svega „regionalno“ a i šire vrlo cenjeni pesnik mlađe generacije; o njegovoj poeziji ne mogu suditi jer sam je premalo čitao, ali Pogačar je kao pripovedačko-esejistički subjekt, štono se kaže, potencijal: mlad, pametan, pomalo arogantan; ako mu, kad postane malo manje mlad – što se neminovno već dešava – višak arogancije izvetri, a pamet ostane (prečesto smo se, avaj, nagledavali obrnutih evolucija Perspektivnih), biće od njega još svašta…
Kvragu i ono ristićevsko „čađavo teoretisanje“, jednu duboko ličnu i autobiografsku knjigu ne mogu, niti želim, da čitam i tumačim bez isto tako ličnog pristupa, i bez neminovnih „komparacija“. Naime, Pogačar je rođen devetnaest godina posle mene, to jest, moje su formativne godine vreme novog talasa/vala, fenomena čiji sam rast i dekadenciju gledao u direktnom prenosu i iz neposredne blizine, da ne kažem baš prenadobudno iznutra. Pogačar će, pak, opetovano pisati upravo o tom periodu kao o svojoj trajnoj fascinaciji, što mi ne draška nekakav „generacijski narcizam“ jer mislim i nadam se da ga nemam (generacijski kolektivizam idiotski je koliko i bilo koji drugi – nacionalni, verski, klasni, rodni…), nego me uzbuđuje upravo u čitalačkom smislu: uzbudljivo je otkrivati šta je to što u tim pesmama, ali i u ukupnom kulturološkom prtljagu jedne prevratne epohe, to jest njenog u osnovi malog, pretežno velegradskog i na neki način „elitističkog“ odvjetka, vidi jedan pametan i suptilan posmatrač koji sve to upija iz rakursa sasvim drugačijeg vremena, mada istog tla, naseljenog bazično ipak istim ljudima…
Ono što Pogačara kao valjda doživotnog post/neopunkera najviše rajca jeste pobuna, ona dovoljno artikulisana i osvešćena da, osim što zna šta neće, ima i makar ovlašnu predstavu o onome što hoće; zar je onda čudno da je ponajviše pronalazi u pesmama Haustora, Pankrta, Buldožera, Azre, Filma, Partibrejkersa, Discipline, Termita, Parafa, KUD Idijota, Majki? Ali je tu i elegantna EKV dekadencija, i pop misticizam Idola, i stamena, a suspregnuta poetičnost Lune i drugih osobenjaka NS scene, i kvrgavo desperaterstvo „malih“ punk bendova iz slovenačkih provincijskih gradića, i krvavo autentično gubitništvo snažnih marginalaca poput Satana Panonskog, SCH, Grča ili grupe SexA, ili uostalom – na nekoj naizgled sasvim drugoj stani – neprispodobiva mediteranska genijalnost jednog Arsena Dedića, od koje osetljivo biće sa ovih prostora ne može trajno pobeći nikuda, pa ni u najljući pankeraj…
Ali, šta su zapravo ovi kratki, pesničkim slikama nabijeni Pogačarovi reminiscentni izlivi na papir/ekran, a sa nekim pesmama, pločama, koncertima i grupama ponekad samo kao udaljenom asocijacijom, kao zvučnom „madlenicom“? Dnevnički zapisi svakako nisu, barem ne u nekom iole konvencionalnom žanrovskom smislu; pa opet, što dalje odmičeš s čitanjem ove knjige, to ti ta „pogrešna“ autoklasifikacija manje smeta, jer u njoj ima nečega sasvim prihvatljivog, mada bi ti to radije nazvao nekom vrstom lirsko–esejističke memoaristike. Pogačarove formativne godine su ratno i neposredno poratno vreme, on je dakle dete „zlih devedesetih“, pri tome „sin jugooficira“ iz „mešanog braka“, post-YU bastard zatečen usred nacionalističko-klerikalnog grotla nove, plemenske utopije. Drugačije smo „mi“ probleme imali u vreme kada je nastala većina pesama o kojima Marko piše – a kada je on tek rođen ili ni to – ali one za „njegovu stvar“ opet funkcionišu savršeno dobro, rekontekstualizacija im nije oduzela ništa, što pokazuje bar dve stvari: jedna je da pisac ove knjige ima dobro uho, srce i pamet za njih, a druga i u „opštem“ smislu važnija je da je onaj suštinski Problem ovde uvek bazično isti: autoritarnost i patrijarhalnost menjaju „izme“ za koje se trenutno kače i na kojima parazitiraju (ili je obrnuto?), ali pod svakom krinkom preživljavaju bez greške. Popovi ili komesari, hvidraši ili subnorovci, njima je svejedno…
Neki od meni najdojmljivijih momenata ove knjige zapravo su priče o „divljem“ splitskom odrastanju u sumračna doba, ali i o studentskom dobu, tj. o Zagrebu devedesetih, o gradu koji mi je bio uskraćen na način o kojem današnji, recimo, dvadesetogodišnjaci, ne mogu znati ništa. I još mnogo toga intimnog, naizgled gotovo privatnog, uzgrednog, a prevažnog, jer Jugoton gori! je pre svega proza, i najbolji je kad je proza. A kao što rukopisi ne gore, tako ne gori ni vinil u koji je sva ova muzika jednom zauvek urezana, i niko joj ne može ništa; da je mogao, ne bi je ni pripustio do Marka, a onda i dalje, kroz prostor i vreme.
