Večeras slušate…, Dušan Ristić

Režija Zlatko Paković; igraju Feđa Stojanović, Janoš Tot, Radmila Tomović–Grinvud; Zvezdara–teatar

Jedna stvar je sasvim izvesna: pisac Dušan Ristić obožava žanrovski film. Pošto mu još nije pošlo za rukom da svoju strast realizuje na odgovarajući način – da u Holivudu snimi film po vlastitom scenariju – on, u međuvremenu, pribegava surogat-rešenjima: u srpskom pozorištu varira holivudske filmske žanrove. Ova nadasve mutantna kombinacija iznedrila je dosad dva ploda: horor komediju Mala ljubav za mene ili šta plaši Vinsenta Prajsa i skrubol komediju Večeras slušate… koja je nedavno premijerno izvedena u Zvezdara-teatru.

Ova samosvojna multimedijalnost Ristićevog dramskog prosedea ne iscrpljuje se samo u recikliranju filmskih žanrovskih obrazaca: glavna dramska situacija u komadu Večeras slušate… proteže se na još jedan nepozorišni medij – radio. To, konkretno, znači da u žanru skrubol komedije pratimo sve faze pripremanja i emitovanja jedne radio-drame. Dotična radio-drama nije obična: reč je o čuvenom radijskom ostvarenju o invaziji Marsovaca, Rat svetova, čiji je kvazidokumentarizam stvorio, 1938. godine, pravu pometnju u SAD. Ni vremensko-prostorne koordinate u koje Ristić smešta emitovanje ove radio-drame nisu obične: pošto je reč o Beogradu 5. aprila 1941. godine, priča o invaziji iz vazduha poprima sasvim drugačije konotacije tako da je mešanje fikcije i stvarnosti još naglašenije.

Međutim, iz tog konkretnog istorijskog lociranja ne izvode se nikakva ozbiljnija značenja, ako se zanemari banalna završna misao da bombardovanje nije ništa novo za ljude na ovim prostorima; poenta bi se, dakle, svodila na onaj štetni i potpuno isprazni misaoni kliše – Srbima se stalno ponavlja istorija. To zanimljivo istorijsko lociranje pre stvara neki pitoreskni ambijent, pruža nostalgični šmek (mada, ni te mogućnost nisu dovoljno iskorišćene) i motiviše pojedine odnose: sukob antikomuniste i komuniste, na primer… Iako su u drami, prema Aristotelu, greške protiv pojedinih nauka manje bitne od grešaka prema pesničkoj umetnosti, ovde ipak treba napraviti digresiju i ukazati na neshvatljive piščeve propuste u pogledu istorijske istine: junaci diskutuju da li će biti rata, neko čak veruje da Hitler neće ići dalje od Austrije, a radnja se dešava u aprilu 1941. kada su već anektirane, osvojene ili napadnute Austrija, Čehoslovačka, Poljska, Danska, Norveška, Belgija, Holandija, Francuksa, Engleska!

Kad se s pitanja ambijentacije radnje pređe na druge dramaturške elemente, javljaju se novi problemi. Jedan od najvećih zanatskih propusta jeste dramska neuverljivost završnog okupljanja: samo zato što je piscu bilo potrebno da ih okupi u istom prostoru neposredno pred bombardovanje, svi likovi dolaze u radijski studio u pet sati ujutru, posle napornog rada i terevenke a bez ikakvog međusobnog dogovora. Što se tiče likova, iako se skrubol komedija zasniva na tipovima, željeni žanrovski obrazac ne može, ipak, da bude dovoljno opravdanje za krajnju jednoslojnost Ristićevih junaka: nervozni umetnik avangardista, sujetna diva kojoj skraćuju tekst, ljubomorni muž i sl. Takođe, ovaj žanr podrazumeva i veliku dinamičnost i duhovitost dijaloga, a u komadu Večeras slušate… ima nekih suvišnih objašnjavanja i nategnutih dosetki (što ne znači da nema i onih drugih).

U predstavi Zvezdara-teatra reditelj Zlatko Paković i glumački ansambl pokušali su da realizuju još jednu odliku skrubol komedije koju drama Večeras slušate… predviđa: reč je o krajnje dinamičnom i stilizovanom fizičkom humoru, što je sve eufemizam za scenske gegove. Ovaj zadatak nisu ostvarili u potpunosti, stalo se negde napola tako da se samo u pojedinim rešenjima prepoznaje željeni stil glumačke igre: ponajpre su Feđa Stojanović kao nervozni reditelj Dragoslav i Janoš Tot kao vešti tonac Sima razvijali takvu scensku komiku, dok su se ostali glumci prepuštali drugim oblicima i nivoima komičarske stilizacije. Iz ansambla se posebno izdvajala Radmila Tomović Grinvud; pored scenskog šarma i ljupkosti, ona je uspela da ostvari još nešto – da od nepostojećeg lika glumice Vide, koji u drami nema ni osnovno tipsko obeležje, napravi komičarsku ulogu kokete koja baš nije onako naivna kako izgleda.

Na kraju ponovo treba postaviti pitanje koje je već postalo lajtmotiv našeg pozorišnog života – pitanje repertoarske politike. Iako predstava Večeras slušate… ne podilazi najnižem ukusu, iako nema ničeg vulgarnog, iako ima šarma, ona ipak bez ostatka pripada trendu koji sve više osvaja naše pozorište a u Zvezdara-teatru je već dugo dominantan – bulevarskom pozorištu. Kada bi se neko ozbiljnije pozabavio istorijatom ovog pozorišta, verovatno bi se došlo do zanimljivog otkrića da je ono uvek i na najneposredniji način odražavalo stanje nacionalnog duha: krajem osamdesetih Zvezdara-teatar je dao značajan doprinos „obračunu“ s komunističkim nasleđem, u devedesetim je mudro ćutao o srpskom šovinizmu, a na početku novog veka potpuno je u saglasnosti s kulturom tranzicije (vrlo brzo će se pokazati da su kultura i tranzicija dva nespojiva pojma), koju najbolje izražava proverena deviza – hleba i igara.