Vikinške porodične vrednosti

Kada u novinama naiđe na kaiš ili tablu antologijskog stripa Dika Brauna Hogar Strašni, čovek se nasmeje pa zaboravi, i to je jedna stvar. Sasvim je drugo kad neko probere najbolje epizode, sredi ih tematski, opremi predgovorom, pogovorom i Braunovim autorskim reminiscencijama, pa sve to odštampa u velikom formatu, u boji i u tvrdom povezu. Upravo ovakav jedan poklon (doduše ne sasvim besplatan) dobili su čitaoci našeg jezičkog prostora u vidu monografije Hogar Strašni – Najbolje od mene, koju je u Americi sastavio Brajan Voker, a kod nas izdao Beli put iz Beograda u odličnom prevodu Gorana Skrobonje i sa nadahnutim pogovorom Žige Leskovčaka.

ČISTO REMEK–DELO: Hogar Strašni je dragulj ponikao iz prezrenog žanra – američkog dnevnog porodičnog stripa – forme na koju i najfanatičniji pobornici teze da je strip umetnost gledaju nabrana nosa. Porodični strip je u odnosu na savremene „grafičke novele“ ono što su sitkom serije u odnosu na celovečernje filmove: efemerne tvorevine ispunjene stereotipima, uglavnom industrijski pravljene sa ciljem da razgale mase i promovišu porodične vrednosti. Hogar je, međutim, čisto remek-delo, likovno i narativno čudo kratke forme, neodoljivo zbog svoje topline i suptilno subverzivnog humora. To je istovremeno komercijalno najuspešniji strip svih vremena: pre nego što se i pojavio u izdanju američkog giganta King Fičersa u pretplati ga je otkupilo preko dvesta novina i časopisa, da bi se par meseci kasnije taj broj popeo na osamsto i nastavio da raste. Zanimljivo je da se na području bivše Jugoslavije prvi kaiš Hogara pojavio samo dva meseca nakon svetske premijere, u aprilu 1973, na stranicama sarajevskog „Strip Arta“ (pod imenom Hogar Okrutni) da bi kasnije nastavio da izlazi pod okriljem „Stripoteke“, „Zabavnika“ i, u novije doba, „Politike“. Iako je autor Dik Braun umro 1989, u svojoj osamdesetoj godini, njegov sin Kris nastavio je očevo delo i do danas održao u životu duhovno čedo svoga oca.

Iako je sve u vezi sa Braunom i Hogarom neizgled vedro, jednostavno i prozirno, porođaj nije bio nimalo lak: Braun je osmislio Hogara u svojoj pedeset šestoj godini, u veoma teškoj fazi svog života. Za sobom je imao dugogodišnju karijeru uspešnog reklamnog crtača (radio je, između ostalog, reklame za Kempbel supe mnogo pre nego što je Endi Vorhol otkrio pun potencijal ovog brenda), te brojne nagrade za dvadeset godina rada na uspešnom, danas zaboravljenom stripu Haj i Lujza u tandemu sa Mortom Vokerom (Redov Bili). I pored toga, bio je u finansijskoj krizi i počinjao je da oseća prve simptome hronične očne bolesti od koje je na kraju gotovo oslepeo – jeziva stvar za jednog crtača. Poznavaoci Braunovog lika i dela primetili su da se i sam autor u to vreme fizički promenio: dok je do kraja šezdesetih bio tipičan, uredan američki „japi“, početkom sedamdesetih pustio je dugu kosu i bradu i nabacio desetak kila, da bi se s godinama izgledom sasvim poistovetio sa sopstvenim junakom. I po karakteru su bili slični: Hogar Strašni je prvobitno bio nadimak koji su Braunu nadenula deca (dva sina i ćerka) kad se ljutio što ga bude u vreme popodnevne dremke. Hogar je, u stvari, od samog starta bio porodična manufaktura u čijem su stvaranju učestvovali svi članovi, i kao modeli i kao saradnici na scenariju, dok se Kris kasnije uključio i u crtanje. Uostalom, zadati tempo od pet kaiševa dnevno i jedne table nedeljno, neprekidno tokom više od dvadeset godina, više je nego što bi jedan čovek, ma koliko genijalan, mogao da podnese.

NEODOLJIVOST: Upravo ta istinska i duboka ljubav prema porodici i emocionalnoj toplini doma, u vreme rastućeg cinizma, jeste ono što čini Hogara remek-delom koje prerasta stereotipe i šablone. Zoran Đukanović je davno primetio u jednom svom eseju: „Likove u Hogaru krasi optimizam i ozarenost u koje niko od čitalaca u početku gega ne veruje. Mi sa Hogarom učimo ne toliko da ljudskoj gluposti odolimo, koliko da joj ne odolimo, da pokušamo da je prihvatimo sa ironičnom ljubavlju i saosećanjem.“ Hogar je pijanica, žderonja, siledžija i lažov, katastrofalan muž i otac koji jedva poznaje rođenu decu (o ratnim zločinima da i ne govorimo), a ipak je savršeno neodoljiv. Zanimljivo je da su ženski likovi, od Helge i Honi do Hamletove družbenice Hernije, duhovno, moralno (a uglavnom i fizički) daleko nadmoćni u odnosu na muške. Jedini donekle nesimpatičan ženski lik koga je Braun stvorio jeste Hogarova tašta, kržljava nadžak-baba sa ogromnim rogovima, ali ona se pojavila u samo par gegova i brzo nestala bez traga. Drugi potpuno fascinantan junak je Srećni Edi, višeslojan lik koji gotovo da zaslužuje sopstveni serijal i koji je zaslužan za diskretne prestupe Hogara preko granice zdravog razuma, u zemlju apsurda i paradoksa. Oni koji znaju za Braunovu dugogodišnju saradnju sa Mortom Vokerom, autorom Redova Bilija, odmah mogu da u Vokerovom liku po imenu Zero prepoznaju Edijevog duhovnog i fizičkog blizanca. Tako je jedan trapavi Viking pripravnik preskočio stoleća da bi se reinkarnirao kao redov u američkoj vojsci.

Ono što važi za Braunov pripovedački stil važi i za likovni: iza prividne lakoće, prozirnosti i svedenosti krije se crtačka virtuoznost sa izrazitim smislom za detalje. Detalja u crtežu gotovo da nema, ali baš u njima leži đavo, što se lako da proveriti ako iz pojedinačnog kvadrata pokušate da uklonite i najmanji potez perom. Ako u stripu postoji nekakav ekvivalent zen-koana, Braun mu se u nekim kaiševima sasvim približio. Uz to, diskretno ali majstorski, povremeno ide u čistu dekonstrukciju, kao u kaišu u kome Edi, gledajući u oblačić iznad svoje glave, bukvalno „pazi na svoje reči“ (engleski „watches his words„).

U privatnom životu skroman, introspektivan i dobroćudan čovek, Dik Braun nikada nije javno priznao svoju genijalnost i sebe je smatrao srećnikom kome je sudba podarila da udobno živi od posla koji voli, okružen ljudima koje obožava. Takođe se ustezao da analizira svoje delo. „To je“, govorio je, „kao da čovek vrši autopsiju nad devojkom koju voli.“ U monografiji Hogar Strašni – Najbolje od mene možete pročitati gomilu stvari o autoru i istorijatu stripa koje vas možda nikada nisu stvarno zanimale, ali „devojka“ u vidu debeljuškastog Vikinga je živa, zdrava i vesela, hvala na pitanju. I, najvažnije od svega, tu je gomila predivnih epizoda za koje ste mislili da ste ih davno zaboravili.